I Srbija treba doktore...

Ako će vam ovaj tekst zaličiti na onaj prethodni i ako pomislite da je ovo nastavak, niste daleko od istine. Odlučila sam da svoja razmišljanja stavim na papir, jer su bila posledica jedne sasvim spontane priče na FB, koja se kasnije pretvorila u diskusiju i debatu.

Između dnevnih poslova kojima sam okupirana i čekanja Oljinog „Utiska“, pred sumrak nađoh vremena da proberem nešto na društvenim mrežama što bi moglo biti korisno da se pročita ili sazna (ako išta više na društvenim mrežama može biti korisno). I dok sam jurila za smislenim postovima naletim na jedan na stranici na kojoj ljudi ostavljaju objave u kojima traže posao u inostranstvu. Posebno mi je privukao pažnju, a njegov početak je glasio: „Poštovani, zovem se N. Imam 27 godina i po zanimanju sam lekar opšte prakse. U poslednje vreme imam interesovanje da život i posao nastavim u S.“

Neobičan izraz–„Imam interesovanje“–me je odmah zakopao. Prekinula sam čitanje i pomislila u trenutku šta jednog mladog čoveka natera da izađe iz studentske klupe i da odmah pogleda u pravcu neke druge države, a da ga sopstvena ne interesuje? Ni ono što bi potencijalno mogla da mu pruži, a kamoli konkretno? Nije se ni osvrnuo na naš zdravstveni sistem, nije ni pokušao da se posveti onome što našoj zemlji treba–nova radna snaga, mladi, sposobni ljudi, željni dokazivanja i usavršavanja. On je već „imao interesovanje“ da pusti korene negde drugde, van naših granica, što mu ja nisam uzela za zlo. Ipak, to moje usputno razmišljanje nije bilo dovoljno da nešto preterano zaključim o motivima ovog mladog čoveka koji bi da ode u beli svet, te sam nastavila sa čitanjem.

U postu se dalje raspitivao o načinu na koji se polaže jezik u toj zemlji, jer je bio svestan da mu treba visoki nivo komunikacije za ovakvu vrstu posla kojom se bavi. Pitao je za neke kurseve kako bi ga što pre savladao. Upitao je buduće sagovornike o nostrifikaciji diplome, koliko vremenski traje taj proces i na koji način može da aplicira za neki posao. Brinuo se takođe da li ta zemlja iskazuje potrebu za njegovom strukom. Zanimao se i za životni standard lekara početnika kad mu se sve režije oduzmu, da li će imati bar da živi bez stresa. Na kraju se zahvalio svima koji će mu na bilo koji način pomoći informacijama koje su mu bile neophodne.

Kada sam pročitala ceo post primetila sam još par stvari, što je bila posledica profesionalne deformacije: iz svega napisanog videlo se da se radi o obrazovanoj osobi, načitanoj i pismenoj. Svaka reč je bila na mestu, svaka zapeta je imala smisla, a sve je savršeno odradio skladnim odabirom reči i njihovim redosledom u rečenici, tako da je suštinu onoga što je želeo da sazna vrlo lepo iskazao. Dakle, sa sigurnošću možemo da pričamo o akademskom građaninu koji je završio (po mojoj slobodnoj proceni, ako uzmem sve ove parametre u obzir) državni fakultet (nije kupio diplomu, moja opservacija i lično izveden zaključak) i koji je bio kulturan u obraćanju, neposredan i učtiv.

Ubrzo su usledili i prvi odgovori na njegova pitanja, koja sam takođe s interesovanjem ispratila. Jedna od sagovornica mu je taksativno navela sve što ga je zanimalo, od standarda do nostrifikacije, kome se može obratiti, ko je za šta nadležan i ono što je najvažnije–ta željena država je raširenih ruku čekala lekare opšte prakse. Sve je to nagoveštavalo dobar i srećan kraj, tako da momak nije imao puno briga u vezi sa onim što ga je mučilo, a onda je usledila rečenica iza koje je nastala salva komentara i zbog koje se razvila žustra polemika.

„I Srbija treba doktore...“ , napisala je jedna sagovornica s neobičnim profilnim imenom koji je zamenio pravo, očigledno želeći da sakrije svoj pravi identitet.

Naravno, nisam mogla mirno da sedim, čitam i ne odreagujem na ovu rečenicu koja je kao oluja pomela sve dotadašnje pitome savete i predloge. Odgovorila sam joj na način na koji sam jedino umela i znala, otvoreno i direktno, između ostalog navodeći da „odlazak ljudi više nije ni pitanje novca, već dostojanstva i poštovanja svakog čoveka.“

Ubrzo je moja sagovornica ostavila kratak komentar rekavši da „ja nemam pojma.“, te sam odmah zaključila da sa takvim osobama ne treba nastaviti dalju komunikaciju, jer je odsustvo kulture u ophođenju očigledno ono što joj je manjkalo. Odgovorila sam iz pristojnosti jednim „Ok“ i potpuno zaboravila da sam ikad razmenila s njom neko slovo.

Usledio je novi post nekog čoveka koji je bio saglasan s mojim mišljenjem i koji je smatrao da sam većinu stvari izrekla bez preuveličavanja, onakve kakve jesu, da moja sagovornica očigledno mora da se krije iza lažnog imena i profila, jer je sigurno nečim zastrašena i ucenjena. Zahvalih mu se na podršci, ali je usledio još jedan post koji je izazvao još burnih reakcija, čak i oštrijih reči u kome se navodilo da „naš predsednik treba da uvede zabranu odlaska iz zemlje ljudima koji traže posao.“ Sagovornici su zaključili da prosto svako normalan ovako nešto ne bi nikad izgovorio ni napisao, a kamoli pomislio. 

Nakon toga sam s manje pažnje pratila dalju prepisku. Pokušala sam da dođem do nekakvih zaključaka o tome šta navodi ljude da u ovom jadu u kome živimo kažu da treba ostati ovde i odužiti se zemlji i roditeljima koji su ulagali u nas (i takvih komentara je bilo), ali moje misli su se kretale u suprotnom smeru, što sam na FB i napisala, da Srbiji očigledno ne trebaju njena deca, da smo razoreni i da nas i dalje degradiraju, radeći na tome da se uništi ceo narod. Pouzdano se zna da je proteklih godina zemlju napustilo oko 800000 ljudi (većinom svojevoljno), među kojima su i visoko obrazovani, jer nisu ovde uspeli da pronađu svoje mesto pod suncem. Suvišno je pominjati koliko ljudi nas je napustilo usled pošasti zvanoj korona zbog koje se i dalje gleda smrti u oči. Na ivici je siromaštva oko milion stanovnika, stoga nije ni čudo zašto ovaj momak želi da ode...ipak, on „ima (drugo) interesovanje“.

Pitala sam se kao i moj sagovornik na FB stranici, gde nam je dostojanstvo nestalo, do skoro smo ga imali, bili ponosan narod, danas je to uništeno urušavanjem ugleda, časti i morala. Usled tog nedostatka, za nekog od presudnog značaja, sve se osipa, pa stigosmo tako i dotle da nam se urušava prosvetni sitem koji očigledno ima za cilj da stvori što više administracije, a da traži i pruža što manje znanja, da nam deca budu glupi ljudi, hipnotisana masa, lobotomirana glasačka mašina, obezglavljeni poslušnici. Nekima se nude plate sa osnovnom školom od 2000–3000 eura, što je 4–5 puta veća novčana naknada od, recimo, naknade jednog prosvetnog radnika koji je nosilac obrazovanja i široke svesti jednog naroda. Znamo svi da se najlakše manipuliše zastrašenim i neprosvećenim narodom. Najlakše se manipuliše onima koji svoje veče provode uz rijalitije, uz serije za ispiranje mozga i uz kič na „znamovećkojoj“ televiziji, a pametnih reči se ljudi ne mogu nikako nagledati, jer ih nigde ni nema. Ne zato što pametni ljudi svoje misli kriju od sveta, već zato što se ukidaju i zabranjuju. Zbog toga neki ljudi odlaze, jer se ne ceni kvalitet i ono što, posebno mladi ljudi, mogu da pruže–neku novu energiju, optimizam, snagu i želju da se pokažu i dokažu u svom poslu. Ovde se ne radi samo o novcu, ni o komoditetu koji možemo ili ne možemo da priuštimo, ovde je reč o urušavanju svih sistema „žila kucavica“, od prosvete, zdravstva, preko sudstva, do onih poput sporta koji treba da nas relaksira, a ne stresira. I konačno, ovde se radi o konstantnom obespravljivanju ljudi i oduzimanju onog najdragocenijeg–prava na slobodu misli i govora i prava na slobodan život.

Ostaje mi samo da se zapitam da li je u moru svega gorenavedenog nešto bio i motiv ovom mladom momku s početka teksta da „ima interesovanje“ da napusti zemlju i da krene trbuhom za kruhom negde gde će da ga cene. Neću sigurno saznati kako će sudbina promešati karte koje je namenila ovom lekaru opšte prakse, ali  znam da sam u jedno sigurna: da mu želim svu sreću i kartu u jednom pravcu.