Panta rei, carpe diem!

 

Nedelja, 20. novembar, 2022. godine.

I konačno je došao taj dan, taj dugoočekivani dan, kada sve staje, sve se zaboravlja i misli samo na jedno–na najvažniju sporednu stvar na svetu–fudbal. Ja neću da posmatram fudbal očima jedne žene, već objektivno da pokušam da sagledam kakve se to psiho–fizičko–fiziološko–mentalno–životne promene dese u životu muškaraca kada se dešava ovakav jedan spektakl.

Prvo...malo se profitira, dok se napada kućni budžet. Kupuje se album sa sličicama prvenstva u Kataru. Ne profitiraju porodice, da se razumemo, one se odriču dečijeg džeparca, mamine šminke, tatinog poslovnog rokovnika. Ipak, bez albuma nismo ništa ove 2022. godine, a računica u trošenju novca je „sića“ za porodični budžet, pa neka album košta 200–300 dinara, a kesica recimo 70 dinara, pa kad se izvedu sve računske operacije, ode poprilično para za kesice. Onda se krene u saukpljanje sličica. Neko ih sakuplja reda radi, neko iz hobija, a neko jer mu je to izgovor da ode van kuće na „menjažu“ i pobegne od dečije graje i lupanja šerpi i lonaca.

Svi mi znamo da u gledanju ovog vanserijskog spektakla učestvuje većina živih bića „sa Marsa“ od 7 do 77, a ona druga živa bića „sa Venere“, još nisu ni shvatila šta se zapravo događa i za čim je nastupila takva euforija, dok jednoga dana ne osvane u kući pregršt sličica, posebno duplikata, korpa za otpad puna praznih kesica i album sa slikama na sred stola za ručavanje. Onda se „Venerkama“ pali lampica i shvataju da jedno izvesno vreme nisu najvažnija od najvažnijih bića (nikako stvari!!!) na svetu.

Kada se naši „kad ćeš porasti mali veseljače“ zadovolje svojom igračkom i popune album, tada na scenu stupa prvenstvo, ne takmičenje, nego spoznaja da kreće isto. Onda se u drugoj kući–kafani ili kladionici češće–kuju planovi, ko će da igra, koga će Piksi da stavi u prvu postavu, šta ako se neko povredi, a da se pri tom ni igrači, ni Piksi, ni kompletna naša reprezentacija sa sve fizioterapeutima nisu nigde ni pojavili, a kamoli oglasili. Tada su naše jače polovine najbolji, ma vrsni stručnjaci za taktiku, eksperti za fizičku spremu Mitrogola, Milinkovića–Savića, Vlahovića i ostalih „orlova“. A trenerski posao, znaju bolje od Ser Fergusona, Piksija, Antića i Morinja zajedno...Nekih dva– tri meseca nakon tih detaljnih teorija „ko–kako–gde–zašto–s kim“, konačno dolazi i prvenstvo, a sa njim i prve očigledne promene koje pomenuh spočetka: u kafani ili kladionici koja je i dalje njihova druga kuća, počinje vriska, cika, lupanje, urlanje, psovanje, „načestitanje Nove Godine, majčine dušice i nane nanine“, dok se isti ti naši voljeni „urlači“ ne vide u magli od dima cigareta, pred prepunim stolovima piva i ostalih „zdravih“ pića. I tako to traje i traje sve dok se ne pogase svetla 18. decembra i oni se vrate (ne)srećni i (ne)zadovoljni rezultatima svojim pravim kućama, voljenim ženama i još voljenijoj deci.

A nama ženama, „Venerkama“ ne preostaje ništa drugo nego da zamolimo naše ljubljene jače polovine da golove ne proslavljaju Vesićevom „pesmom“ jer im to nikada nećemo oprostiti.

Ponedeljak, 21. novembar, 2022. godine.

Sećam se jedne popodnevne vožnje bajsom. S obzirom da je bila kiša u najavi, bilo je nekako sparno, pa sam vozila poprilično sporo. Vozila sam ulicom gde nije bilo bahatih vozača.

Ušuškana u lagani ritam vožnje, ugledah dete na ulici, samo, u majičici i bosih nogu. Nije imalo više od dve godine. „Šta ti je biti dete! Biti slobodan, go, bos, bezbrižan!“, pomislih. Trčkaralo je kraj kuće dok se stariji brat igrao malo dalje, leđima okrenut. Valjda se danas tako odrasta. Sam sa slobom, nesputan, oslobođen od svega.

Spuštajući se niz ulicu, naletim na još jedno dete, malo starije od ovog prvog. Vozilo je trotinet stazom tako spretno i videlo se da nema staha. „Još slobode dajmo svetu, još slobode!“, pomislih opet. I sestra je bila tu, ganjala neku loptu. Mislim da je pazila na njega na način na koji starije dete pazi na mlađe–tako što i ne pazi baš.

A, onda se odjednom zapitah zašto neka deca nikada ne ostaju sama sa dve–tri godine u dvorištu zgrade gde nije bilo ni puta, ni automobila? Je l‘ zato što nemaju brata, a ni sestru da ih paze? Je l‘ zato što će da se isprljaju? Padnu? Ogrebu dlan? Da su možda ostajali sami, ne bi se ničega plašili, osećali bi se kao ova deca, slobodni.

Dođoh kući i napisah pesmu za sve one koji ne spoznaše, a koji odlučiše da osete tu moć koja se zove sloboda.

MUSTANG

Znao je zašto živi, čak i onda kada je probio i poslednji zid plača i smrti

i hrlio ka nedokučivim prostranstvima slobode

i sve je životinje naučio istom–osim ljudi

Utorak, 22. novembar, 2022. godine.

Danas su mi javili da je moj drug iz detinjstva napustio dobrovoljno ovaj svet, ostavljajući za sobom troje dece i suprugu. O takvim stvarima nikada nisam pisala, pa neću ni sada. Pisaću o tome kakav je brzonogi fudbaler bio, večiti smeško i kad za smeh mesta bilo nije, temperamentan i žustar, vredan i predan, topao i pun razumevanja. Pisaću o vikendici u Pesku, one zime ili jeseni kad smo po hladnoći noćili nas desetak „zgubidana“, pijući pivo, pušeći „cigarete“ i grejući se pod ponjavama i jorganima. Pisaću o njegovom „Ćao, Gabić, š’a ima?“, sa osmehom od uha do uha, jer bi on želeo tako da ga pamtim. Što se toga tiče, nema brige, spokojno može da putuje u onaj drugi svet gde će nam se jednom…nekad…nekako putevi ponovo ukrstiti. Zbogom, Ilke.

Sreda, 23. novembar, 2022. godine.

Čitam ja priču: neki gospodin bio baš popularan i svi ga voleli, jer je jedini imao kozice na celom svetu, a neki drugi gospodin je bio malo ljubomoran na njega, jer je on ljudima trebao samo za neke bezvezne stvari i kad treba da ga „lupe po glavi.“ I ja se tad zapitam: zašto je taj „mili“ čovek ljubomoran? Pa, kako ne vidi „dragi, jedini, neponovljivi“ da svi treba njemu da zavide: on je u igrici „Monopol“ prisvojio jednu celu državu, i on se opasno zaneo da se u toj državi igra kako poželi, jer ima puno igračaka, i svi ga više–manje slušaju (ne)silom, ima i vodu, vazduh i zemlju, mislim, može da ih proda za veće ili manje pare, kako poželi,, ima taj „divni“ čovek i fudbalske klubove (neki muški bi mu baš pozavideli). Ma, sve ima, taj „voljeni“ i zato ja kao razmišljam, dok čitam, da bi bilo dobro da one što bi da ga „lupe po glavi“, on onako smelo, snažno i otresito kao što ume, isto tako lupi po glavi, da ne bude da pričaju da je samo hrabar kod kuće. I odjednom kažem sebi: sreća pa mi živimo carski, (kao tigar, zapravo!) ne žaleći se kao neki što imamo samo jednog, jedinog „najboljeg“ istovremeno se nadajući da će ostati „doživotni gospodin.“

Četvrtak, 24.11.2022. godine.

Nisam ja bezveze u nedelju pisala o fudbalu, jer svi događaji ovih dana potvrđuju moju odličnu analizu stranja kod muškaraca tokom fudbala. (čast izuzecima)

Naime, danas u novinama pročitah da je jedan direktor beogradske gimnazije rešio da skrati časove učenicima, jer se večeras igra meč veka–Srbija–Brazil. Taman pomislih: eto, izborismo se da pokažemo narodu nakon onog incidenta u Trsteniku ko smo mi, prosvetni radnici, da smo važna karika u društvu i da zaslužujemo poštovanje, kad ono, demantovao me je jedan...jedan...kako njega da nazovem–bezveznjaković–koji je ovim potezom otvorio vrata prilici i mogućnosti da se u narednim godinama na čitavih mesec dana zatvore škole jer se odigrava prvenstvo. Tako bi se vremenom moglo doći i do još gluplje ideje da zapravo škole nikome i ne trebaju! Zbog ovakvih praznoglavih, ja jedva čekam da odem u penziju, da se više ne sramotim kojoj profesiji pripadam. Onda istovremeno pomislih, ako imamo duboko ukorenjeno nasilje u društvu, valjda nemamo duboko ukorenjenu glupost, ali mi ovaj direktor sruši optimizam kao kulu od karata. Ipak je glupost večna.

Petak, 25.11.2022. godine.

Osvanu danas i taj „crni petak“ a ja sam, srećom slobodna, a nesrećom ostala bez hrane i posipa za mog Sijamca Džeza, moju „životinju–čoveka“. Morala sam do tržnog centra u nabavku. Htela sam svesno da izbegnem to „masovno seosko okupljanje“ koje se redovno zbiva kada su neka pojeftinjenja u inače ekonomski stabilnoj i prosperitetnoj državi kao što je naša, pa tako krenuh oko podneva, nadajući se praznim prodavnicama. Dok sam išla do radnje, prizor koji sam ugledala ostavio je na mene snažan utisak: videla sam hordu ljudi, taj čopor koji hrli u prodavnice dok napušta svoja „besna“ kola na krcatom parkingu. „Kako se u ovoj državi zarađuje, ako nisi u sred podneva na poslu?“, zapitala sam se. I dok RTS1 reklamira pomoć putem SMS–a za bolesnu decu, pojedini ili većina ili svi, paradiraju ne radeći ništa gde krpicama, sokovnicima, usisivačima kojih već imaju bar po jedan kod kuće, troše novce koje zarađuju ne radeći. Kakva je to socijalna „ravnoteža“ gde država poziva SMS–om da se pomogne deci, dok ostali žive paralelene živote? Da li ćemo doživeti dane da svake godine tog „crnog petka“ tržni centri budu prazni, a računi naših mališana puni para koji će uplaćivati ovi iz paralelnog sveta koji su rešili ipak da rade? To je jedno od pitanja na koje ćemo odgovor dobiti u budućnosti.

Subota, 26.11.2022. godine.

Vikend je. Vreme za čitanje i pisanje i prevođenje. Ne znam šta bih pre, jer mi je sve gušt. Dok čitam, napuštam ovaj svet i prepuštam se slovima i slikama koje mi autor predočava. Ponekad su slike prelepe, ponekad slamaju dušu, pa poteku suze. Ova Gorana Markovica „Doktor D.“ predočava toliko koincidencija da ne možete poverovati autoru kada kaže da je to sve „njegova izmišljotina“. Da odmorim dušu na drugi način, slažem sopstvene slike u sopstvenoj knjizi za decu, drugoj po redu. O tome šta ona izaziva u duši, govorice deca i njihovi roditelji, sigurna sam, nije na meni da se hvalim. Kad se dovoljno družim sa mojim junacima, onda pređem na prevođenje, gde uživam u poslu, u tom divnom, strasnom, poetskom francuskom u koji sam zaljubljena kao i prvog dana kada sam ga čula. Tako prolaze sati u mojim i tuđim svetovima, dok Džez spava pod mojim ćebencetom, sklupčan kao klupko dajući mi znak da se oseća sigurnim kraj mene i da na „mačkasti“ način zna koliko ga volim. Sutra je novi dan. Nova borba. Navucimo rukavice i budimo spremni za svako novo sutra.