Došao je i taj dan kada će se generacije rođene
sedamdesetih godina prošlog veka, pa i one malo mlađe, oprostiti od jednog od
najboljih stripova ikada na prostorima bivše Jugoslavije. Nakon 51 godine od objavljivanja prvog broja u
izdanju hrvatskog „Vjesnika“, strip „Alan Ford“, koji je obeležio živote mnogim
generacijama, zatvoriće korice i zauvek „uspavati“ svoje junake.
Nastao u Italiji, u
„režiji“ Maksa Bunkera i Magnusa, ovaj strip je nekada važio za najsatiričniji
strip svih vremena na ovim prostorima, čak je imao i veću popularnost, nego što
ju je imao u Italiji.
O „Alanu Fordu“ i
njegovoj čuvenoj grupi TNT, nema šta mnogo da se priča (to će vam reći starije
generacije), osim nekoliko stvari koje nije loše da spomenemo zbog mlađih
generacija: u centru pažnje nalazi se mladi, šarmantni, lepuškasti, ali i
naivni Alan Ford, koji je nekako zabunom postao tajni agent TNT grupe, koja se
okupljala u „Cvjećarnici“ (koja je, uzgred budi rečeno, bez cveća), tajnom
njujorškom skrovištu ove grupe, u kojoj su junaci smišljali i sprovodili svoje
„genijalne“ ideje. TNT grupu su činili besmrtni i najoriginalniji Broj 1 (koji
neodoljivo podseća na čuvenog Maksimilijana Topalovića iz kultnog filma
„Maratonci trče počasni krug“) , Bob Rok, pomalo iskompleksiran, ali vrlo
simpatičan lik s velikim nosem, Sir Oliver, inače kleptoman, a naizgled fini
gospodin. Tu je i Grunf, čikica kome ne možemo čestito da vidimo oči zbog
pilotksih naočara koje nikada ne skida i koji važi za vrsnog pronalazača. Hipohondra Jeremiju nema
ko nije zapamtio s „lenonkama“ na očima, (naći ćemo ga s toplomerom u ustima i
ćebencetom kojim je ogrnut) i konačno debeli, ali previše lenj Šef. Ova
šestočlana ekipa, smišlja genijalne ideje kako bi spasila svet od onih koji su
gori od njih samih. Kao što to biva, TNT–ovci imaju i neprijatelje, a jedan od
njih je čuveni Superhik.
Iako ovo zvuči
kao uvod u film predstavljanjem glavnih likova, moja osnovna ideja nije bila da se bavim radnjom do sada izašlih brojeva. U ovim likovima se
krije i više od onoga što smo na stranicama stripa mogli da pročitamo. Nakon 51
godine i dalje se svi junaci mogu povezati sa sadašnjim momentumom, u kojem oni,
„starci“, vrlo dobro oslikavaju okruženje u kojem živimo kao i karakter ljudi.
Ne samo što obiluje
satirom, ovaj strip je fantastično snažna kritika tadašnjoj političkoj sceni
sedamdesetih, osamdesetih godina prošlog veka, kritika komunizmu, kapitalizmu,
ali i rasizmu, a što se današnjice tiče i nema baš nikakve razlike, pola veka
kasnije, osim „malih“ izmena: kapitalizam je sada jedino lice sveta na
prostorima Evrope, a i šire, rasizam je sve izraženiji (u nekim zemljama je čak
među ljudima prikriven). Jedino je komunizam nestao, kao gumicom obrisan,
ostavljajući za sobom na ovim prostorima potpuno novu geo–političku sliku.
Kada pomenuh
političke prilike, nekadašnji junaci moga detinjstva, karikaturalni likovi
danas su još više bliži našoj realnosti. Može se lako uspostaviti veza između glavnih
likova, sa ljudima današnjice. Pa je tako Alan Ford, jedini svetao lik,
dobrica, koji kod čitalaca može da razvije empatiju jer potiče iz siromašnog
sloja društva, čija je želja da bude srećan, da ima novca, ali sasvim slučajno
upada u TNT grupu, te mu takva vrsta želje može samo ostati i ostaje
neostvareni san. Običnih judi sa ovakvim karakternim osobinama kod nas je najviše.
Bob Rok predstavlja oličenje
gneva. Večito u besu, gnevan na sve, on je ipak čitaocima najsimpatičniji lik,
prvenstveno zbog njegovih urnebesnih replika. Njegova borba za pravednost nikad
ne jenjava, pa ipak, autori su ga predstavili kao sićušnog čovečuljka velikog
nosa, što opet na metaforičan način oslikava nekoga ko je sitničav, ko zapravo
ništa drugo ne može i ne ume da ostavi iza sebe, osim srdžbe.
Sir Oliver zapravo
predstavlja ono što je najuže vezano za političke prilike. Naizgled plemić,
doduše siromašni, kleptoman po vokaciji, personifikacija je za krađu na svim
nivoima. Kad god i gde god mu se ukaže prlika on je sposoban da ukrade. Mora mu
se priznati da to radi vrlo perfidno i zaista–plemićki. Bez stida i srama, u
svom pohabanom odelu, krade bez pardona.
Grunf, naprotiv,
predstavlja oličenje jednog „intelektualca“, koji je posvećen razvoju
tehnoloških izuma, smatrajući da u tome leži budućnost koja će menjati svet. Čitalac
shvata da njegovi izumi ne vode ničemu suštinski, pa ga možempo povezati danas
sa tehnologijom koja nije u službi dobrog, već zlog, kao što vidimo u ovim poganim
ratovima.
Debeli Šef je zapravo
personifikacija lenjosti i velike ljubavi prema vlasti. Rođen da planduje i ne
radi ništa, Šef voli da su tu drugi i da se oni stave u njegovu službu, dok će
on da odmara i uživa. Jedini je od junaka koji ima samo titulu, nikako i ime.
Njegova želja za vlašću je toliko velika da je jednom hteo da izda TNT samo da
bi se domogao položaja na kome bi mogao da vlada.
Jeremija je
predstavnik samosažljivog čoveka, koga i danas u savremenom dobu možemo često
naći na društvenim mrežama, televizijama, novinama, čiji je jedini zadatak da u
svojoj beživotnosti sam sebe oplakuje zbog svoje zle sudbine, nemoćan da ikoga
voli, poštuje i ceni.
I konačno–Broj 1–najstariji
među njima, koji izaziva oprečna mišljenja. On je u isto vreme vanvremenski dekica
koji ispreda svakojake priče, koji je simaptičan i nimalo dementan za jednog
starca. S druge stane, ume da bude opasno beskrupulozan, čak i ucenjivački
nastrojen. Ponekad je hladan i lukav. Ipak, bez obzira na sve to, super–dekica
će izazvati simpatiju, ali nikako odbojnost.
I tako danas s ovim
junacima dođosmo do čiste dobrote, gneva, krađa, kvazi inteligencije, lenjosti
i vlastoljublja, samosažaljenja, simaptija i podsmeha. Sve poznato, zar ne? I
dok se lagano gasi strip moje mladosti, ovih dana kod nas, u jeku govorkanja o
raspisivanju izbora, u duhu tog istog stripa, mogli bismo predložiti srpskom
Broju 1 (a može biti i Grunfu, Jeremiji, Sir Oliveru…birajte!), dok još nije
kasno, da formira stranku koju bi nazvao po jednom od citata čiji original
glasi: „Mi ništa ne obećavamo i to ispunjavamo–stranka istine“. Doduše, za naše
prilike istinitije će biti: „Mi sve obećavamo i ništa ne ispunjavamo–stranka neistine.”
Нема коментара:
Постави коментар