Obećali su mu da će doći

 

„Obećali su mu da će doći...“

Izjavio je otac šestogodišnjaka iz Amerike kome su slavili rođendan, a na koji niko nije došao od njegovih drugara.

Pre neki dan sam na jednoj od stranica na Fejsbuku pročitala životnu, istinitu priču koja me je rasplakala i nad kojom sam se zamislila.

Priča govori o jednom šestogodišnjaku iz Arizone koji je slavio svoj rođendan. Dečakovi roditelji su se potrudili da mu obezbede sve što bi moglo toga dana da mu ulepša slavlje. Pozvali su svu decu iz razreda, njih 32, rezervisali pizza restoran i obezbedili za njegove goste video igrice kako bi svi imali kompletan ugođaj.

Dečakova mama je dobila potvrdu da će na slavlje njenog sina doći sigurno oko petnaestoro dece, što i nije bio mali broj. Međutim, ono što je usledilo niko nije mogao da predvidi. Na rođendan se niko od njegovih vršnjaka nije pojavio! Strpljivo je mališan čekao sat vremena da neko dođe i da se zabave uz pizzu i igrice, ali niko mu nije pričinio to zadovoljstvo i učinio ga srećnim toga dana.

Fotografija koju sam videla čitajući ovaj članak me je potpuno porazila. Dečak je sedeo sam za stolom punim hrane, s verom da će ipak neko doći, ali se to nije dogodilo. Bio je vrlo tužan, a roditelji nisu želeli da mu rođendanska žurka tako prođe, pa su se potrudili da oni budu ti koji će s dečakom podeliti pizzu i igrati igrice.

Koliko je to zaista bilo bolno za dečaka i za roditelje govori i činjenica da je otac pisao „Nju Jork Postu“, američkim novinama i ispričao sve o ovom nemilom događaju. „Naš sin je utučen i nesrećan, njegovi drugari iz razreda se nisu pojavili, a obećali su mu.“, rekao je pomalo ogorčeno dečakov otac.

U ovom trenutku sam prestala da čitam članak jer sam plakala, pokušavajući da razumem zašto se ovakve stvari dešavaju najranjivijima od nas–našim mališanima i ko je za to najviše kriv? Deca? Roditelji? Društvo? Bilo je mnogo pitanja u mojoj glavi, na koja nisam imala konkretne odgovore, ali sam pokušavala da shvatim ovakav čin. Zapitala sam se da li je možda dečak bio neko ko nije ni odlazio na drugarska slavlja, pa su mu drugari vratili na isti način? Možda je ponašanje tog dečaka nešto što njegovi vršnjaci nisu prihvatali ili je naprosto u pitanju to što roditelji te dece jednostavno nisu našli vremena da svoju decu odvedu na rođendan? Mnogo je tu pitanja bez odgovora.

Nekako smognem snage da nastavim dalje da čitam. Nakon što je otac pisao novinama za ovaj neobičan i neprijatan slučaj, desio se neverovatan preokret. Videvši fotografiju usamljenog dečaka za stolom, čuvena košarkaška NBA ekipa „Finiks Sans“ je odlučila da vrati osmeh na lice malog šestogodišnjaka, te mu je poslala dve karte za utakmicu „Finiks Sansa“ protiv „Los Anđeles Lejkersa.“

 „Šta kažeš na to da svoj rođendan proslaviš sa hiljadama ljudi, tako što ćeš da prisustvuješ našoj utakmici?“, upitali su ga igrači „Finiks Sansa.“

Kada je ovakav preokret nastao, usledilo je još mnogo divnih stvari: lokalna fudbalska ekipa „Finiks Rajzing“ mu je takođe poslala ulaznice za njihov kvalifikacioni meč. Sutradan je jedan od članova ekipe ovog fudbalskog tima podelio parče pizze sa dečakom, a lokalna radio stanica je organizovala njihov susret.

I kako to biva kad je srećan kraj u pitanju, dečak se putem video poruke zahvalio svima i poslao im „veliki poljubac.“ Roditelji su bili presrećni što su ponovo videli ozareno lice njihovog deteta i poručili da mu sledeće godine neće slaviti rođendan, već da će ga voditi na putovanje.

Osetila sam olakšanje, ali i neku vrstu besa, tuge i poraza. Srećna sam bila zbog mališana, ali sam osećala ogromnu prazninu u sebi zbog društva koje je sve više postajalo samotnjačko, gde se sreća i radost više ne deli zagrljajima, poljupcima, igrama, zajedničkim gozbama, već se čovek otuđuje od svog roda još od malih nogu. Zašto se ovo dogodilo? Zašto čovečanstvo ide ka samootuđenju? Zasto je dečak morao da oseti surovost života, a život još nije ni načeo?

Ponadah se da ovako nešto kod nas još nije zaživelo i da su naša deca i dalje željna drugarskih zagrljaja, čestitki i proslava i da su rođendani puni dečije graje, smeha i igre, ali mi je koleginica kojoj sam ovo ispričala potpuno ubila veru, rekavši mi da pouzdano zna da je u nekim igraonicama, gde se kod nas proslavljaju rođendani, ovakav trend takođe prisutan. „Roditelji neće svoje dete da vode na rođendan kod deteta koje nije bilo kod njihovog klinca.“, rekla mi je. „To je čista računica, ekonomija, ako hoćeš.“, završila je misao.

Iznenađena ovakvim trendom i kod nas, pokušala sam da procesuiram ono što mi je rekla, tražeći nekakvo opravdanje za takva činjenja. Ovde se radi o dečijoj sreći, o prvim koracima kada dete postaje svesno svoje sreće ili nesreće, kada je socijalizacija najpotrebnija, kada se upravo na tim rođendanima deca osećaju prihvaćenima ili ne. Zašto je to zakazalo? Zašto se meri dečije odrastanje u srećnoj okolini činjenicom da li mu neko dolazi ili ne? Zašto se ne zažmuri zarad te dece, zarad njihove mentalne stabilnosti, već od malih nogu naši mališani postaju labilne ličnosti, lišene sreće i zadovoljstva među vršnjacima? Čemu računica i koliko ona šteti ili je za neke ipak korisna? Možda su ovo sve pogrešna pitanja, možda su i prava, ali radeći sa decom pouzdano znam da dete oseća kada je prihvaćeno u društvu, a kada to nije slučaj. U ovoj situaciji dečaka iz Amerike, kraj je bio srećan, ali postavlja se pitanje, da li je utakmica ono što u potpunosti ispunjava dete ili je to zagrljaj druga iz klupe, poljubac drugarice u obraz i iskrena sreća kada svi skupa duvaju svećice i pevaju „Divan dan.“

A onda sam se zapitala koliko u svemu ovome ima roditeljskog udela? Kako oni vide ovo otuđenje, kao nešto što ne remeti odrastanje njihove dece ili kao nešto što je za njegov mentalni razvoj vrlo važno? Da li pristaju na proslavu među hiljadu nepoznatih ljudi ili su spremni sve da učine da okruženje u kome raste njihov mezimac sa svojim vršnjacima pretvore u izvor mentalne snage i stabilnosti. Roditelji našeg junaka iz priče su shvatili da bi možda, možda doživeli isti ili sličan scenario sledeće godine, pa su pre vremena sprečili da se opet pojavi tuga na licu njihovog potomka, rešeni da ga vode na putovanje, verujući da će to biti dobra zamena za druženje sa vršnjacima.Mnogo pitanja, malo odgovora i previše usamljenosti.

Živeti bez dece je nekima neminovnost, kao što je mojoj malenkosti sudbina to dodelila, stoga možda sve ovo vidim drugačijim očima. Iz nekih svojih neznanih razloga, ali vođena čistom ljubavlju prema deci, molim sve roditelje naše dece, a znam da je većina mnogo dobrih i predanih, da ne dozvole da se ovakve stvari dešavaju našim klincima, da čuvaju njihovu sreću i da im u svakoj prilici omoguće, bez obzira na sve što ih prati, da odlaze kod svojih drugara, da osete da su prihvaćeni od drugih i da prihvataju druge. Ovo će izroditi veselu decu, stabilnu i emotivnu, koja će deliti ljubav i toplinu sa onima s kojima dele igračke i prve školske dane.

Srećna sam bila na kraju ove priče, uzdajući se u to da još ima nade za našu decu. Da još ima mnogo nade...

 

Panta rei, carpe diem!

 

Nedelja, 20. novembar, 2022. godine.

I konačno je došao taj dan, taj dugoočekivani dan, kada sve staje, sve se zaboravlja i misli samo na jedno–na najvažniju sporednu stvar na svetu–fudbal. Ja neću da posmatram fudbal očima jedne žene, već objektivno da pokušam da sagledam kakve se to psiho–fizičko–fiziološko–mentalno–životne promene dese u životu muškaraca kada se dešava ovakav jedan spektakl.

Prvo...malo se profitira, dok se napada kućni budžet. Kupuje se album sa sličicama prvenstva u Kataru. Ne profitiraju porodice, da se razumemo, one se odriču dečijeg džeparca, mamine šminke, tatinog poslovnog rokovnika. Ipak, bez albuma nismo ništa ove 2022. godine, a računica u trošenju novca je „sića“ za porodični budžet, pa neka album košta 200–300 dinara, a kesica recimo 70 dinara, pa kad se izvedu sve računske operacije, ode poprilično para za kesice. Onda se krene u saukpljanje sličica. Neko ih sakuplja reda radi, neko iz hobija, a neko jer mu je to izgovor da ode van kuće na „menjažu“ i pobegne od dečije graje i lupanja šerpi i lonaca.

Svi mi znamo da u gledanju ovog vanserijskog spektakla učestvuje većina živih bića „sa Marsa“ od 7 do 77, a ona druga živa bića „sa Venere“, još nisu ni shvatila šta se zapravo događa i za čim je nastupila takva euforija, dok jednoga dana ne osvane u kući pregršt sličica, posebno duplikata, korpa za otpad puna praznih kesica i album sa slikama na sred stola za ručavanje. Onda se „Venerkama“ pali lampica i shvataju da jedno izvesno vreme nisu najvažnija od najvažnijih bića (nikako stvari!!!) na svetu.

Kada se naši „kad ćeš porasti mali veseljače“ zadovolje svojom igračkom i popune album, tada na scenu stupa prvenstvo, ne takmičenje, nego spoznaja da kreće isto. Onda se u drugoj kući–kafani ili kladionici češće–kuju planovi, ko će da igra, koga će Piksi da stavi u prvu postavu, šta ako se neko povredi, a da se pri tom ni igrači, ni Piksi, ni kompletna naša reprezentacija sa sve fizioterapeutima nisu nigde ni pojavili, a kamoli oglasili. Tada su naše jače polovine najbolji, ma vrsni stručnjaci za taktiku, eksperti za fizičku spremu Mitrogola, Milinkovića–Savića, Vlahovića i ostalih „orlova“. A trenerski posao, znaju bolje od Ser Fergusona, Piksija, Antića i Morinja zajedno...Nekih dva– tri meseca nakon tih detaljnih teorija „ko–kako–gde–zašto–s kim“, konačno dolazi i prvenstvo, a sa njim i prve očigledne promene koje pomenuh spočetka: u kafani ili kladionici koja je i dalje njihova druga kuća, počinje vriska, cika, lupanje, urlanje, psovanje, „načestitanje Nove Godine, majčine dušice i nane nanine“, dok se isti ti naši voljeni „urlači“ ne vide u magli od dima cigareta, pred prepunim stolovima piva i ostalih „zdravih“ pića. I tako to traje i traje sve dok se ne pogase svetla 18. decembra i oni se vrate (ne)srećni i (ne)zadovoljni rezultatima svojim pravim kućama, voljenim ženama i još voljenijoj deci.

A nama ženama, „Venerkama“ ne preostaje ništa drugo nego da zamolimo naše ljubljene jače polovine da golove ne proslavljaju Vesićevom „pesmom“ jer im to nikada nećemo oprostiti.

Ponedeljak, 21. novembar, 2022. godine.

Sećam se jedne popodnevne vožnje bajsom. S obzirom da je bila kiša u najavi, bilo je nekako sparno, pa sam vozila poprilično sporo. Vozila sam ulicom gde nije bilo bahatih vozača.

Ušuškana u lagani ritam vožnje, ugledah dete na ulici, samo, u majičici i bosih nogu. Nije imalo više od dve godine. „Šta ti je biti dete! Biti slobodan, go, bos, bezbrižan!“, pomislih. Trčkaralo je kraj kuće dok se stariji brat igrao malo dalje, leđima okrenut. Valjda se danas tako odrasta. Sam sa slobom, nesputan, oslobođen od svega.

Spuštajući se niz ulicu, naletim na još jedno dete, malo starije od ovog prvog. Vozilo je trotinet stazom tako spretno i videlo se da nema staha. „Još slobode dajmo svetu, još slobode!“, pomislih opet. I sestra je bila tu, ganjala neku loptu. Mislim da je pazila na njega na način na koji starije dete pazi na mlađe–tako što i ne pazi baš.

A, onda se odjednom zapitah zašto neka deca nikada ne ostaju sama sa dve–tri godine u dvorištu zgrade gde nije bilo ni puta, ni automobila? Je l‘ zato što nemaju brata, a ni sestru da ih paze? Je l‘ zato što će da se isprljaju? Padnu? Ogrebu dlan? Da su možda ostajali sami, ne bi se ničega plašili, osećali bi se kao ova deca, slobodni.

Dođoh kući i napisah pesmu za sve one koji ne spoznaše, a koji odlučiše da osete tu moć koja se zove sloboda.

MUSTANG

Znao je zašto živi, čak i onda kada je probio i poslednji zid plača i smrti

i hrlio ka nedokučivim prostranstvima slobode

i sve je životinje naučio istom–osim ljudi

Utorak, 22. novembar, 2022. godine.

Danas su mi javili da je moj drug iz detinjstva napustio dobrovoljno ovaj svet, ostavljajući za sobom troje dece i suprugu. O takvim stvarima nikada nisam pisala, pa neću ni sada. Pisaću o tome kakav je brzonogi fudbaler bio, večiti smeško i kad za smeh mesta bilo nije, temperamentan i žustar, vredan i predan, topao i pun razumevanja. Pisaću o vikendici u Pesku, one zime ili jeseni kad smo po hladnoći noćili nas desetak „zgubidana“, pijući pivo, pušeći „cigarete“ i grejući se pod ponjavama i jorganima. Pisaću o njegovom „Ćao, Gabić, š’a ima?“, sa osmehom od uha do uha, jer bi on želeo tako da ga pamtim. Što se toga tiče, nema brige, spokojno može da putuje u onaj drugi svet gde će nam se jednom…nekad…nekako putevi ponovo ukrstiti. Zbogom, Ilke.

Sreda, 23. novembar, 2022. godine.

Čitam ja priču: neki gospodin bio baš popularan i svi ga voleli, jer je jedini imao kozice na celom svetu, a neki drugi gospodin je bio malo ljubomoran na njega, jer je on ljudima trebao samo za neke bezvezne stvari i kad treba da ga „lupe po glavi.“ I ja se tad zapitam: zašto je taj „mili“ čovek ljubomoran? Pa, kako ne vidi „dragi, jedini, neponovljivi“ da svi treba njemu da zavide: on je u igrici „Monopol“ prisvojio jednu celu državu, i on se opasno zaneo da se u toj državi igra kako poželi, jer ima puno igračaka, i svi ga više–manje slušaju (ne)silom, ima i vodu, vazduh i zemlju, mislim, može da ih proda za veće ili manje pare, kako poželi,, ima taj „divni“ čovek i fudbalske klubove (neki muški bi mu baš pozavideli). Ma, sve ima, taj „voljeni“ i zato ja kao razmišljam, dok čitam, da bi bilo dobro da one što bi da ga „lupe po glavi“, on onako smelo, snažno i otresito kao što ume, isto tako lupi po glavi, da ne bude da pričaju da je samo hrabar kod kuće. I odjednom kažem sebi: sreća pa mi živimo carski, (kao tigar, zapravo!) ne žaleći se kao neki što imamo samo jednog, jedinog „najboljeg“ istovremeno se nadajući da će ostati „doživotni gospodin.“

Četvrtak, 24.11.2022. godine.

Nisam ja bezveze u nedelju pisala o fudbalu, jer svi događaji ovih dana potvrđuju moju odličnu analizu stranja kod muškaraca tokom fudbala. (čast izuzecima)

Naime, danas u novinama pročitah da je jedan direktor beogradske gimnazije rešio da skrati časove učenicima, jer se večeras igra meč veka–Srbija–Brazil. Taman pomislih: eto, izborismo se da pokažemo narodu nakon onog incidenta u Trsteniku ko smo mi, prosvetni radnici, da smo važna karika u društvu i da zaslužujemo poštovanje, kad ono, demantovao me je jedan...jedan...kako njega da nazovem–bezveznjaković–koji je ovim potezom otvorio vrata prilici i mogućnosti da se u narednim godinama na čitavih mesec dana zatvore škole jer se odigrava prvenstvo. Tako bi se vremenom moglo doći i do još gluplje ideje da zapravo škole nikome i ne trebaju! Zbog ovakvih praznoglavih, ja jedva čekam da odem u penziju, da se više ne sramotim kojoj profesiji pripadam. Onda istovremeno pomislih, ako imamo duboko ukorenjeno nasilje u društvu, valjda nemamo duboko ukorenjenu glupost, ali mi ovaj direktor sruši optimizam kao kulu od karata. Ipak je glupost večna.

Petak, 25.11.2022. godine.

Osvanu danas i taj „crni petak“ a ja sam, srećom slobodna, a nesrećom ostala bez hrane i posipa za mog Sijamca Džeza, moju „životinju–čoveka“. Morala sam do tržnog centra u nabavku. Htela sam svesno da izbegnem to „masovno seosko okupljanje“ koje se redovno zbiva kada su neka pojeftinjenja u inače ekonomski stabilnoj i prosperitetnoj državi kao što je naša, pa tako krenuh oko podneva, nadajući se praznim prodavnicama. Dok sam išla do radnje, prizor koji sam ugledala ostavio je na mene snažan utisak: videla sam hordu ljudi, taj čopor koji hrli u prodavnice dok napušta svoja „besna“ kola na krcatom parkingu. „Kako se u ovoj državi zarađuje, ako nisi u sred podneva na poslu?“, zapitala sam se. I dok RTS1 reklamira pomoć putem SMS–a za bolesnu decu, pojedini ili većina ili svi, paradiraju ne radeći ništa gde krpicama, sokovnicima, usisivačima kojih već imaju bar po jedan kod kuće, troše novce koje zarađuju ne radeći. Kakva je to socijalna „ravnoteža“ gde država poziva SMS–om da se pomogne deci, dok ostali žive paralelene živote? Da li ćemo doživeti dane da svake godine tog „crnog petka“ tržni centri budu prazni, a računi naših mališana puni para koji će uplaćivati ovi iz paralelnog sveta koji su rešili ipak da rade? To je jedno od pitanja na koje ćemo odgovor dobiti u budućnosti.

Subota, 26.11.2022. godine.

Vikend je. Vreme za čitanje i pisanje i prevođenje. Ne znam šta bih pre, jer mi je sve gušt. Dok čitam, napuštam ovaj svet i prepuštam se slovima i slikama koje mi autor predočava. Ponekad su slike prelepe, ponekad slamaju dušu, pa poteku suze. Ova Gorana Markovica „Doktor D.“ predočava toliko koincidencija da ne možete poverovati autoru kada kaže da je to sve „njegova izmišljotina“. Da odmorim dušu na drugi način, slažem sopstvene slike u sopstvenoj knjizi za decu, drugoj po redu. O tome šta ona izaziva u duši, govorice deca i njihovi roditelji, sigurna sam, nije na meni da se hvalim. Kad se dovoljno družim sa mojim junacima, onda pređem na prevođenje, gde uživam u poslu, u tom divnom, strasnom, poetskom francuskom u koji sam zaljubljena kao i prvog dana kada sam ga čula. Tako prolaze sati u mojim i tuđim svetovima, dok Džez spava pod mojim ćebencetom, sklupčan kao klupko dajući mi znak da se oseća sigurnim kraj mene i da na „mačkasti“ način zna koliko ga volim. Sutra je novi dan. Nova borba. Navucimo rukavice i budimo spremni za svako novo sutra.

 

 

Ne mogu da idem u školu

„Ne mogu da idem u školu“

Nadam se da nikada neću izgovoriti ovu pakleno grozomornu rečenicu koju je izgovorila prosvetna radnica iz Trstenika, kada ju je „naša divna mladost, naša vaspitana deca od još vaspitanijih roditelja” besomučno izmaltretirala, pogazila njen autoritet, satrla njeno držanje, uništila njen obraz i čast. Nadam se da nikada neću izgovoriti ni rečenicu „Samo da nas ne tuku”, jer je to možda budućnost koje se plašim.

Pre nekoliko dana pročitala sam tu užasnu vest o, blago ću reći, „velikoj neprijatnosti” koja se desila jednoj od naših koleginica, a to kakva se to „sitnica” dogodila na njenom času, lako je prepričati: tri učenika su kasnila na čas, ali ih je pustila da uđu i prisustvuju nastavi, što je dobra volja profesora, da naglasim. Kada su ušli u učionicu, dogodila se ta „velika neprijatnost”, kako je nazvah: jedan učenik je stao profesorici iza leđa, dok je drugi učenik, koji se nalazio na kraju učionice i podalje od katedre, uključio kameru kako bi mogao da snima šta se događa. Tu je i u blizini bio i treći učenik. I dok se vodio dijalog, ovoga puta vaspitnog karaktera, ne obrazovnog, gde je profesorica ukazala jednom od tih troje učenika da nije lepo što joj stoji iza leđa, upravo se dešava nemili događaj koji nju vodi u ponor. Taj „divni, fino vaspitani” učenik joj izmiče stolicu i ona pada na pod, prestravljena, fizički povređena i moralno uništena. Da zlo bude veće, sve je snimljeno i stavljeno na društvene mreže, tako da je snimak video i njen sin koji je bio u susednoj učionici. Vest o tome je potresla sve normalne ljude, epilog se čeka.

Da li je većina onih koji su snimak videli pomislila, bez obzira na to što se jasno na snimku vidi ko je žrtva, a ko dželat: „Kako ne ume da održi disciplinu na času?” Pa, ne radi se ovde o disciplini, ovde se radi o „sedam godina od kuće”, o osnovnim postulatima lepog ponašanja, o poštovanju prema starijima, što ova deca, razuzdani mustanzi 21. veka ne shvataju, nemaju, a i nije ih briga. Nad njihovim osećajem za poštovanje, empatiju, disciplinu, osećaj za dobro, vredno i kvalitetno izvršena je lobotomija, dakle, totalni mrak, nula, ništa. Važno je da se zabave, smeju i razonode, dok su osećaj odgovornosti i lepog ponašanja za njih misaone sintagme.

Nakon te nemile scene i događaja, naša koleginica je došla kući, po sinovljevom nagovoru otišla do bolnice gde su joj konstatovali više psihičkih nego fizičkih povreda, vratila se kući moralno slomljena i utučena. „Ne mogu da idem u školu”, rekla je i ja je iz dubine svoga bića savršeno razumem. Ko bi išao normalan u nenormalnu školu gde te deca koju vaspitavaš i učiš da budu dobri ljudi i pošteni građani ovog društva fizički maltretiraju i psihički slamaju? Ko bi išao u taj vrtlog nepredvidljivih ponašanja maloletnika da pokuša da ukaže, ispravi i popravi takvo besomučno ponašanje? Verujem – niko! I onda se na kraju u čitavom tom besmislu moralnog poraza i sramote koju nosiš ti umesto ta deca, zapitaš – KO SI ZAPRAVO TI? Jesi li ti čovek koji se opredelio da svoj život posvetiš deci, da im daš sopstvene oči da posmatraju svet do onog momenta dok im njihova ne otvoriš? KO SI TI? Jesi li ti osoba koja je svoj obraz, čast i integritet dobrovoljno želela da „kopira” i „pejstuje” na deci, da i oni imaju svoj obraz, čast i integritet, pritom ne želeći ništa zauzvrat, osim malo poštovanja i pažnje. KO SI TI, učitelju, profesore? Jesi li ti ipak u današnje vreme obična kreatura, sitan i nebitan predmet kojim su se naši mezimci, naša „dobra i fina deca” želeli malo da zabave, pa su to biće od krvi i mesa i emocija izvrgnuli ruglu, ismejali i prikazali celom svetu kao neko ko ne zaslužuje ništa drugo osim izmaknute stolice.

I opet mi dolazi sledeće na pamet, kao unutrašnji dijalog: „Ako si toliko „pametna“, šta bi ti uradila da si na njenom mestu?” Na to pitanje neću dati odgovor, jer bi moja verbalna brutalnost ispisana na ovoj hartiji bila previše šokantna čak i za moje oči, ali znam šta bih uradila da sam:

1. Ministar prosvete.

2. Predsednik jednog od sindikata prosvetnih radnika.

Da sam Ministar prosvete, ne bih razmišljala ni sekundu – ta deca bi bila, permanentno i bez ikakve mogućnosti da opravdaju sebe, izbačena iz škole, i ne bi im se pružila nikakva mogućnost da se upišu u neku drugu školu. I ne samo to, trebalo bi da postoji dosije svakog učenika u školi, koji bi svaka škola imala o svim đacima, gde bi stajalo crnim, masnim, „debelim” slovima napisano da je dete u svom maloletnom dobu već počinilo jedan ili par ili stotinu prekršaja, pa kad stasaju i kada dođe vreme za posao, da taj dosije bude dostupan svima, da se vidi ko će biti savestan i odgovoran član našeg društva, a ko će nositi večitu dangu i biti stigmatizovan zauvek. Pa, onda kad naši budući „pilići” požele da naprave sličnu ili istu stvar, da se sete da postoji taj dosije, pa da ih prođe jeza, pa da im pred očima izađe sopstveni život bez posla i poštovanja u društvu, i to samo zato što će u svojoj ranoj mladosti biti „dobra deca”.

Ali ako mislite da bi se samo na tome završilo da sam ja ministar prosvete, grdno se varate. Za ovakva dela potrebne su kazne za pamćenje. Kaznila bih novčanom kaznom i roditelje koji su 17 godina kroz prste propuštali svoju decu, dok su im kao pesak klizili, ne dobijajući priliku da se negde zaustave, da stanu, da pitaju, da saznaju, da nauče, jer roditelj se bori za goli život, preživljava, donosi hranu i odeću za svoje „mladunce”, i dok se u tom raskoraku bori da ne budu gladna i žedna, on ih pušta niz vodu da sami sebe pred ogledalom oblikuju i da pred sobom vide samo iskrivljenu sliku nekoga ko ne zna ko je. Dakle, novčana kazna za roditelje, pa bi se možda drugačije razmišljalo. Ali, biće da sve što napišem, životne prilike i okolnosti u kojima živimo, demantuju. Znamo svi da ne rade temeljno socijalne službe, nema dobre komunikacije na relaciji socijalna služba – škola – roditelji, nema komunikacije među roditeljima i decom, nema dobrih odnosa među učenicima i profesorima, pa se onda postavlja pitanje, šta činiti u ovoj mreži ludila? Onda treba „prosvetari” da izađu na ulice! Da, dobro ste pročitali, na ulice! Onda bi sindikati (da sam ja bitni sindikalac) trebalo da urade svoj posao, da javno podrže koleginicu koja je pretrpela i duševnu, a ne samo fizičku bol, da izvedu sve prosvetne radnike na ulice i kažu: „Ne idemo odavde dok se ne donese zakon kojim bi prosvetni radnici dobili status službenih lica, kojim bi se povećale kazne za decu u smislu što većeg društveno-korisnog rada, smanjenja ocene iz vladanja do kraja školovanja, bez mogućnosti da se popravi, izbacivanja iz škole za veći prekršaj i slično, pa bi se vremenom onda stvari menjale, jer kao što je svima poznato, ništa naš narod ne otrezni i potrese kao udarac po džepu ili javno ismevanje njihove dece ili njihovo sopstveno.

Ali sve ovo što napisah, može mačku o rep, jer „Ne može neko ko je za drakonske kazne kao vi da bude ministar, gospođo autorko ovog teksta! To su naša deca, a znate, mi sve radimo ’za našu decu’, pa ćemo ove da sklonimo u neku drugu školu, malo ćemo da ih povučemo za uši i oni će da se promene”. Hoće, promeniće se, ali kada bi se šalili. Nasilje je duboko ukorenjeno u našem društvu, i oni koji misle da ćemo preko noći uništiti tu pošast, grdno se varaju. Zbog toga treba da se istraje u borbi za zaštitu prosvetnih radnika.

Samo i tu ima jedna caka: KO ĆE DA ŠTITI i KO ŠTITI nas „prosvetare”? Ko će biti taj da više ne dozvoli da nam se izmakne stolica pred sistemom, pred državom, pred moralom, pred poštenjem i čašću? Ko će biti taj da nam čvrsto drži stolicu dok stvaramo živote, pružamo znanje, učimo mlade ljude poštenju i poštovanju? Ko će biti taj da prizna da smo mi, prosvetni radnici, „surogat majke” toj deci, kako reče jedna koleginica. Da vam iskreno kažem, ministar prosvete sigurno neće. On se pravi mrtav, izjavljuje da je „moguće” da će ovi učenici biti izbačeni iz škole, dakle on priča o mogućnosti!!! Obratite pažnju na reč – „MOGUĆNOSTI”, a to „moguće” kod nas začas postane „nemoguće” iz nekih nama nepoznatih razloga. Tako, na primer, zazvoni telefon direktoru, „ne znamo zašto”, ili se pojavi kompletna oprema za fizičko vaspitanje za svu decu u školi, od „nemamo pojma koga”, ili se... nastavite niz, slobodno, šta god dodate, nećete pogrešiti. A stvar je u tome da NEMA u ovom slučaju „moguće” i „nemoguće”, u ovom slučaju i svim ne–daj–Bože sledećim slučajevima, trebalo bi da ima samo „permanentno izbačeni iz škole, bespovratno izbačeni iz škole, roditelji novčano kažnjeni”.

I na kraju, ne preostaje nam ništa u ovoj zemlji koju „prepoznaju“ u svetu sve više kao „ekonomski tigar“, a ne kao Srbiju, nego da čekamo sutrašnji dan, taj dan „D“, kada će nam zvanično saopštiti da li smo još na podu ili nas je neko podigao i te labilne stolice zamenio čeličnim.