Nastavnice, mogu li da se javim na telefon, mama me zove?

Ovo nije tako retka rečenica koja se može čuti u našim školama tokom časova.

Ideja da se od ove školske godine zabrani donošenje i upotreba mobilih telefona u škole, sve je prisutnija kako kod nastavnika, tako i kod roditelja. Da bismo promislili dobro i doneli dobre odluke, nastavnici, ali i roditelji, svakako bi trebalo da detaljno odrede cilj i svrhu oduzimanja ili trajnog nenošenja mobilnih telefona u obrazovne institucije. Ovde se postavlja više od jednog pitanja, (koji je cilj ukidanja mobilnih telefona, kome to najviše koristi, koji su benefiti korišćenja mobilnih telefona i sl.) Ali, evo, kako to „većanje“ zaista u praksi izgleda:

Prateći i čitajući dosta o tome na koji način stručna lica, profesori, nastavnici, pedagozi, defektolozi i mnogi drugi vide rešenja ove zavrzlame, shvatam da većina smatra prioritetnim da će, ako se  ukinu mobilnih telefoni, deca imati veću pažnju na časovima, da će se bolje fokusirati na predmet koji slušaju, da će im se pažnja poboljšati i da će proizvodi njihovog rada biti uspešniji i učinkovitiji. To sve možemo smatrati ciljevima unapređivanja učenja. Neki su otišli i korak dalje (sa čime sam saglasna) da bi odsustvo mobilnog telefona u rukama deteta podstaklo razvoj međuljudskih odnosa, nego što se to čini u trenucima kada je ono zadubljeno u monitor i tastaturu.

Vršene su i ankete širom sveta (oko 200 obrazovnih sistema je potpalo pod ovu vrstu anketiranja) i konstatovano je da je svaka šesta država zabranila mobilne telefone u školama, a tako nešto čak i ovekovečila zakonom ili određenim uredbama kroz pravilnik škole. Pošto se bavim predmetnom nastavnom, znam da je Francuska jos 2018. godine zabranila upotrebu mobilnih telefona u školama, kao i tableta i pametnih telefona. Dakle, oni koji zagovaraju zabranu, smatraju da deca previše i prečesto misle na telefone, dok su im oni u torbi ili na školskoj klupi i imaju sve veću potrebu da ga uključe i pogledaju „šta ima novo“ na društvenim mrežama koje prate. Na ovaj način, moglo bi se reći da narušavaju kontinuitet časa, remete sebi koncentraciju koja je bitna za nastavu, samo da bi li videli za koliku novčanu sumu im je omiljeni fudbaler prešao iz jednog tima u drugi. Primera je mnogo. I previše.

Bilo je slučajeva, a nije ni tajna, da učenici snimaju tokom nastave profesore, vršnjake ili neki vid nasilja kao, na primer, tuču tokom odmora, pa posle to postavljaju na društvene mreže kako bi „pokupili što više lajkova“. Ovakve situacije sigurno teraju nastavno osoblje, kao i roditelje, da donesu konačnu odluku da se mobilini telefoni zabrane, jer deca, nepromišljeno sigurno, ali i iz zabave, učine ovakva kažnjiva dela, zbog kojih BI TREBALO da imaju odgovarajuće, čak i rigorozne kazne. Međutim, praksa pokazuje da sve ostaje na verbalnom upozorenju. (a to detetu uđe na jedno uvo, a na drugo izađe.)

Neki smatraju da je česta upotreba mobilinih telefona zapravo porazna kod dece jer razvija zavisnost od aparata, što i nije daleko od istine. Jedna priča iz života govori da se dete, pošto su mu roditelji oduzeli telefon na duže vreme, pokušavajući da ga oslobode te zavisnosti, toliko i do te mere češalo po telu od nervoze, posebno po rukama i nogama, da je pojedina mesta i raskrvarilo. Štetnost telefona u ovom slučaju, tj. zavisnost, je ostavila posledice kako na dete, tako i na roditelje, koji su bili svedoci traume kroz koje je ono prolazilo. Evo još jednog primera: detetu je na času oduzet telefon jer je igrao igrice, ali je već na sledećem imao drugi telefon. Na pitanje odakle mu taj telefon, rekao je da je to „rezerva“ i da uvek ima dva telefona, u slučaju da mu jedan uzmu. Dakle, nekad ni mere ne „pale“, niti je onako kako želimo da bude. Deca su domišljata i mora se priznati, dovitljiva.

U stručnim tekstovima koje sam pročitala na ovu temu, jedna defektološkinja dalje objašnjava da bi se deca jako brzo navikla na ovakvu vrstu zabrane i da bi najviše za dve do tri nedelje potpuno zaboravila na upotrebu telefona. Njihova želja za komunikacijom na bilo koji način bi morala da dođe do izražaja, pa bi tako prvo počeli da razgovaraju međusobno o stvarima koje ih zanimaju, deleći svoja iskustva i doživljaje, a potom bi u potpunosti umela da organizuju svoje slobodno vreme u školi.

Ono što bi bilo zgodno da se naglasi je da bi apsolutna dostupnost mobilnom telefonu trebalo da bude dozvoljena u hitnim slučajevima, a tiče se zdravlja ili u slučajevima invaliditeta. Tada je nastavnik u obavezi (ako ništa, u moralnoj) da dozvoli detetu da se javi na telefon.

I konačno, možemo da vidimo da je u nekim školama zabrana stupila na snagu, dok su neke škole delimično zabranile njihovu upotrebu (tokom nastave su zabranjeni telefoni, osim u slučajevima kada to nastavnik dozvoli zbog teme časa, potrebe da se dođe do neke infomacije i slično, jer neke škole možda nemaju Internet, ili je slab protok, pa deca koriste svoj), a neke se još premišljaju i većaju. Jedno je sigurno: bez savremene tehnologije u životu, pa tako ni u nastavi se ne može. Stoga, oni koji odluče da telefone ukinu u potpunosti iz nastave, bi trebalo ponovo da razmisle da nije slučajno do njih: možda nisu u stanju da se izbore sa prekomernom upotrebom telefona na času, možda nisu dovojno vični da iskontrolišu izvesne situacije „na terenu“, a posebno u slučajevima kada se učenici drznu da nekoga snimaju itd. Zato bi trebalo da postoje kazne (ali „izistinske“, što bi rekla deca) koje bi bile definitivno primenjive i realizovane, pa bi se tako smanjila nedozvoljena upotreba telefona na času. (neke škole su donele uredbe i primerene kazne u zavisnosti od težine učeničke povrede.)

Iz svega navedenog, možda je nekakva zlatna sredina najoptimalnije rešenje. Tokom pauza deca mogu da virnu „kroz prozor u svet“, dok na časovima, bez dozvole nastavnika, njihova „skupa igračkica“ može da „odspava jednu turu“ u školskoj torbi. A što se tiče „da se javim mami“, topla preporuka dragim roditeljima da ne moraju da brinu i zovu svoju decu telefonom, jer u školi ipak ima ko o njima savesno i odgovorno da brine.