Svi za jednog, jedan za svI!

Na balkonu Skupštine Grada Beograda pre neki dan su se našli naši zlatni basketaši, košarkaši i „jedan jedini ikada.“ Povod je bio osvajanje medalja, ali i nagrada drugačije vrste, pa se tradicionalno našim sportistima priređuje svečani doček koji ne može da prođe bez velikog broja ljudi, državnih zastava i muzike. Takva vrsta dočeka je već ustaljena i obostrano blagotvorna: narod dobija malo veselja da razgali dušu, a sportisti satisfakciju za uloženi trud i rad, visoko samopouzdanje i garanciju da će ih narod uvek prigrliti svom svojom ljubavlju, ma gde god oni igrali i ma čije god klupske boje branili.

Što se naroda tiče, tu se godinama ništa ne menja, on je željan veselja, radosti, dobrih vesti, pozitivne energije, osmeha i topline, ali jedno se možda promenilo:  možda je narod  poželeo da se ponovo kroz uspeh sportista oseti i sam važan, da na neki način svetu pokaže da još u njemu ima i vedrine, ali i znanja, umeća i kvaliteta. Narod je željan da sebe oslika kroz basketaše, te divne momke koji su skromno i bez pompe otišli na Evropsko prvenstvo i po peti put zaredom postali prvaci Evrope. Željan je narod i da kroz košarkaše (koji su vicešampioni sveta, koji su ispraćeni sa više negativnih emocija nego ikada, koji su preživeli golgotu emotivnog stradanja usled borbe njihovog saigrača ya život), vrati osećaj da je nekada bio jedno i da je to jedinstvo samo malo negde odlutalo, negde zaspalo u moru netolerancije, mržnje, laži, siromaštva, pohlepe, krađa i ubistava, ali da taj isti narod, kroz „jednog jedinog ikada“, sigurno želi da ponovo postane ono što je nekada bio: dobar, blagonaklon, empatičan, veseo i pametan. Jedinstvo tih sportista kroz čitavo takmičenje, njihova sloga i zajednički cilj, dobar su motiv da i mi, narod srpski, pokažemo da to isto umemo. Nekada smo i mi, baš kao i sportisti te noći, znali da pružamo međusobne zagrljaje, nesebičnu ljubav, utehu i poštovanje. Umeli smo i mi nekada kao kada su potekle suze „najvećeg ikad“, da svi zajedno tešimo, grlimo i širimo toplinu i radost.  Baš isto smo pevali pesme i radovali se zbog uspeha drugih, ne samo sportista, već i naših komšija, rođaka, poslovnih partnera. Znali smo to jedinstvo kao nekakav nečujni talas da prenosimo jedni na druge do neslućenih razmera. Znali smo…ali sada više ne znamo. Sada se, tako emotivno osakaćeni, moralno posrnuli, kao poslednji davljenici hvatamo za sve što je iole srpsko. Ovih dana naša slamka su sportisti. Ko li će to biti sutra…možda neko drugi, a možda niko.  Zaspali i lobotomirani u svom jednoličnom životu nad kojim sve manje imamo prava i kontrolu, te noći, sa sportistima, osećali smo se ponovo rođenim. Ta slika sa balkona grada Beograda jasno je bila pokazatelj nečega što odavno nismo videli među nama, običnim narodom, a to je sloga. Na tom balkonu nismo razaznavali čije ruke koga grle, u moru zagrljaja videli smo samo spuštene glave sportista koje su se dodirivale čineći neraskidiv krug iz kog je samo isijavala emocija, suze radosnice, sreća, ponos, ali pomalo i tuga. Sve je to bilo nestvarno, davno zaboravljeno, ali na trenutak ponovo probuđeno. Slika zagrljenih sportista i njihove emocije poručivale su nam: „MI SMO JEDNO!“ Za tu emociju i taj trenutak vredelo je živeti, kao što su živeli tada naši zlatni momci.

I dok polako mrak potpuno obuzima grad, dok se sportisti pripremaju da nastave slavlje u nekom od beogradskih restorana, mi, narod, potrošismo i poslednju šibicu na želje, baš kao što ih je potrošila i onda devojčica u bajci. Vratismo se u stvarnost i surovu realnost, ali zbog sve lepote događaja i siline emocija, ipak nismo propustili da primetimo, ali sigurno ćemo da oprostimo Andrićev venac, nacionalističke pesme kojima smo bili bombardovani, a kojima tu nije bilo ni vreme ni mesto, najjadnijeg voditelja direktnog prenosa na RTS–u, nezamisliv propust što nisu pozvane i naše sportistkinje od atletičarki do odbojkašica, bahatost „jednog jedinog više nikada“ kako se razmeće sa 200000€ nagrade za osvojene buduće medalje.  Sve ćemo, mi, narod, to oprostiti, samo ako nam se bar još jednom pruži šansa da pokušamo da oživimo, da vratimo naše jedinstvo i da u narednim godinama stanemo rame uz rame uz sportiste, jer ćemo tada imati i mi čime da se pohvalimo.