„Možda će neki biti poslednji od nas...“

O seriji „The last of us“ se proteklih nedelja mnogo pisalo, a i sada se naveliko piše po društvenim mrežama. „Pljušte“ kritike i pohvale nakon 6 epizoda koje, jedna za drugom, izlaze svakog ponedeljka premijerno na HBO–u, a koje neki sa neizvesnošću čekaju.

Nastala na osnovu video igrice, ova serija je u najavi pobudila veliku pažnju, jer su već prvim kadrovima počeli gledaoci da je porede sa video igriciom. Kao što znamo, teško je prema knjizi održati njenu verodostojnost kroz dobar film, tako je i na osnovu igrice, vrlo zahtevno napraviti dobru seriju, mada je s prvom epizodom koja je trajala više od sat vremena, ona obećavala. Ali, da krenem od samog početka.

Smeštena u godinu 2013, serija prati glavnog lika Džoela koji  je samohrani, sredovečni otac, koji živi u Americi sa svojom dvanaestogodišnjom ćerkom Sarom. Okružen ljubavlju i pažnjom svoje kćeri, živi mirnim i spokojnim životom dok jednog dana, njegov brat Tom, on i Sara, bežeći pred novim haosom koji će opustošiti zemlju, gljivicom koja napada ljude, pretvarajući ih u beskrupulozne zombije, žedne i gladne ljudske krvi i mesa, njegova kćer ne strada od metka, čime se Džoelov život praktično gasi. Potpuno slomljen i skrhan, ne pronalazi više smisao u životu.

Dvadeset godina kasnije, 2033. godine, većina zemaljske kugle je uništena ovim virusom. Oni koji su uspeli da prežive grupišu se i žive u karantinu, u grupama, u vrlo kontrolisanim zonama gde zombiji još nisu uspeli da dopru ili su pokušali, ali su odmah bili likvidirani. U takvim uslovima Džoel radi kao švercer, zajedno sa svojom prijateljicom Tes. Spletom raznih okolnosti, predvodnica jedne od pobunjeničkih grupa, Marlena nudi im dvostruko više novca, ako pristanu da prokrijumčare četrnaestogodišnju Eli do bezbedne zone. Džoel i Tes pristaju na to, ali otkrivaju da je Eli zaražena. Devojčica tvrdi da se zarazila pre gotovo mesec dana i da je, kao što su mogli i da vide, i dalje potpuno zdrava. Inače, infekcija nastupa nešto manje od dva dana, što se u Elinom slučaju nije pokazalo. Shvataju da je ona dragoceni „teret“ i da, tako neinficirana, iako je bila podvrgnuta zarazi, s tako jakim imunitetom, može da bude potencijalni izvor za spravljenje leka. U jednom od okršaja sa inficiranim ljudima, sada već zombijima, Tes biva zaražena ujedom jednog od obolelih i reši da žrtvuje sebe stavljajući se u ulogu mamca, kako bi Džoel nastavio put sa Eli i sačuvao je po svaku cenu.

Tako ova dva junaka priče isprepliću svoje sudbine sasvim slučajno i ne svojom voljom. Neobuzdana tinejdžerka, prepuna pitanja, spontana i ishitrena i srednjovečni čovek, lišen morala, osećaja i odgovornosti, kreću da se probijaju kroz unakaženu državu, pokušavajući da sačuvaju svoje živote. Na tom putu neizvesnosti i beznađa, sreću se sa drugim, zdravim ljudima, uspostavljaju kontakte, Eli prisnije, Džoel vrlo rezervisane, ali svakako izlaze iz tih priča povezujući se sve čvršće jedno s drugim. Kada Džoel, osećajući da gubi snagu i da nije sposoban dalje da prati Eli, prepušta to svom bratu, Eli je rešena da ne dozvoli Džoelu da posustane stavljajući do znanja da se oseća jedino potpuno sigurno u prisustvu tog namrgođenog i ravnodušnog čoveka–lutalice.

Ono što je mene zainteresovalo u seriji je taj odnos s početka, jednog čoveka i deteta, a kasnije čoveka–roditelja i deteta. Naime, Džoel gubeći svoju kćer, izgubio je potpuno osećaj odgovornosti kao roditelj i u nekim situacijama je potpuno zanemarivao godine i razmišljanja jedne tinejdžerke, ali kako su odmicale epizode, Džoel je osećao privrženost prema ovom malom ljubopitljivom stvorenju, pa ju je, odobrovoljivši se malo, učio kako da puca iz pištolja, dozvolio joj da ga nosi sa sobom (ali u rancu samo), objašnjavao nepoznate stvari sa kojima se ona susretala tokom njihovog putovanja. Generacijski jaz je postojao, ali se njenom spontanošću, bezbrojnim pitanjima i njegovim odgovorima prevazilazio. Konačno je Džoel pristao da je i dalje prati i odvede na sigurno mesto.

Kako budemo gledali dalje epizode, videćemo kako se Džoel trudi da bude bolji, plemenitiji. Davno zaspala roditeljska ljubav će se ponovo probuditi i on će preuzeti tu ulogu čuvara i zaštitnika male Eli. Međutim, kada u potpunosti treba da ispliva sva ta ljubav i taj ponovni osećaj roditeljstva, nekako se u seriji to izgubi, nestane u nekom drugom momentumu, ne dozvoljavajući da se proširi kao tema–kako je to biti roditelj, biti odgovoran za nečiji život i na koji način se nositi sa svim problemima. Jedna od zamerki serije, bar do sada, bi mogla da se odnosi upravo na tu nedovoljno iskazanu roditeljsku požrtvovanost. Stiče se utisak da su reditelji, kad god je to trebalo da se prikaže, pomalo ustuknuli, izgubili tu nit iz priče, koja je s drugim situacijama pala u zaborav. Onda bi se opet desio nekakav zaplet gde bi se pojavila ova tema, ali se i tada to završavalo na isti način.

Tako na osnovu svega odgledanog do sada, moj subjektivni sud je da sam mnogo više očekivala od ovoliko najavljivane serije, a premalo dobila. Sve u svemu, nije za osudu, čekamo još tri naredne epizode, ali oscilacije svakako postoje i vidljive su: desetine minuta prolaze u besciljnom lutanju i pričama da bi se uglavnom pred kraj epizode razvila akcija koja je kao „tvister“ projurila kroz epizodu, ne ostavljajući nam puno vremena da shvatimo šta se zapravo gledajući scene desilo, nego sakupljamo i  obrađujemo utiske nakon odgledane epizode. Neke scene su bespotrebne, kupuje se vreme, a neke su, suprotno tome, emotivne i poučne.

Meni nije promakla i neznatna sličnost serije s našim životima koje živimo. U svetu u kome obitavamo, sve se više najavljuju, čak besprizorno i vode biološki ratovi, kakav je slučaj s koronom zbog koje je proglašena epidemija što umnogome podseća na samu seriju. Ovakve serije, a ima ih sve više, oslikavaju ne tako daleku budućnost koja se prikazuje kao ne baš svetla. Apokaliptični, distopijski, haotični momenti i doživljaji pobuđuju zebnju u nama da je vrlo moguće proživeti takav život, strahujući od toga da će možda neki i biti „poslednji od nas.“

 

               

Sva ta prohibicija, kriminal i džez…

 

Kada bismo se u našim najluđim mladalačkim danima u nekom neobaveznom ćaskanju moji prijatelji i ja dotakli nekih davno prošlih dana, ja sam sa nekakvim posebnim žarom i užitkom pričala o periodu u Americi između dva svetska rata, o vremenu gangstera i džeza, prohibicije i velike depresije. Zašto sam u tome pronalazila nekakvu draž, nikada nisam umela da objasnim. Jednostavno, to je bilo „moje doba“, doba grabljenja sloboda, razotkrivanja duše, vere u budućnost, većih prava radnika, ali i doba državnih „palica i pendreka“ i gvozdenih rešetaka.

Ipak, istorija se ponavlja, a na koji to način čini, objasnila bih kasnije. Sada bih se, u sećanje na moje prošle dane, one iz mladosti, osvrnula na „lude“ dvadesete i tridesete.

Kraj prvog svetskog rata i početak drugog, u Americi je doneo život, vrlo neizvestan i nepredvidiv, ali s druge strane, i uzubdljiv. Rat koji se upravo završio i na američko tlo je ostavio posledice. Međutim, burne dvadesete donele su mnoge promene ljudima, kako na individualnom tako i na društvenom planu. Svekoliki optimizam i prosperitet je počeo da zahvata i ljude i društvo, pa je tako nastao džez, razvio se art deko, nastupila proizvodnja automobila kao i „konzumiranje“ radija, kao jednog od najznačajnijih medija. Srednji sloj društva, oni malo imućniji, počeli su da trguju na berzama i da zarađuju popriličan novac. Međutim, sve je to bio samo privid.  Utisak da je društvo cvetalo neverovatnom brzinom, odmah posle rata, bio je pogrešan. Ipak se na kraju pokazalo da je to bio jedan mračan period u američkoj istoriji, s obzirom da je nastupilo vreme ekonomske krize, pojave kriminala i nacizma.

Dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka desile su se još značajnije promene koje su se ticale određenih staleža kao i rodne ravnopravnosti. Tako su radnici dobili malo veća prava, bili su zaštićeniji, plate su im bile povećane, posla je bilo za svakoga ko je želeo da radi, a žene su tokom rata morale da rade „muške poslove“, jer je većina muške populacije bila odsutna, a onda, nakon rata, one nisu više želele samo da se bave kućom, počele su da rade u fabrikama kao i muškarci, da se druže, izlaze i zabavljaju, da nose suknje i haljine do kolena, da na javnim mestima duvane i piju.

Ipak, pažnju tih godina privlači razvoj umetnosti, uprkos složenim društvenim odnosima. U predgrađima i četvrtima Nju Orleansa, nastala je džez muzika, kao lični i društveni izraz tamošnjih Afrikanaca dijaspore. Ova vrsta muzike je bila način kojim su govorili tamošnji crnci, bila je odraz slobode i nade. „Rapsodija u plavom“ koju je komponovao Džordž Geršvin, takođe je obeležila ovaj period.

Ernest Hemingvej i Vilijem Fokner su dali najbolje od sebe, te se smatralo da je ovo bio „zlatni period“američke književnosti.

Ni film nije „ostao dužan.“ Tridesetih godina konačno su gledaoci mogli da vide, ali i da savršeno čuju svoje omiljene glumce na filmskom platnu. Jedan je posebno osvojio srca lepšeg pola. Bio je to „mačo“s brčićima–Klark Gejbl.

Art deko je, kao pravac u umetnosti, takođe obeležio ovaj deo američke istorije. Iako nastao u Francuskoj, u Americi je doživeo procvat. Empajer Stejt Bilding je građevina koja je nastala 1931. godine, baš u ovom stilu.

Međutim, ono po čemu će se pamtiti ovaj period, je prohibicija, vreme kada je Amerika proglasila zabranu proizvodnje, distribuciju, ali i konzumiranje alkohola. 1919. godine konačno je stupio 18. amandman na Ustav Sjedinjenih Američkih Država na snagu, i policija je krenula u opštu hajku na sve one koji su proizvodili, konzumirali, ali i plasirali alkohol. I kao što to vekovima biva, „zabranjeno voće je najslađe“, uvek je bilo i onih koji su krijumčarili alkohol, koji je po barovima i klubovima uspeo da zagreje i rasplamsa atmosferu tokom noćnih izlazaka. Proizvodnja je bila zabranjena u Americi, ali u susednim državama nije, tako su Kanada ili Meksiko, na primer, proizvodili velike količine alkohola, koju su zdušno pili Amerikanci koji su dolazili u te zemlje, ali i oni koji su ga iz njih nelegalno unosili u otadžbinu. Takva Amerika je bila pogodno tle za razvoj organizovanog kriminala. Jedan od najvećih krijumčara bio je Al Kapone koji se obogatio ilegalnim uvozom alkohola. Grad Čikago je postao sinonim za antiprohibiciju, te su nastali antiprohibicioni pokreti koji su stajali iza mnogobrojhih ubistava, zločina, krađa i maltretiranja.

Ništa ovo, rekli biste, nisam morala da napišem, jer sve to postoji manje–više na Internetu, ali sam ja, nekim svojim lucidnim razmišljanjem povezala taj period s našim životima, verujući da se istorija ponavlja,možda samo malo izmenjena.

I kod nas postoji velika borba za potpunu slobodu žena, slobodu na život bez maltretiranja, nasilja, omalovažavanja i nipodaštavanja. Eto, možemo i da (ne)nabrojimo naše pobede, jer ih u večini slučajeva nema. Izborismo se za modu da nam „sve boje lepo stoje“, pa to što negde ima „kiča“ u odevanju je tako zanemarljivo! Nećemo valjda sada biti ludi da se odreknemo svog silnog truda praveći od nenormalnog normalno!

Umetnost cveta kao što je cvetala u Americi tih davnih, vrtoglavo šašavih i opasnih godina. Nit više pisaca, nit manje kvalitetnih knjiga. Od narodnih pevača do starleta čiji su se „ručni radovi“, nekim za mene neshvatljivim čudom, našli i na Sajmu knjiga. O građevinarstvu da ne pričamo koliku ekspanziju doživljava! Empajer Stejt Bilding prkosi vremenu, gotovo jedan vek, a i kod nas je „isti slučaj“–uruši se zgrada, propadnu ploče na trgovima, praveći rupe koje zjape i dozivaju u pomoć ne bi li ih neko zatvorio, jer ih je sramota od naroda koji gleda takvo ruglo.

Radnička prava–nikad veća! Stanovnici jednog našeg grada mogu da nam pošalju razglednice s njihovih radnih mesta, gde grcaju u znoju, na svojoj zemlji, za tuđeg gazdu.

A što se tiče organizovanog kriminala...reći ću samo da je prohibicija, etnološki, reč latinskog porekla, nastala od glagola „prohibere“, pa je meni sada potpuno jasno zašto je mi u našoj zemlji ne razumemo, ne znamo i ne „vidimo“ šta ona znači i zato kriminal pažljivo negujemo u apsolutno antiprohibicijskom maniru.

U pozorištu ostavite vaš kaput i mobilni telefon

„Ostavite vaš kaput i mobilni telefon. Budite prisutni, bez kaputa i telefona.“, prokomentarisao je jedan od čitalaca na nekom od portala na vest o nedavnom „incidentu“ u Rjeci gde je održana predstava pod nazivom „Voz“, u režiji i glavnoj ulozi Voje Brajovića, sa kojim je igrao i Sergej Trifunović. Ništa u predstavio i tokom nje ne bi bilo sporno da Sergej Trifunović nije morao da siđe s pozornice i jednom od gledalaca oduzme mobilni telefon, jer ga je neprekidno koristio dok je trajala predstava koja je zahtevala apsolutnu tišinu.

Nisam se latila pera da odobrim ili ne postupak gospodina Trifunovića, više da bih rasvetlila pitanje postojanja kulture u našem narodu koji je sklon, pokazuje se to, da posećuje kulturne događaje. Međutim, svaki događaj na svoj način, zahteva određeno poštovanje pravila koja su sastavni deo upravo te pomenute kulture.

Kada smo u bioskopu, dozvoljeno je da se uz film zabavimo grickanjem semenki, kokicama ili nekim osvežavajućim pićem. Možemo tiho ćaskati, komentarisati radnju filma, diviti se nekim scenama, plakati, uzdisati, smejati se i niko nam neće ništa zameriti, jer je film koji se daje u bioskopu slobodnija forma gde platno „trpi“ naše reakcije. Tako se možemo ponašati i kod kuće uz televizor, bez bojazni da urušavamo „mir“ tokom prikazivanja neke serije, muzičke emisije ili crtanog filma.

Pozorište je kategorija potpuno drugačija u odnosu na bioskop. Ovde je kultura ponašanja važna, ali i pravila rigoroznija i očekuje se da svi posetioci i ljubitelji „pripovedanja uživo“ budu najpre prisutni u pozorištu bar desetak minuta pre početka predstave, kako bi ušli u salu, odložili svoju garderobu, seli i ugasili mobilne telefone. Ovo je nešto što se očekuje od svakog gledaoca, nešto što se uči od kuće, što je kao kulturni obrazac prisutan kod svih koji cene ovakvu vrstu zabave. Ako se to razumno svede u takvu vrstu kulturnog okvira, onda pozorišna predstava treba da krene na vreme. U krajnjem slučaju, gledaoci poštuju vremenski okvir svojim ranijim dolaskom na predstavu, pa bi toga trebalo da se pridržavaju i glumci, jedino ako se dese neke nepredviđene stvari: uruši se scenografija, nestane struje u sali ili se ispreči glumčeva bolest. U takvim slučajevima je kašnjenje opravdano. Kada su se tako uskladili i glumci i gledaoci, predstava može da počne. Kao i u bioskopima, pozorišne priče mogu takođe kod gledalaca izazvati tugu i radost, smeh i plač, uzdahe i strah. Ljudi su skloni spontano da reaguju na ono što vide što je odlična interakcija sa glumcima koji vole da vide učinak onoga što njihov glumački talenat u određenoj ulozi proizvede u ljudima. Svaka druga vrsta „galame“ i remećenja toka predstave ne bi se smatrala opravdanom, pa tako, vraćajući se na ovaj incident u Rjeci, upotreba mobilnog telefona dok traje predstava je čin nekulture i nepoštovanja institucije, glumaca, predstave, pa i ostatka gledališta.

Kada pričamo o kulturi ponašanja na javnim događajima, ne smemo da zaboravimo najvažniju stvar: kultura odlaska u pozorište stiče se od malih nogu, kod kuće. Roditelji vode svoje mališane na pozorišne matinee, gde prate najlepše priče i bajke, učestvuju u razgovorima s glumcima na sceni, ponekad plaču iz straha, a u većini slučajeva se smeju. U takvim situacijama na roditeljima je da već u prvom konktaktu s pozorištem nauče svoju decu, ako je potrebno i više puta ponove, šta je „lepo da se radi u pozorištu, a šta nije.“ Deca prihvataju modele ponašanja koje primenjuju pre, za vreme i nakon predstave, koje kasnije u zrelom dobu u potpunosti sprovode.

Zapitaće se mnogi dok ovo čitaju o kom vremenskom periodu govorim i kada je to bilo tako idealno da su se deca tako kulturno obrazovala i uzdizala, sobzirom da je u današnje vreme situacija znatno drugačija. Pozorišta posećuje fin svet, to nije nikome promaklo, ali sve ih više posećuju oni koji ne pokazuju interesovanje za predstavu, već žele da „budu viđeni“, da fotografišu glumce na sceni, objavljuju svoj „story“, ustaju nasred predstave da idu u toalet, ispišu koji komentar o tome kako se „smaraju“ i kako jedva čekaju da se „ovo“ završi. I što ste veći „baja“,  što više zveckate ključevima svog džipa, puckate žvakama, neprekidno pričate, ne vodeći račina u kakvom ste okruženju, to manje poštujete ljude na „daskama koje život znače“, ali i kulturnu instituciju koja se zove pozorište.

I ponovo se vraćam na Rjeku, na predstavu „Voz“ i nemili incident, s nekoliko pitanja: kako (se)rešiti nemilog gledaoca koji narušava mir tokom predstave? Hoćemo li mi, kulturan svet, opravdati i stati iza čina gospodina Trifunovića, jer je za neobrazovane i nevaspitane ljude to jedina i prava reakcija ili ćemo taj čin osuditi? Neko je njegovo ponašanje smatrao ispravnim, a neko nije. Za nekoga je ovo jedini način da se na nekulturu odreaguje istom tom nekulturom, jer okruženje u kome vlada prozaičnost, mediokritetstvo i kompleksi jedino takav rečnik razume. Hoćemo li i mi nekad, negde na nekulturu odgovoriti bezobrazlukom i nevaspitanjem ili je plemenitije i uzvišenije izdići se iznad situacije, pozvati obezbeđenje, nadležne u pozorištu ili policiju u najgorem slučaju, i rešiti ovakav zaplet? Hoćemo li ovakvim (ne)kulturnim postupkom postideti „uljeza“, ili će se on osetiti nadmoćnijim, jer ne razume jezik finog i lepog ponašanja? I konačno, dokle ćemo trpeti nekulturu?

Kao neko ko dugi niz godina radi sa decom, zapitala sam se čitajući članak u vezi sa ovom predstavom u Rjeci,  koliki je naš udeo u tome? Koliko mi, prosvetni radnici, umemo i hoćemo da utičemo na svest naših učenika koji postaju, rastući i razvijajući se, aktivni deo društva u svetu odraslih i kolika je naša krivica i moralni pad ako u tome ne uspemo? Sva naša borba leži u tome da ih naučimo šta je kultura finog ponašanja, da ih ponekad uz dopuštenje škole i roditelja odvedemo u bioskop, u pozorište, na balet i operu, izložbu ili koncert i da im pokažemo različite vrste umetničkog stvaralaštva, ali i različite modele ponašanja u zavisnosti od događaja kojem prisustvuju. Na ovaj pragmatičan način, bila bih slobodna da kažem da se deca nauče svim pravilima lepog ponašanja. „Gvožđe se kuje dok je vruće“, lepo to kaže naš narod, pa zato nećemo imati potrebe da nekulturu rešavamo drskošću, niti otimanjem tuđeg telefona, već ljubaznim rečima, ali oštrim i jasnim da je neprimereno ponašanje vrlo ružno na svakom javnom mestu, bilo da se nalazimo u pozorištu, bioskopu, na baletu ili u operi. Ne treba da se poistovećujemo s nekulturnim ljudima, onda razlike među nama ne postoje, ne treba da budemo „Pepe, tvor“ koji će svoj miris, uglavnom neprijatan, ostaviti kao večni trag, već je neophodno da se na kulturan način izborimo s primitivizmom i „seljačizmom“.

S obzirom da sam optimista, smatram da je mirno i kulturno rešavanje problema za neke potpuna utopija i što lično na prostakluk, nekulturu i bezobrazluk reagujem potpuno suprotno, ali moja je moralna dužnost i obaveza da u tome istrajem, s obzirom u kakvom okruženju radim i sa kakvom starosnom grupom.

I na kraju mog skromnog osvrta na slučaj iz pozorišta, dodaću samo da, kada jednoga dana u pozorištu sretnete nekog finog mladića ili devojku, koji sednu na svoje sedište i isključe mobilini telefon, znajte da je uz roditelje, prosvetni radnik uradio svoj posao najbolje što je umeo.

 

 

Gde se sakrila funkcionalna pismenost?

 

Malo je verovatno da bi mi neko poverovao da sam odlučila da pišem o funkcionalnoj pismenosti posmatrajući Skupštinu Republike Srbije koja je ovih dana aktuelna po više pitanja, o čemu mi nije namera da govorim, dovoljno je da je bila okidač svega onoga što smatram nekulturom, prostaklukom, neprosvećenošću i bahatošću, a pre svega nedostatkom morala i odgovornosti prema ljudima koji to gledaju i prate.

Kakve veze ima Skupština i funkcionalna pismenost jedno s drugim, možda će se neko zapitati? Pa, ako pođemo od definicije da funkcionalna pismenost predstavlja skup znanja, umeća i veština koje su pojedincu neophodne da funkcioniše u savremenom svetu, privatnom životu ili nekakvoj određenoj, specifičnoj situaciji, onda možete da razumete da toga u Skuštini ovih dana nije bilo. Sve što su naučili o lepom ponašanju, nisu znali da primene, sve što su naučili o pravu i pravnom sistemu, nisu znali da iskoriste na pravi način tako što bi o tome razgovarali, već su se sveli na primate, paramecijume i jednoćelijske kreature koje demonstriraju nekulturu, nemar i prozaičnost. Nit’ je ko znao da upravlja svojim ponašanjem, nit’ je ko govorio o predloženim temama, nit’ koga briga kakve ko veštine poseduje da na adekvatan način odgovori teškim izazovima pred kojima se našla naša država.

Ali ja neću pričati o sramoti u Skupštini, ona je samo bila šlagvort za ono što godinama, rekla bih decenijama postoji i u prosveti, a to je nesposobnost i nemogućnost da našu decu funkcionalno opismenimo. I oni su kao i poslanici lišeni adekvatne primene znanja u datoj situaciji, najvažnijih veština koje su neophodne da bi prevazišli određenu prepreku kao i umeća da sve na kraju urade u svoju, ali i u društvenu korist.

Po mom skromnom mišljenju, nakon dvadest godina rada u prosveti, ovo je najslabija tačka prosvetnog sistema i njom se gospoda koja nam kreiraju sistem ponajmanje bave. Na razvoju funkcionalne pismenosti ili funkcionalnog znanja se sa našom decom vrlo malo radi. Mišljenja sam da primarna greška leži u prvom ciklusu obrazovanja, gde se odvajkada predaje uz tablu, kredu i sunđer, a u novije doba malo i uz pametne table, bele table i flomastere, a kasnije samo nastavlja u drugom ciklusu, pa i u srednjoj školi. U tom tehničkom smislu smo doživeli kakav–takav procvat, ne može se sporiti, ali to ne znači da smo u načinu predavanja, tačnije,  metodologiji otišli daleko, naprotiv, i danas će se pisati i prepisivati kao u Resavskoj školi, a tome smo mislili da je kraj odavno došao.

Zašto je ovo važna tema za školski sistem, o kojoj bi trebalo mnogo, čak i najviše da se porazmisli i na njoj radi?

Par slučajeva u školi su me naveli na razmišljanje–gde se sakrila funkcionalna pismenost i ko je odgovoran za to što je nema? Kad jedanaestogodišnjem detetu (peti razred osnovne škole) postavite usmeno pitanje da oduzme jedan broj od drugog i dobijete odgovor da ono „mora da potpiše broj ispod broja, jer mu je tako lakše, usmeno to ne zna“, onda shvatite da ste u velikom problemu, ne samo dete, već i vi. Kako smatramo da je dete naučilo oduzimanje kada to što je učilo ne ume da primeni u realnom vremenu? Upali li se crvena lampica tom učitelju, nastavniku ili profesoru da vidi da nešto tu nije u radu? Kako da reagujete kada na pitanja da li izrazi „Ja čitam knjigu.“ i „Čitam knjigu.“ znače isto,  i „Zašto u francuskom jeziku morate da koristite subjekat u rečenici, a u nešem divnom jeziku to ne morate?“ , a onda na prvo pitanje dobijate odgovor  „NE, nije isto“ i to  astronomskom brzinom, a na drugo imate samo teskobno i neprijatno ćutanje? Kako smo uspeli da potrošimo toliko krede i flomastera i pametnih tabli, a da decu nismo naučili da MISLE, da RAZMIŠLJAJU, da problem sagledaju iz više uglova, da promišljaju o pitanju, da ga postave u određenu situaciju, pa da nam ponosno daju tačne odgovore? Zašto ne vide da u našem jeziku subjekat ne igra tako veliku ulogu, već se preporučuje da se zbog lepšeg stilskog izražavanja izostavlja (potvrdila koleginica, profesor srpskog jezika)–jer prosto je!– mi imamo lične nastavke koji nam dopuštaju da se subjekat izostavi, zato je srpski fleksibilniji, poetičniji i pragmatičniji od, recimo, francuskog koji taj isti subjekat mora da koristi, jer u govoru ne pravi razliku među vršiocima radnje ako se izostavi imenovanje onoga ko tu radnju vrši. (oblici se isto izgovaraju, pa ne znate ko vrši radnju, ako nema subjekta.) Potrebno je, dakle, da naši đaci dođu do odgovora tako što bi uvideli značaj ličnih nastavaka u našem jeziku i da se stoga može izostaviti subjekat, a na drugoj strani, da se uvidi na osnovu izgovora u stranom jeziku, zašto je taj isti subjekat obavezan. Potrebno je, dakle, promisliti, uočiti, pokrenuti vijuge, povezati, praviti paralelu s drugim jezicima, uočavati sličnosti ili razlike, koristiti znanje iz drugih jezika, i to sve onda upotrebiti kako bi stigli do željenog, ali i tačnog odgovora! Na osnovu ovih primera iz ličnog iskustva i iskustva mojih kolega sa učenicima, naša deca ovo ne znaju da urade, primene u realnoj situaciji i konačno daju odgovor.

Dakle, znanje bez promišljanja nije funkcionalna pismenost, već nešto što je kratkotrajno prihvaćena i reprodukovana infomacija, koja čak nije ni tačna. Kako objasniti i detetu i roditelju i celoj zemlji (jer smo funkcionalno nepismeni, treba to javno reći, to pokazuju i PISA testovi), da je važno da deca pamte dugoročno, da ono što uče treba da primene, bez sveske i papira, bez došaptavanja, raznih digitrona, telefona i slično?  I na kraju krajeva, kako promeniti svest i sistem učenja kod dece kako se ovakve stvari ne bi događale? Možda je odgovor na ovo pitanje jednostavan: počnimo od nas profesora, učitelja i nastavnika. Ispravimo sebe, poboljšajmo sebe, korigujmo se! Usmeravajmo našu decu kao što korito reke usmerava njen tok, kao što učenje vožnje bicikla zahteva da vas roditelj samo malo pridrži, usmeri vašu vožnju, a ne da vozi umesto vas, kao što majka pokaže malom detetu kako da drži kašičicu, umesto da ga neprekidno hrani? Mi treba da budemo samo vodilje, oni koji usmeravaju, inicijatori, idejni pokretači, a ne treba da budemo mašine znanja ili roboti koji mehanički pišu po tabli, a sa one druge strane, dečije sive ćelije trebaju biti tragači za znanjem i tačnim odgovorima. Ne dopustimo im da se ulenje, da od nas očekuju da sve „izdeklamujemo“, ispišemo i kažemo: „Naučite, pitaću!“ Postavimo ih u životnu situaciju, naterajmo ih da zamisle da su u prodavnici, da oduzimaju cenu na računu od onog novca koji imaju u novčaniku, smestimo ih u sam centar događanja, da se snalaze na licu mesta, da ono što smo im pokazali, učili ih, primene bez straha od greške. Ne trebaju nama „potpisivači brojeva jednog ispod drugog“, nama trebaju oni koji će pretvoriti beleške u rešenje situacije, u snalaženje u prostoru, u dobro i predano i tačno obavljanje posla kojim će se baviti kada porastu.

I na kraju, ne dozovlimo da budemo mašine koje „štancuju“ znanje, već nežna i blaga ruka koja će pridržati i usmeriti dete ka pravom i tačnom odgovoru, gde ćemo ih navesti da do tog odgovora samostalno dođu. Odavno u sopsvenoj praksi ne ispitujem decu kada treba da ih ocenim, već ih zamolim da se zamisle da su u gradu svetlosti, ili bilo gde drugo na planeti, da pitaju za Ajfelov toranj, da traže restoran gde služe dobre salate, da pitaju kako da stignu do čuvenog Luvra, da u menjačnici promene novac, dok im par nedelja pre toga ne kažem kako da pitaju, kao da pronađu i kako da uživaju! I onda kad stigne taj trenutak za to zlokobno „ispitivanje“ koje im ne saopštavam da je stiglo, (jer mnogo opuštenije pokazuju koliko znaju nego kad su svesni ispitivanja), njihova je obaveza da mi to što su učili pokažu, a ne „nabiflaju, izdekalmuju ili nabubače“. Tu otkrivate koliko su spremni za život, koliko su „pokupili“ znanja, koliko su snalažljivi i koliko morate ili ne morate da se brinete o njihovoj budućnosti. Na njima je da upijaju kao žedni vodu, kao gladni hranu, kao umorni postelju, a na nama je da se ne štedimo dok im predajemo i učimo ih, istovremeno razmišljajući kako će jednoga dana i oni kao potpuno funkcionalno pismeni za svakodnevni život osvojiti Pariz, London ili Beč.

Ostaje mi da pod „post scriptum“ poručim ministarstvu prosvete da se ovakvim stvarima bave, da reformišu sistem koji bi počivao na fleksibilnosti, radionicama, praktičnim časovima, improvizovanim scenama u raznim situacijama, zamišljenim radnjama i da se tada, mi prosvetni radnici, prepustimo širini u radu, a ne da nas guši papirologija, dnevnici, sastanci, radne i neradne grupe, timovi, da imamo slobudu da radimo, dišemo i uživamo sa našim učenicima ne držeći se strogo plana i programa, jer...decu čeka život i u njemu borba, a kako će se snaći u tome, moći ćemo možda da vidimo i kod nekih budućih poslanika u Skupštini Srbije koji će, nadam se, biti funkcionalno pismeniji od ovih koje sada imamo i gledamo.