Sveti Savo, nisi ti kriv!

 

„Republika Srbija je svetovna država. Crkve i verske zajednice su odvojene od države. Nijedna religija ne može se uspostaviti kao državna ili obavezna.“ (Član 11. Ustava Republike Srbije.)

Ako se ovim rečenicama u Ustavu kaže da je naša država sekularna, da je u potpunosti odvojena od duhovnog sveta i da nijedna religija nije uspostavljena kao obavezna, zašto su pre neki dan sramno izvređali direktorku OŠ u Sečnju što nije dozvolila da se održi verski obred niti seče kolač tokom proslave školske slave Sveti Sava?

O značaju Svetog Save ne treba posebno govoriti. Ne znam čoveka koji s poštovanjem ne izgovara ime ovoga Sveca, našeg prvog srpskog arhiepiskopa i prosvetitelja, koji je zadužio ovaj narod svojim radom razvijajući pismenost, učenost i obrazovanje. Sveti Sava je tada, uprkos svim nedaćama kroz koje je prolazila srednjevekovna Srbija, uspeo da deo svog života posveti pismenosti, kulturi i obrazovanju, na čemu mu mi danas, kao narod dugujemo veliku zahvalnost…ili bi to trebalo.

I pored važnosti ovog događaja, posebno za škole, direktorka u Sečnju je jasno stavila do znanja svešteniku da je ona ateista i da se po prvi put neće u školi obavljati verski obred povodom proslave školske slave, već će deca na svečanost otići u crkvu, za koju je taj obred i vezan. Rešila je dikretorka da „preseli“ Svetog Savu delimično iz obrazovne institucije, očigledno ne mareći za posledice.

Sveštenik je potvrdio i za novine direktorkine reči, a ona je kasnije izjavila da je u crkvi sve proteklo divno i da je ona, bez obzira na versku (ne)pripadnost, otišla u crkvu i kao posmatrač ispoštovala sve verske običaje vezane za proslavu Svetoga Save koje je crkva tada obavila, dok će u školi biti upriličena svečana priredba koju će pratiti hor učenika.

Nažalost, imam dovoljno životnog iskustva koje mi je govorilo da će ovi događaji fino mirisati na novi skandal iz opusa skandala u prosveti za koje sam mislila da su završeni, iako na žalost većine tragično sa profesorom Jocom „ubicom“ i bila sam u pravu. Čitajući naslove sa portala i druge vesti, izrodio se još jedan, kompleksniji, nečovečniji skandal, jer se ticao i vere i nevere i dokonih i zaludnih i znanih i neznanih, a sve u cilju da se naruši integritet direktorke i njenog poslednjeg slova na temu proslave Svetog Save u školi kojom ona rukovodi. Ili možda to nije bio cilj…

Kao i uvek, pojaviše se dve strane medalje, jedna koja je osuđivala direktorku i njen „sraman čin“, nazivajući je izdajicom i neprijateljem naroda, tražeći njenu smenu i ostavku i druga strana preko NVO koje su većinom iz Vojvodine, kao i drugih organizacija koje su pružile nesebičnu podršku direktorki i njenoj odluci.

Kao što uvek kod nas biva, sve se može pretvoriti u politiku, pa čak i ovakav svečani čin. Direktorka je saopštila da svi učenici koji žele da prisustvuju svečanom služenju u crkvi povodom praznika Svetog Save mogu da idu u crkvu, a oni koji ne čine deo pravoslavne zajednice, poput Muslimana, katolika ili ateista, kao što je bila ona sama, mogu da izostanu sa ove proslave.

I eto, stigosmo do suštine problema: ako je Srbija slobodna zemlja, ako je širenje bilo koje vere slobodarsko unutar naše zemlje, zašto ovakvim svečanostima i obredima koji se tiču isključivo pravoslavnih vernika moraju prisustvovati i oni koji to nisu i zašto se onda zahteva od njih da sveti čin služenja obreda i rezanja kolača bude sastavni deo verske kulture katoličkog ili muslimanskog sveta? Zar nemamo slobodu izbora koja nam je zakonom data, u ovom slučaju i Ustavom? Zar katolicima tri raširena prsta ili Muslimanima pokorna molitva i vera u Alaha nisu podjednako sveta kao nama naša tri skupljena prsta? Pa zašto onda ne dozovlimo da sveto onoga drugoga bude ispoštovano? Dokle ćemo otvarati svima širom vrata, a na samoj dobrodošlici zatvoriti ih ispred nosa, tražeći prizemne razloge što smo to učinili, recimo u drugačijem verovanju? Ako sebe smatramo „nebeskim narodom“, zašto sužavamo izbor onome kome naš izbor nije blizak? Zašto gajimo licemerje, ograničenu svest i neprosvećenost za koju je, u suprotnosti sa tim, kosti ostavio upravo ovaj Svetac čije ime ne bi trebalo od sramote da izgovaramo, jer ne umemo da se njime ponosimo na način na koji je on to zaslužio? Zašto crkva ne bude stožer ovakvih svečanosti, zašto u veselju ne okuplja svoje stado, podjednako dozvoljavajući da neki pojedinci ne budu njen deo, jer svoju veru ispoljavaju drugačije? Kako smo stigli dotle da nam i školske slave postanu politika, deo razmirica i svađa, umesto prisećanje na stvoritelja pismenosti, na Sveca koji je u kulturnom smislu stub svega onoga što smo danas mi Srbi? Gde smo izgubili skromnost, pokornost, osećaj za drugačije i poštovanje tuđeg?

Dete sam iz mešovitog braka, vaspitana da moje gledište bude široko i raznoliko. Vernik sam, a ne idem u crkvu, verujem u Boga, ali na svoj način. Mogu da verujem u Budu, Šivu i Višnu i Alaha, ali za mene je Bog jedan i to je moj izbor. Zašto nam se uskraćuju izbori kome ćemo Bogu da se molimo, ako nam je zakon to dozvolio i gde piše da je jedino naš Bog „ispravan“, naši običaji sveti i naša kultura jedinstvena za sve? Zašto postajemo taoci licemerja, nečovečnosti i neljudskosti?

Na osnovu svega gorenavedenog, direktorka je izrazila svoj lični stav. Tu je odluku i sprovela poštujući zakone, a pritom je dala izbor svima koji su želeli da ovakav svečani čin bude sastavni deo njihovih života. Nije nikome branila, niti naredila da tom činu i prisustvuje. Poštovala je Ustav Repubilike Srbije i time se samo rukovodila. Promene naš narod ne voli, niti ih podržava, što govori o našoj svesti, a ona se na to drznula, dajući svima prostora da budu ono što jesu, da veruju u ono u šta veruju, a da pritom niko ne snosi posledice zbog nečije druge vere ili nevere.

Pošto sam se dala u detaljnije čitanje u vezi sa ovim problemom, naleteh i na izjavu ministra prosvete Ružića kome je poenta od svega dosad izrečenog i učinjenog „tradicija sečenja kolača“! Da je ljudski mozak prostranstvo široko, po ovakvim izjavama se ne bi reklo! Neko nikad ne pronikne u suštine koje su najvažnije, a suština ovde nije u „sečenju kolača“, nego pravo na izbor vere i hoćeš li seći taj kolač ili nećeš, a cenjeni ministar bi trebalo toliko da zna šta je najvažnije za decu: da li je to pravo da decu učiš da veruju u ono što većinski deo naroda veruje ili u ono što tvoj narod vekovima brižljivo čuva i neguje ili im se to pravo oduzima jer se državi i crkvi tako prohtelo? Deci je sve lepo i himna i sam verski obred i sečenje kolača, ali dozvolimo da to bude lepo onoj deci koju vodi pravoslavlje i čiji su mu sledbenici. Ostalu decu ne treba kriviti niti primoravati ni na šta što se protivi njihovim osnovnim pravima izbora u šta će da veruju.

Sveti Savo, nisi ti kriv za ovo!–svi će ti to reći. I dok se ne reši ova zavrzlama da li da te slavimo samo u našim školama ili i van crkve, iako crkva jeste upravo mesto za to, ja molim Boga, onoga u koga verujem po slobodnom izboru, da okrene glavu na drugu stranu i da prosvetu, a i našeg Sveca, malo odmori od skandala. Preko nam je potreban odmor, zbog očuvanja časti, obraza i osećaja da slobodno možemo pogledati našoj deci u oči, da nas ne pojede sramota zbog (ne)poštovanja prema svemu onome što je naše, ali i tuđe.

 

 

Ko (ni)je „ubio“ Jocu ubicu?

 

Iznenadna smrt profesora Šeste beogradske gimnazije, Jovana Kneževića, poznatog među učenicima kao „Joca ubica“, ne bi trebalo da ostavi nikoga ravnodušnim. Ono što se događalo u vezi sa profesorom pre par meseci, bila je samo još jedna glomazna vest kojom su se crtale mete na čelo prosvetnim radnicima, kao i da se skrene pažnja s gorućih, svakodnevnih tema.

Naime, profesor Knežević je suspendovan i bio je pokrenut disciplinski postupak nakon peticije roditelja dece sa društvenog smera koji su zahtevali da se pomenuti profesor ukloni iz nastave jer je „psihički maltretirao“ njihovu decu. Pod „psihičkim maltretiranjem“ se podrazumevalo davanje jedinica, nemogućnost korišćenja pauza, nazivanje učenika glupacima, davanje teških zadataka i znanje.

U ovoj priči profesor nije bio sam. Podržale su ga kolege kao i Forum beogradskih gimazija koji su se zapitali da li je moguće da su roditelji na osnovu samo jedne pritužbe, jednog mejla toliko imali uticaja na direktora škole, da je on odlučio da stavi na stub srama profesora čija karijera traje blizu četri decenije, koji je dobitnik raznih priznanja i na čijem radu i zalaganju su mu zahvalne generacije bivših učenika? To što je bio strog, principijelan, što je tražio da se pokaže znanje i što nije odustajao od svojih zahteva, nije trebalo da izazove revolt, već poštovanje, jer je jedan od retkih koji je i dalje odolevao pritiscima deljenja dobrih ocena tamo gde je znanje izostajalo.

Ali, ovde se suprotstavljaju reči sadašnjih i reči bivših đaka, ovde „ujedaju“ roditelji, a struka odoleva pritiscima. Da li smo došli do tačke da će jedna roditeljska nezadovoljna reakcija na profesora ubuduće biti reper za stresove, uništavanje životne egzistencije i potpunog emotivnog, pa i duševnog sloma prosvetnih radnika ili će oni biti dovoljno stameni i hrabri da se suprotstave ovakvim napadima iznoseći znanje kao jedini i pravi, čvrsti bastion koji je merilo svega svetog u prosveti? Koliko zaista pate prosvetni radnici kada prolaze kroz ovakve vrste optužbi? Ubija li „pogrešna“ prejaka reč onih roditelja čija deca ne mogu da se nose sa zahtevima zahtevnih profesora, deca koja nisu dorasla teškim zadacima, koja nemaju radne navike, koja su navikla na komociju i olakšice? Želimo li mi da stvaramo od dece odrasle ljude sa veštinama i znanjem ili ljudske kule od karata, koji će da se sruše pred prvom profesionalnom preprekom usled nedostatka znanja, za koje će, ako ga nemaju, u budućnosti kriviti nas, profesore, što ih nismo naučili, dok svoju nesposobnost i neodgovornost nikada neće dovesti u pitanje.

 Ja se na ovo ne bih nešto posebno ni osvrtala, da nisam pročitala vest da je profesor Joca iznenada umro, što me je vratilo sećanju na gorepomenute događaje. Uzrok iznenadne smrti nije rečena, a možda nikome nije ni znana, ali je mene navela da malo istražim društvene mreže gde sam naletela na različite vrste komentara počev od onih da su roditelji koji su pokrenuli peticiju protiv njega krivi za njegovu smrt, prebacujući im nečistu savest, osuđujući njihove postupke i smatrajući da su vršili veliki pritisak na čoveka koji očigledno to nije mogao da podnese.

Ostaje mi da upitam ko (ni)je ubio profesora? Jesmo li kao društvo postali „krdo“ koje izopštava pojedinca samo zato što je u nečemu drugačiji od ostalih, što zakone toga „krda“, ionako trule pokvarene i zaosale, ne poštuje, već se i dalje pridržava osnovnih načela i principa „da je znanje moć i snaga“, a koji „krdu“ ne odgovaraju jer ga nemaju, jer su divlji došli i oterali pitome? Da li su profesori sante leda koje odolevaju udarcima sa svih strana ili i oni imaju pravo da plaču, smeju se i vesele? Koliko će „udaraca“ biti dovoljno da se jedan prosvetni radnik prikloni „krdu“, koliko će urlika nezadovoljnih „etotakomisemože“ osoba biti dovoljno da ubije znanje, rad i disciplinu? Koliko je potrebno–„pokloniću ti ocenu“–da uništi i onako urušen školski sistem? Imaju li prosvetni radnici dovoljno snage, umeća, volje i ljubavi prema svom pozivu, da i „dalje s ponosom drže čas“, da njihovo znanje ne bude usud i da nikome ne moraju zbog toga da polažu račune?  I naposletku, hoće li prosvetni radnici staviti tapiju na svoje znanje i pokazati ga svima kao najmoćmnije oružje u borbi protiv mediokriteta i neznanja ili će potpasti pod uticaj raznih slojeva društva koji su ušli ozboljno u konkurenciju da potpuno zatru prosvetni sistem?

Mnogo pitanja, malo odgovora. I dok privodim ovo pisanije kraju, nisam mogla da se oslobodim utiska da i pored svega ovoga, pored svesti o ugroženosti pozicija u kojima se nalaze ljudi od znanja, niko neće ni prst podići u slavu znanja, principa i discipline, jer takvih ima sve manje. Da li je to strah, ugašena emocija ili „ćuti i gledaj svoja posla“ razlog? Plašim se da ja znam, kao i većina, odgovor na ovo pitanje.

Ipak, duboko verujem da je profesor napustio naš svet spokojan i miran i da ga nisu ljudi „ubili“, a što se neljudi tiče...biće dana i za tu priču.

 

Amonijak, kiseline, nafta, zapaljivi gas–četiri jahača Apokalipse

 

„Radoznalost je ubila mačku!“, čujem sopstveni glas dok sebe prekorevam što sam kliknula na ne baš veseli BBC–jev tekst na srpskom jeziku čiji je naslov glasio: „Srbija i prevoz opasnih materija: četiri najrizičnija mesta.“, koji me je na kraju ostavio uznemirenom i zabrinutom.

Pošto već sebe kaznih mazohističkim činom otvorivši taj link, reših onda da svoju čorbu pojedem do kraja, ali se i tu apsolutno pokajah.

Dovoljna su bila četiri međunaslova da me potpuno demorališu, pruže mi motiv za razmišljanje i nateraju da sve to zabeležim.

Da bi ovo moje pisanije imalo neku jedinstvenost i hronologiju u iznošenju tako važnih stvari, krenuću s početka teksta gde autorka navodi da je naša država uradila procenu rizika od katastrofa što je objavljeno u povećem dokumentu Ministarstva unutrašnjih poslova, a taj isti usvojila Vlada Repubilike Srbije 2019. godine. Dalje se te procene, kako je navedeno, prosleđuju lokalnim samoupravama, koje same za sebe, na osnovu svojih potencijalnih opasnosti, donose procenu kao i načine i mere zaštite.

Prvi redovi su obećavali. „Država radi svoj posao kako treba, procenjuje verovatno mesta na kojima može doći do havarije, ali i ostalo sve radi po protokolu i po redu.“, pomislih dok sam iščitavala uvodne redove i po prvi put osetila ponos što smo kao država savesni i uredni, ali moja radost nije potrajala dugo, jer sam se odmah setila skorašnje nesreće koja se desila pre desetak dana u Pirotu, te sam uočila nekakvo nepodudaranje sa objavom Ministarstva–ako su izvršene procene na lokalnom nivou, ako se zna koje su to slabe tačke na kojima može doći do hemijskih udesa, kako da definišemo ovu katastrofu u Pirotu? Ko tu nije dobro „sabrao“, proračunao, iskalkulisao i konačno, ko nije predupredio nesreću, obezbeđujući najbolje uslove za ovakav prevoz opasnih materija??

„Pa, dobro, dešava se. Ne može čovek baš sve da predvidi…“, pomislih, opravdavajući ovaj akcident, ali me je prvi podnaslov već poprilično uznemirio, govorio je, kao i ceo tekst o ključnim mestima na kojima se mogu dogoditi nesreće, a država predvidela i procenila kao rizične.

Na prvom mestu navode kao potencijalno mesto katastrofe dunavsko pristanište u Novom Sadu, smešteno na levoj obali Dunava gde dolaze i pristaju brodovi koji prevoze sirovu naftu. Ako tu naftu pretaču ili je šalju dalje, može da dođe do izlivanja u Dunav, što stvara ogromnu štetu rečnom saobraćaju, zagađuje Dunav i vodeni svet u njemu, a može čak i da dospe do teritorijalnih voda Rumunije, što nimalo nije zvučalo bezazleno.

Dalje je usledila priča da postoji velika verovatnoća da se zagadi i pijaća voda koja bi naravno bila primarna u domaćinstvima grada Novog Sada, što bi dalje značilo da bi moglo doći i do trovanja tom vodom. Procena rizika je vrlo visoka i verovatnoća da dođe do tako nečega apsolutno je moguća.

Prestala sam na trenutak da čitam i duboko uzdahnula. Ovo me je poprilično uplašilo. Nisam ni smela da zamislim tu katastrofu koja bi mogla da pogodi grad, stanovništvo i čitav rečni svet, ali i izazove međunarodni incident.

„Da li je neko zaštitio grad? Da li neko kontroliše istakanje nafte? Da li neko savesno to radi? Da li će neko da odgovara, ako dođe do nesreće?“, pomislih.

I taman kada sam se malo primirila, rekavši sebi da je to sigruno sve pod kontrolom, pročitah drugi podnaslov koji me je doslovno šokirao: „Pančevo: eksplozija auto cisterne tokom prevoza tečnog naftnog gasa ili propan–butan smeše.“

„Eksplozija!“, videla sam samo tu reč– „Eksplozija!“– i pretrnula. Zamislila sam šta bi se dogodilo da dođe do eksplozije u gradu u kome živim, a slike koje su mi se nizale nisu ni malo bile lepe. Tekst je govorio da bi otprilike oko 800 ljudi bilo pod direktnom opasnošću, jer se opasni materijal prevozi ulicom koja je u gradu i u delu naselja u kome živi oko 8500 ljudi. Ako je kojim slučajem neki zapaljivi gas u pitanju, šteta bi bila još veća. Ljudi bi morali da se iseljavaju iz tog dela grada, baš kao što se i dogodilo u Pančevu pre desetak dana.

Nadala sam se da nema od ovoga goreg mesta, ali saznanje o železničkoj stanici u Dimitrovgradu koja se nalazi na raskrsnici istoka i zapada Evrope, a koju su u tekstu naveli kao treću potencijalnu tačku hemijskih udesa, me je potpuno paralisalo. Država je procenila da ovde može doći do isticanja dve do tri tone otrovnog, nagrizajućeg gasa, dok se godišnje preveze ovom železnicom oko 50000 tona amonijaka.

Ako bi slučajno iscureo amonijak, trenutno bi se iznad grada pojavio ogroman, gusti dim, a ljudi koji rade na železnici bi bili direktno izloženi trovanju. Na osnovu procene, bilo bi ugroženo oko 2700 ljudi, više od 2000 bi zatražilo lekarsku pomoć, 20 ljudi bi bilo sigurno zadržano u bolnici, a šestoro bi umrlo!

„Ljudi bi umrli! Umrli!“, nekako sam tužno i sa strepnjom ovo prošaputala, plašeći se da povišenim glasom ne prizovem nesreću koju sam projektovala zamišljajući je. Ono što sam „videla“ je zaista bilo strašno. Pokušala sam da odagnam misli od te jezive slike u glavi, pa pročitah i četvrti podnaslov: „Vračarski tunel u Beogradu: prevrtanje vagona sa cisternom amonijaka.“

„Ovo postaje sve gore i gore, prava noćna mora!“, pokušala sam sebi da objasnim ovu misteriju da ni u jednom redku ovog teksta nisam videla ni tračak optimizma ili sam bila suviše pod utiscima da tako nešto nisam primetila.

Zbog postojanja „Beograda na vodi“, prevoz ovih materija koji je išao železnicom preko Kalemegdana, sada je vlast odlučila da se obavlja kroz centar gde su povezane tri stanice: Pančevački most, Vukov spomenik i Karađorđev park.

„Koliko tu ljudi prođe, kako je tu gust saobraćaj!“, pomislila sam dok sam se nadovezivala na ostatak teksta koji je govorio da se kroz taj tunel na Vračaru prevoze razne opasne materije počev od benzina, tečnog naftnog gasa, sumporne kiseline pa sve do amonijaka, i ako se dogodi neka nesreća ili hemijski udes, ne postoji način da se reaguje, niti umanji šteta.

„Četiri kritična mesta, četiri potencijalne bombe!“, pomislila sam kada sam konačno završila s čitanjem.

Vratila sam se mislima na nesrećni događaj u Pirotu i shvatila da sve ove procene o kojima sam pisala padaju u vodu i da je država opako omanula, ne radeći ništa i ne sprovodeći ništa od svih ovih procena. Ništa mi drugo ne preostaje nego da pitam zašto se zaista ne preduprede sva goruća mesta kako bi se obezbedio zdrav i siguran život našeg stanovništva? Radi li se na povećanju svesti kod ljudi da se mora paziti i savesno obavljati ovakva vrsta posla koja ugrožava ljude, prirodu i drugi živi svet? Da li država ima mogućnosti, novca i stručnosti da sve što napiše na papiru i sprovede u delo? Da li će radna mesta na ovim odgovornim pozicijama obavljati ljudi koji su za to stručno sposobni kao i moralno odgovorni ili će železničke šine izletati, vagoni se prevrtati, a ljudi i zemlja umirati? I konačno, postoji li iko u ovoj državi ko će odgovarati za sve udese koji su se desili proteklih godina? Na ova pitanja bi neko i mogao da odgovori, a na ovo poslednje odgovor i sama znam.

 

 

 

 

Da li nas ujedaju ljudi ili psi?

Kada čovek reši da Novu Godinu provede sa životinjom, a bez ljudi, njemu je jedino na pameti kako će se završiti novogodišnja noć, sva u petardama, po njegovog ljubimca?

Novu Godinu sam dočekala kao i sve prethodne u proteklih desetak godina, ne razmišljajući ni o danu, ni vremenu, a ni minutima koje polako odbrojavamo, a koje šalju poslednji pozdrav staroj i otvaraju nova vrata godini koja sledi. Toliko sam bila okupirana svakodnevnim poslovima, više rutinskim, da nisam ni primetila kada je pao mrak i približila se ponoć kada ćemo svim svojim čulima saznati da je stigla Nova Godina.

Ugaona garnitura na kojoj sam se razbaškarila, pružala je dovoljno mesta i za mog Sijamca Džeza, koji je dremkao u pola sata do ponoći dok sam ja „listala“ kanale na TV–u tražeći sebi zabavu. Završila sam na „Sport Klubu“ gledajući neku od repriza „Evrolige“, što mi je usput odmaralo mozak i uvodilo ме u laganu dremku.

„Nemoj da si slučajno zaspala pre Nove Godine!“, iskočiše mi u pamet sestrine reči dok sam dremku pretvarala u latentni san. Brzo sam se trgnula, pokušavajući da ostanem budna, te sam  konačno dočekala i ponoć uz snažan vatromet i petarde.

Isprva, vremenski nisam ni registrovala da je stigla nova 2023. godina, ali mi je raznobojna svetlost sa ulica na to ukazivala, te priđoh prozoru da vidim šarolike, trepćuće iskrice na nebu. Ne oduševljavam se takvim prizorima, da budem iskrena, jer znam da sledi gori scenario koji ne mogu da podnesu moja čula. I taman što sam pomislila na petarde koje će sad snažno da odzvanjaju mojim gradom sa svih strana, nisam ni uspela da se odmaknem od prozora, moj mačor je naglo skočio s kreveta i pojurio u kupatilo, u mrak, pokušavajući da se sakrije u veš mašinu, misleći da će uzasan zvuk koji ga je poremetio tamo da postane nečujan. Požurila sam do kupatila ne bih li smirila moju „zver“, kada se začuo još veći prasak.

„Ovo je baš puknulo ispred zgrade!“, pomislila sam dok sam pokušavala da uzmem životinju u naručje, ali je ona, nakostrešena, pobegla u drugu sobu ne bi li sad tamo pronašla utočište, ali je ubrzo shvatila da bežanja nema. Grebala je po zatvorenim fiokama ormara, očajno pokušavajući da uđe, jurila iza kreveta, skakala po dasci od prozora, uznemirena i prestrašena. Nisam imala nikakvu kontrolu nad njom. Pucnjava se nastavila i u narednih petnaestak minuta, bez prestanka i zastoja. Za to vreme prolazila sam kroz agoniju, što sa samom sobom zbog tih neartikulisanih zvukova, što da smirim životinju koja je besomučno divljala po stanu.

„Kako li je psima sada? Sigurno preživljavaju veliki stres, jer postaju razdražljivi zbog petardi.“, izustih naglas, kao da sam podsvesno od nekoga očekivala odgovor.

„Mjauuu!“, začulo se mjaukanje,  te sam to protumačila kao odgovor i podršku za sve ugrožene životinje.

Taj haos nekako prođe, smiri se grad, te se i moj član domaćinstva sklupča na krevetu i konačno utonu u miran san, te i ja ubrzo za njim.

„Prvi januar će sigurno biti bolji, bez ovih petardi. “, promrmljah sebi u bradu umesto mojih ritualnih reči za laku noć.

*

Jutro je obećavalo. Tišina i mir su se širili mojom ulicom koja je uveliko spavala nakon onakve lude noći. Vreme je bilo prolećno. Blagi vetar, topao, zapahnjivao je i milovao opustele staze, dok sam ja s prozora uz jutarnju kafu posmatrala još uvek usnuli grad. Predveče je donelo još topliji vetar, te reših da se provozam, da potražim neki frizerski salon ne bih li podarila svojoj kosi čistoću i svežinu.

Zmaj Jovina ulica u sumrak je bila pusta, samo je na jednoj klupi sedelo nekoliko mladih ljudi koji su bezbrižno ćaskali prve novogodišnje večeri, a moje uživanje je, niko ne bi znao da to objasni kako, bilo prekinuto na najgori mogući način. Iz jednog od ulaza postojećih zgrada poveći, zuti pas lutalica je izleteo i zaleteo se pravo na moj zadnji točak od bicikla, grizući i stežući čeljust ne oko pomenutog točka, već oko moje noge. Vrisnula sam iz sveg glasa i uplašila psa, te je on oslobodio moju nogu svojih zuba i u trku pobegao.

Instinktivno pogledah prema mladićima i devojkama koji su i dalje sedeli na onoj klupi, nemo posmatrajući celu scenu, bez reči i pokreta. Ni tako izujedana, nisam čak postala ni „predmet“ kome bi pritekli u pomoć. Okrenula sam se i otišla u hitnu službu koja me je poslala u dežurnu ambulantu gde sam bila adekvatno zbrinuta. Usledio je pregled, uput za epidemiologa, čišćenje i previjanje rane, vakcina protiv trovanja, antibiotici, razgovor sa policijom, davanje izjave i konačan odlazak kući. Potraga za frizerskim salonom koji radi tokom praznika je pretvoren u horor, stres i noćnu moru. 

Džez me je s radošću kao i svakog puta dočekao na vratima, samo sada moj ljudimac nije dobio zasluženu pažnju, jer sam bila okupirana događajem koji me je potpuno uznemirio. Zaokupljena mislima o onoj užasnoj sceni, nisam isprva shvatila razlog takvog divljeg ponašanja one životinje. Pomislila sam da je naprosto besna, pa je nasrnula na mene koja sam za nju očigledno bila hrana i plen, a onda sam sa zaprepašćenjem shvatila da nije ona kriva u slučajevima kada se dešavaju ovakvi napadi. Taj ugriz izbezumljene životinje nije ono što je mene te noći uplašilo, već ugriz za dušu onih mladih ljudi koji su bezbrižno sedeli na klupici, ne pomišljajući da pomognu ljudskom biću u nevolji.

„Niko da skoči, da baci kamen, da podvikne i otera to podivljalo stvorenje koje je pretilo da me sruši s bicikle i dokopa se moga lica!“, besno sam prokomentarisala naglas, osećajući kako mi nervoza raste i kako sve u meni vibrira pri pomisli da je nestalo empatije u čoveku prema čoveku, da nema nikoga ko bi ti priskočio u pomoć, ko bi podelio strah s tobom, ko bi ti spasio život. Bar te noći nikoga nije bilo, iako je četvoro ljudi svedočilo mojoj nesrećnoj sudbini. Ostalo je samo gorko i razočaravajuće osećanje duboko u meni, što su ljudi postali takvi kakvi jesu–bez osećaja, sebični i hladni.

I dok sam se te prve noći Nove Godine ja privijala uz svog mačka, osećajući se kraj njega sigurno, zapitala sam se, ipak...Ko je mene zaista ugrizao, ljudi ili pas?

 

 

Koliko stvarno dugujemo „Tesli“?

 

Dažbine nisu nepoznanica onome ko ih redovno plaća, a ni onima koji preskoče mesec, jer za te „ulaznice u svakodnevni život“ nemaju dovoljno novca, budući da su ga već potrošili na decu, hranu i odeću. Ako smo mi „samci“ možda malo u boljem položaju, to je samo zato što umesto cipela za klince, potrošimo manje para na hranu za mačke, pa nam ta razlika ostane da platimo dug državi u predviđenom roku.

Svodeći račune sa starom godinom, nikako nisam htela da propustim da joj u amanet ostavim i plaćene račune, kada sam joj već ostavila sijaset teških i zapetljanih dana koje mi je natovarila na leđa kako kod kuće tako i na poslu. Ali, neka zna, ta gadna godina, da sam ja redovni platiša i da bi možda ponekad to mogla da pohvali, na neki način. Ne tražim lovorike, već umanjene račune za vodu, grejanje, struju, Internet, lift!

Međutim, kao što svi znamo, državi nisi potreban za nagrade, nego da budeš deo simbioze, samo ne povlašćeniji deo, već onaj koji uvek daje i od kog se uvek uzima, dok se ona kao čičak zakači na tvoja leđa, pa te celih 365 dana gura na ivicu životne provalije sa desetinama hiljada dinara duga za ko zna kakve izmišljene i manje izmnišljene režije.

Kad kažem „izmišljene režije“ konkretno mislim na 18 stavki u računu za struju, koji sam pre par dana, iz neke dokolice i ugrabljenog slobodnog vremena, potanko proučila.

Potpuno zapšrepašćena onim što sam na tom računu pronašla, navelo me je da razmislim o tome i svoje razmišljanje zabeležim, da se ponekad prisetim koliko zaista dugujem „Tesli.“

Preskočicu one prve tačke u kojima nas obaveštavaju o zonama, koje, ubeđena sam većina stanovništva pomno prati, posebno kad je u pitanju niža tarifa u zelenim, crvenim i plavim zonama. To prevedeno na narodski jezik znači–„praću veš kad je jeftina struja“ i ta sintagma je svima dobro poznata.  Na moj račun od 2000 i nešto dinara za mesec novembar, zaduženje u višim i nižim tarifama je bilo oko 1000  i nešto dinara, dok je potrošeno sveukupno 93 kilovata struje. Neki bi rekli, nije to mnogo, ali ja sam stigla svega do treće tačke, a „Tesla“ mi je već tražio „crvenu.“

Nekako tu računicu shvarih, a i bi mi malo bolje kad ugledah petu stavku, pa mi se na kratko pojavi osmeh na lice. Opaaa!! Rešila država da časti! „5% popusta za plaćanje prethodnog računa u roku dospeća“, a pošto sam ja bila štreber za sve i uredna u svemu, obraduje mene tih 50–tak dinara manje koje bih morala da izvadim i dam iz novčanika. To mu dođe paklica žvaka, koje inače ne žvaćem. Dobro, pomislih u sebi, budi zahvalna, ne cepidlači, opet je i to nešto! Opravdam nekako ja i tu stavku, pravdajući  istovremeno „Teslu“ da je ipak ok postupio. Pa, zamislite koliko on mora da ostane bez novca za 5 miliona Srba koji u roku dospeća plaćaju struju! To je veliki gubitak, nama je ipak lakše da njemu damo, nego on nama. Vidim ja da je to skroz opravdano i nastavljam dalje da tumačim račun.

Šesta stavka kaže da imam još jedan popust na „racionalnu potrošnju električne energije“, što se na moj račun nije nikako odrazilo, tačnije, bilo je nula dinara! Izgleda da sam se rasipala, nisam se „stisnula“ kako je predlagao naš „šef, vođa, jedini prvovenčani, neprikosnoveni“. Snuždim se malo, ali, šta ću, sama sam tome kriva, pružila je meni država mogućnost da štedim, ali sam baš ispala bahata. Ipak, nisam se dala toliko demoralisati, pa krenem da čitam šta je pisalo pod brojem sedam i osam, a bolje da nisam! Priznaću, potrošila sam poprilično vremena da rastumačim šta je „pesnik hteo da kaže“ – „naknada za podsticaj povlašćenih proizvođača električne energije“ i „ naknada za unapređenje energetske efikasnosti“! Pomislih da dam deci ovo kao teme za pismeni zadatak, tačno bih se silno zabavila! Nasmejah se toj iskrivljenoj i pomalo šizofrenoj ideji, ali se ubrzo vratih na tumačenje ovih pojmova koje sam morala da pročitam više puta, jer moj mozak nije znao kako da dopre do tih nedokučivih granica energetike, pa nakon dužeg čitanja shvatih da je ovo pod sedam uredno plaćanje onima koji bi da malo koriste energiju za sebe, da prave neke cevi gde bi gurnuli reke, neke mini–hidroelektrane i slične poganije! Shvatih da plaćam 80 i nešto dinara za te dve stavke, gde u prvoj podstičem MHE da uništavaju reke, a u drugoj plaćam energetsku efikasnost, od koje nema ni „EE“, otkako se „meca“ zaigrao i malkice nam pokvario tentove. Tu pobesnim i konačno počnem da bivam svesna koliko me „Tesla“ zeza.

Nakon ove traume nastavljam da čitam, još pažljivije, a osećam kako mi obrazi gore, od nervoze. Usledila je osnovica za obračun akcize, pa iznos iste, pa osnovica za PDV, pa PDV, pa javni medijski servis, „naše pravo da ne znamo ništa“, te ja tako stigoh do stavke petnaest i 1700 i nešto dinara duga „Tesli“. Ovde sam sve potpuno shvatila! Akcize 80 i nešto dinara, PDV 240 i nešto, osnovica PDV–a je sve zbirno od 4. do 14. tačke!

Ustanem malo od kompa, da popijem malo vode, da dođem k sebi, da procesuiram mojih 1700 dinara za električnu energiju, ali nisam mogla dugo da sebe držim u neizvesnosti, vratim se računu i kompu, te nastavim dalje.

Usledilo je obaveštenje o prethodnom računu i o tome da dugova nemam. Kakva mala uteha! Poručuju, dakle, iz EPS–a, „bila si divna, samo nastavi tako!“, te tako stigoh i do kraja, konačno, uz dodatak za zajedničku potrošnju, što podrazumeva hodnik zgrade u kojoj živim, a tu se izgleda baš trošilo široko! Ni manje ni više nego 320 i nešto dinara! I najzad, tačka 18B – konačna uplata– „crni“ se suma od 2000 i nešto dinara! Šta sam propustila? Šta sam previdela? Koju to tačku nisam dobro izanalizirala?, zapitala sam se, jer je „Tesla“ sve ovo tražio od mene, a ja nigde ne ugledah tačku „struja“. Vratim se na početak računa i počnem ponovo pažljivo da iščitavam…Sigurno je tu, sigurno je tu ČISTA, UTROŠENA ENERGIJA koju dugujem „Tesli“ i onda ugledah ono što mi je sve vreme bilo pred očima: tačka tri ENERGIJA (kWh)– 579, 27 dinara!

Moja čista energija koju sam potrošila prethodnog meseca je 579,27 dinara! Bila je to čista „Teslina kinta!“

Ostala sam nekoliko trenutaka zapanjena i šokirana. Struja zaista nije skupa, ona ZAISTA nije skupa, ali je skupo sve ono što je prati kao „potkradanje, izmišljotina, budalaština i pravljenje budala od nas“ što moramo da regulišemo prema državi i EPS–u i za šta nas niko nije pitao. PDV, MNE i akcize nas ne greju, ne „šetamo u gaćama po kući“, jer nam je toplo zbog PDV–a, i RTS–a, već zbog toga što nas „Tesla“ greje, i to za skromne novce.

I dok sam nemo posmatrala taj račun pun cifara, onako skrušena, znala sam da nas „Tesla“ nikad ne bi nasamario, mi smo njegovi, a on je skroman. Neko drugi je ipak ovde alav.

 

 

Hej druže, sećam te se!

 

„Hej druže, sećam te se!“

Izgovorila je moja koleginica K.M. kada je pre izvesnog vremena na svom „Vajberu“ ugledala poruku koju joj je poslao njen drug iz osnovne škole 2019. godine!

Dok smo se u zbornici K. M., još jedna koleginica i jaod srca smejale toj urnebesnoj situaciji, podstaknuta mojom željom da čujem šta je K. čekala tri godine da otvori i pogleda poruku, ona je ispričala smešeći se kako se zapravo sve odvijalo.

Kako je sama rekla, neretko prima dosta poruka preko „Vajbera“, što privatnih, što poslovnih, pa ponekad i ne stigne zbog posla, a nakon toga, zbog umora, a i nekog mira bez učenika, da pogleda sve poruke koje joj pristižu.

Kada pričamo o porukama, nije se radilo samo o „Vajberu“. Ljudi su danas bombardovani raznim vrstama društvenih mreža, pa je većina nekako po automatizmu sebe naterela da ih više–manje sve isprati i verovatno u tom moru poruka i mreža na koje se trudimo da svi zavirimo i da odgovorimo, propustimo da pročitamo neku koja je zaista važna i koja nam otkriva nekoga koji jeste ili je bio deo naših života.

Takav je slučaj bio i sa mojom koleginicom. Odmarajući od teškog posla tog popodneva, nastavlja da nam priča, zavirila je u „Vajber“ i u velikom broju pročitanih poruka videla jednu koja joj je upala u oči, jer je tako nepročitana čekala da i na nju konačno vlasnica obrati pažnju. Otvorila je poruku i našla tekst sledeće sadržine: „Dobar dan, ja sam D. G. i nadam se da pišem poruku mojoj školskoj drugarici K.M. koju nisam video više od dvadeset godina. Ako ste Vi ta osoba, molim Vas da mi odgovorite, zaista bih voleo da Vas čujem i vidim. Ja sam inače dobro, živim u inostranstvu, dugo nisam dolazio u otadžbinu, ali sam uspeo da Vas pronađem, ako ste to Vi. Govorim Vam „Vi“,  jer nisam siguran da je to moja drugarica K. Srdačne pozdrave šalje Vam D.G.“

Meni je ovo zazvučalo krajnje misteriozno, kao i svakom maštaru koji je od obične situacije  sklon da napravi pravi spektakl od događaja, pa upitah koleginicu kada je dobila tu poruku i zašto nije još odgovorila na nju.

Rekla nam je da je, kad je pročitala poruku, pogledala na datum kada je poslata i na njeno veliko, a i naše iznenađenje, ona je u njenom telefonu stajala tri godine kao brodolomac na pustom ostrvu, bez mogućnosti da mu neko pritekne u pomoć. Gromoglasan smeh je odzvanjao zbornicom. Nismo mogle da se zaustavimo od smeha, slabo verujući da je ta poruka 1095 dana bila „na čekanju“ i da ju je tek sad na kraju 2022. godine otvorila.

Nismo mogle da dočekamo nastavak priče, te smo je zamolile da nastavi.

„Onda sam...“, reče ona, „...počela da listam ostale nepročitane poruke i ugledam još jednu, ali novijeg datuma, od ove godine i od istog pošiljaoca. Otvorim i tu poruku u kojoj je pisalo sledeće: „Izgleda da sam pogrešio i da Vi niste moja školska drugarica. Izvinite na smetnji. Pozdrav!“

„Hej druže, sećam te se!“, radosno mu je napisala. „Znam ko si, naravno! Jesam, ja sam K., tvoja drugarica iz razreda iz osnovne škole! Drago mi je da si me pronašao.“

Ovakva poruka nas je raznežila, koleginicu i mene, i to osećanje smo podelile s K. Upitale smo je radoznalo koliko je staro to prijateljstvo i ona nam je rekla da je kao mala išla u jednu osnovnu školu, ali je zbog umetničke škole koju je istovremeno pohađala, morala da je promeni i ode u drugu, bliže školi u kojoj je stasavala kao budući nastavnik i predavač.

„U toj drugoj školi, tamo, upoznala sam D.G. i sa još troje drugara smo postali nerazdvojna klapa i nakon završetka osmoletke. Naše druženje se nastavilo kroz srednju školu i fakultet, ali su nam se onda putevi razišli.“, ispričala nam je.

„Kad ste se poslednji put videli?“, upitale smo obe u glas. Reče da je to bilo jako davno kada je jedan njihov drug preminuo od leukemije, jedan iz te neraskidive klape.

To je bilo tužno saznanje za nas dve, iskazali smo žaljenje našoj koleginici, ali smo je upitali kada je pre toga videla svoje društvo. Reče nam da se nisu videli više od dvadeset godina i da je pravo iznenađenje što ju je D. kontaktirao.

Videla se radost na njenom licu. Primetismo u njenim očima kako su sećanja navirala na te protekle dane iz školskih klupa, kada su bili „moćna petorka“, neraskidivi i nerazdvojni u dobrim i lošim danima.

To me je sve podstaklo na razmišljanje. Gde su sada svi naši drugari iz osnovne škole? Jesmo li sa svima u kontaktu? Gde nas je život rasejao i na koju zemlju drugu posejao?

Upitah sebe ko li me se od mojih drugova seća, a kome sam ja i da li sam im zaboravila lik? Veze koje se ostvaruju tokom srednje škole i fakutleta su čvršće i jače nego one iz osnovne škole, bar je to moje lično iskustvo. Zapitah se onda gde su moje Biljane, Ivane, Olivere, Gorani, Borislavi i Brankice? Gde su svi moji nestašni drugari s kojima sam delila prve tajne, s kojima sam se mirila i svađala, kojima sam i kojima još pamtim rođendane? Neke je život odneo van naše zemlje, neki su tu, smelo i zrelo koračaju sa svojim porodicama, klincima i klincezama, ali daleko od moga grada. Neki su nestali daleko od mog pogleda još te 1988. godine kada smo završili osnovnu školu. Šta vreme čini ljudima i gde ih to nosi? Da li me se uopšte sećaju i kako me, priželjkujem, pojedini pamte? Sada sam proseda, zrela žena, ali i dalje ona ista brbljivica i borac za pravdu. Da li su naša druženja samo bila prolazna i da li ih i oni pamte kao što ih ja pamtim? Sećaju li se kako smo odlazili kod druga da mu pokažemo domaće zadatke jer je bolestan, pa ga nije bilo u školi. Sećaju li se kad smo „Francuskinji“ ispod stolice namazali „Oho“ lepak, pa je dignula uzbunu, te smo svi bili pod kaznom? Sećaju li se kada smo postali „omladinci“, i „pioniri“? Seća li se neko „fizičarkinih“–donesi mi kilo trešanja, za Njutnov zakon onda imaš dvojku. Nije nam bilo do dvojke, nego što će pristići više od kilogram trešanja samo za nas! Možda je neko upamtio zimske čarolije „na Prljuši“, kad smo se spuštali niz breg na starim, istrošenim, plastičnim džakovima i pravili „top“?  A, naših tajni, seća li se iko?

Naviru mi sećanja dok ovo pišem i nižu prijatne slike svih mojih nezaboravljenih drugara, mojih pubertetlija, prkosnih i drčnih, snažnih i krhkih, dovitljivih, te pomislih, ponesena ovom pričom, gde su se deli ti bezbrižni dani detinjstva i da li ih neko još čuva u srcu kao što reči i slike čuva spomenar?

Moja generacija se samo jednom okupila nakon završetka osnovne škole. Međutim, mnogi nisu došli. Možda je tako moralo da bude. To je život i to je sudbina.

Misli su mi odlutale daleko, pa se ipak moram vratiti priči koja je pokrenula svu lavinu mojih razmišljanja i sećanja. Ova priča kao i sve prethodne imaju srećan kraj, ne zato što ja verujem u neprikosnoveno postojanje sreće, već zato što sve dobre stvari moraju da završe srećnim krajem. K. M. i D. K. su se ponovo nakon dvadeset godina povezali, čuli se telefonom i dogovorili da će se sresti čim njega navede put u Srbiju.

A što se mojih drugara tiče, ma gde god oni bili, ova „stara“ brbljivica ih nikada neće zaboraviti. Ni njihov lik, ni njihovo srce.