„Ovo nema nigde“...

 

Kada sam ovih dana razmišljala o čemu bih pisala, nisam ni slutila da ću opet, po ko zna koji put za kratko vreme, da pričam „priču iz života“ prosvete. Očigledno je mojoj branši vrlo primamljivo da ima što veću minutažu (i to u negativnom kontekstu) u javnom prostoru, gde postaje tako predmet različitih portala, novina i televizije.

Verujem da je svima već poznat najnoviji skandal koji se desio na Kanarevom brdu u OŠ „Đura Jakšić“, gde su se dve žene, jedna glumica, a druga direktorica, dogovorile da jedna hip-hop grupa slobodno kroči u đačke prostorije i snimi nekakav dušebrižan spot, kojim bi tobož' izvrgnuli poruzi neke društvene vrednosti. To ništa ne bi bilo sporno da se u jednom trenutku u prostorije škole, pa i u samoj učionici, nije pojavio osuđivani i poznati kriminalac iz devedesetih, koji je, navodno, glumio profesora u spotu.

Da bi zlo bilo veće, direktorica škole je odmah po učinjenoj šteti opravdala svoj postupak činjenicama da nije imala sve infomacije o snimanju spota, kao i da nije znala da će „persona non grata“ biti prisutna u školi. Da bi zlo bilo najveće, toj „neželjenoj osobi“ su prilazila deca, izražavajući želju da se slikaju i da dobiju autogram. Na svu neprijatnost koja je zadesila školu, direktorica je, dolivajući ulje na vatru, izjavila kako niko od gostiju nije bio ni nepristojan ni nekulturan, smatrajući verovatno da je to dovoljan razlog što takvi gosti mogu da uđu u ovakvu vrstu institucije koja bi trebalo da počiva na temeljima morala, etike, poštovanja, obrazovanja i vaspitanja. Nije bilo potrebno mnogo vremena da, pre svega, normalni, ali besni i ogorčeni roditelji održe protest, kojim su tražili da se direktorica smeni.

Tako se, zapravo, završila ova nemila priča o školi, ali svoj nastavak ima na društvenim mrežama, portalima, dnevnim novinama i televiziji, a razlozi zbog kojih sam se ja kao nastavnik i profesor zabavila ovom temom, jeste stid koji osećam i koji je beskonačan, kao što je i beskonačna glupost gospođe glumice i gospođice/gospođe direktorice koje su se dogovorile da se snimi spot, kao da je to njihov privatni objekat, mesto gde kafenišu, čuvaju decu, pozivaju prijatelje i zezaju se. Koliko je slobode i prava sebi dala ta glumica, te se osokolila da pita za školski prostor za tamo neki bend koga (zamislite!) vole deca, koji je popularan i koji bi snimio kvalitetan spot o tome kako se neke vrednosti krše u našem društvu? Ko je ta direktorica da zaboravi da je škola institucija, da postoje određeni protokoli koji se moraju poštovati da bi se održale ovakve „ekskurzije“ u školi. Zašto nije obavestila savet roditelja i školski odbor (možda) ili Ministarstvo prosvete (obavezno!) o planovima koje kuje sa svojom drugaricom glumicom? Zašto nije prikupila dovoljan broj informacija o tome šta se snima, ko snima, ko glumi, koga glume? Zašto se nije do sitnih detalja raspitala kod gospođe glumice ko je taj bend, ko su članovi benda, ko su im roditelji, iz kakvih socijalnih struktura potiču, koga oni dovode kao svoje goste, ko su ta deca koja će biti u spotu? Da li je uopšte bila svesna da je na ovaj način s polu–informacijama srozala ugled i moral škole, da je dolaskom kriminalca koji je obeležio devedesete godine prošlog veka kojih se ja dobrano sećam, vratila na pozornicu kriminal i odsustvo svake čestite misli i dobrog ponašanja?

Gde je Ministarstvo prosvete u svemu ovome? Kao profesor, znam da nemamo nikakav zvanični dopis, obaveštenje, zakon, dopunu zakona, štagod i kakogod to nazvali, kojim se korak po korak objašnjava kada direktor škole može i na koji način da iskoristi autonomno pravo škole da ustupi prostorije u komercijalne svrhe? Njemu je, tom istom Ministarstvu, najlakše da okrivi „glavu kuće“, u ovom slučaju direktoricu i da tako zataška još jedan skandal koji mu „drma kavez“.

Razmišlja li iko o moralu, o etici, o školi i njenoj svrsi ili smo zaista prešli tu crvenu liniju gde se nenormalno favorizuje i postaje sve više normalno? Da li je iko od ove cenjene gospode svestan da se ovakvo ponašanje „pejstuje“ na decu, da oni posetu jednog kriminalca smatraju normalnom, jer to država i društvo dozvoljavaju i prikazuju kao normalno? Na kraju krajeva, hoće li bar neko da bude pošten i da se stvarno pozabavi decom koja su sve više izložena izopačenim medijima na kojima se prikazuju naopake vrednosti? Da li ima nekoga u ovoj zemlji ko bi pokazao borbu da se zabrane mediji sa nacionalnom pokrivenošću koji propagiraju nemoral, kriminal, moralno posrnuće, jer je to ono što truje našu decu? Kada je i da li je došao opet taj trenutak da kriminalci i kriminal postanu popularni i cenjeni? Ima li živog bića u ovoj napaćenoj državi na Balkanu koji bi glasno povikao da ne želi scenario iz devedesetih, nove „dizelaše“ i „krimose“ koji bi bili slika i prilika ondašnjeg društva?

I najzad, gde smo mi, nastavnici i roditelji, (pri tom ne mislim na šačicu nastavnika i roditelja koji iskazuju svoje nezadovljstvo) da podignemo na desetine hiljada glasova protiv moralnog unakažavanja naše dece, urušavanja škole kako institucije, prvog i poslednjeg bedema u očuvanju zdravog razuma ili ćemo i mi da jurišamo na društvene mreže, sablažnjavamo se i šokiramo onim što vidimo i onim čime uništavaju naše društvo? Zar ne bi trebalo da jednom, evo možda baš sada, kažemo da nam je svega dosta, da ne želimo više da se u nas upire prstom jer smo reprezent sistema koji je u živom blatu i kome niko ne želi da pruži ruku spasa? 

Priznajem, osećam sram i bes u isto vreme što ne mogu više da se borim, osim pukim batrganjem i koprcanjem svojim slovcima iskucanim na „hartiji“ na računaru, protiv ovakvih razvratnih događaja. Shvatam zasita da „ovo nema nigde“ i da će ubrzo umesto nas, ako se ne dozovemo pameti, za našim katedrama sedeti ljudi s „belim čarapama, žutom kravatom i šimikama.“ I da ne zaboravimo, kao i sve u ovoj državi, i ova će priča trajati tri dana i onda će joj se zamesti trag. Nema odgovornih, niko nije kažnjen, sve će se nastaviti po starom....do sledećeg skandala.

 

 

„Instagram, Fejsbuk, Snepčet“...a gde je tu reč?“

Današnje savremeno, moderno društvo počiva isključivo na brzoj komunikaciji i jasnim porukama. Vreme je vrlo dragoceno, pažnja je minimalna i sve se dešava u par sekundi. Bez obzira da li nekome pišemo poruku, pa koristimo skraćenice po principu „što manje piši, a što više kaži“, ili se ta komunikacija obavlja na jednoj od društvenih mreža koje su sve više uzele maha ne samo kod mlađe već i kod starije populacije, ovi vidovi komunikacije prete da postanu osnovno sredstvo izražavanja, ako to već i nisu.

Juče na jednom od lokalnih portala čitam o uticaju „Instagrama“, „Fejsbuka“, „Snepčeta“ i drigih mnogobrojnih mreža na mlade ljude. Kako se u tekstu kaže , po prvi put se pojavljuje podatak da mladi ljudi žele da izbegnu sve veću kontrolu svojih roditelja koji to rade zahvaljujući „Fejsbuku“, pa se iz tog razloga prebacuju na druge mreže, gde mogu da komuniciraju daleko od njihovih pogleda, što rasterećenije i što lakše.

Roditelji su opet, u brzom tempu života koji nameće i vreme i razvoj tehnologije, nekako uspeli da pronađu način (ako ne uživo), da prate svoju decu i da duboko urone u njihov svet interesovanja zahvaljujući najpre „Fejsbuku“ koji se razvio do te mere da njega ne koriste samo mladi ljudi, već i stariji, primera radi, ljudi preko 60 godina koji su takođe vrlo aktivni korisnici ove mreže.

Ali, da se vratim na mlađu populaciju koja je i većinski korisnik društenih mreža. Shvativši da ih roditelji mogu kontrolisati  gotovo neprekidno, mladi su rešili da napuste „Fejsbuk“ i doslovno „pobegnu“ od svojih roditelja, prvo na „Instagram“, pa na „Snepčet“, gde mogu da, uz razne video klipove kao i fotografije, međusobno komuniciraju i razmenjuju mišljenja unutar svoje manje ili veće zajednice koju stvore zahvaljujući vrlo strogim odabirom pratilaca koje nameću same društvene mreže. Zahaljujući tome, oni su daleko od svojih roditelja koji sve sporije mogu da prate tehnološki galop društvenih mreža koje se iz minuta u minut menjaju, zahvaljujući dobrom odabiru ciljane grupe kojoj se žele sve moderne mreže prilagoditi. Tako je sada aktivan „Instagram“ gde deca, tinejdžeri i malo starija populacija do 39 godina, mogu da biraju pratioce i da oni prate nekoga.

Tinejdžeri, a i malo mlađa populacija, često na ovoj mreži prate svoje idole, pevače, glumce, svirače. Ulaze na njihove profile i gledaju slike sa koncerata, predstava, filmova...Na taj način se sažive sa njima i kopiraju ih u nekim delovima svog života.

Međutim, ono što je mene podstaklo da o ovoj temi pišem nisu zapravo društvene mreže same po sebi, već njihov uticaj na nemogućnost razvoja jezičkih sposobnosti mladih ljudi da se što temeljnije izraze i što tačnije oblikuju svoje misli kako bi ona druga strana koja prima informaciju ili neko novo saznanje mogla u potpunosti da ih razume. Nažalost, mlađa generacija ljudi je izabrala da ne komunicira verbalno, da zanemari poruke koje iziskuju vreme, tačnu formulaciju, izbegavanje dvosmislenosti, već da prenosi poruke putem video–klipova i fotografija, mimova i emotikona. Ovo umnogome dovodi do toga da se verbalna komunikacija svodi samo na osnovno i vrlo kratko opštenje sa sagovornicima, što zapravo predstavlja ne samo nekakvu vrstu „oštećenja“ jezika kao takvog, već utiče na način da se jezik tako menja da poneke reči počinju da se zaboravljaju ili bivaju zamenjene stranim rečima. Po viđenju naših mladih sugrađana, „slika govori više od reči“, te se oni toga doslovno pridržavaju.

Moramo ipak priznati da današnja omladina nije za to kriva. Za decu koja su rođena nakon 2005. godine može se slobodno reći da su odrastala uz video–igrice, tablete i kompjutere, a da ne govorimo o pojavi društvenih mreža u njihovim životima od momenta kada su mogli stabilno da drže ove tehnološke uređaje u svojim rukama.

Međutim, ono što je jednim delom pogodilo ljude iz moje branše, mislim na prosvetne radnike, koji ceo svoj radni vek posvećuju deci i bave se njihovom verbalnom ekspresivnošću, posebno profesori maternjeg i stranog jezika, jeste pojava emotikona koji zamenjuju pravo izražavanje emocija kod dece, njihovu radost, tugu, bes, žalost, euforiju, apatiju... Nisu česti pismeni zadaci u kojima ne osvane poneki „smajli“ ili „tužić“ kao vrsta neverbalne komunikacije sa profesorom uz obrazloženje „ne umem lepo da se izrazim, pa evo smajli.“

Neretko vidimo poruku do svega dve–tri reči sa raznim emotikonima koji je prate i koji se pojavljuju zauzimajući i po tri–četiri reda, izražavajući na taj način trenutnu misao i osećaj mladog čoveka koji poruku šalje. To se može videti gotovo ispod svake slike na „Instagramu“, recimo, gde se rubrika sa komentarima usijala emotikonima prepunim srca, poljubaca, visoko podignutog palca ili narandžasto namrgođenog emotikona koji nam jasno šalje poruku da je pošiljalac iz nekog razloga vrlo ljut ili možda čak i besan.

Kao posledica svega toga, mi, malo stariji, koji se nikada nismo toliko vezali za ovakvu vrstu komunikacije, smo zašli u jedan svet bez reči, zasnovan na pokretu, slici ili sličicama koje iskazuju naša osećanja. Kako se izboriti za više prostora žive komunikacije? Kako okrenuti taj točak „nesreće“ koji preti da banalizuje komunikaciju „in vivo“? Na koji način stimulisati mlade da se ne odreknu reči, glasova i njihovih boja? Šta im ponuditi kao alternativu, da, uprkos begu od roditelja i stvarnosti koju im kontrolišu, ipak ne zaborave da je živa reč ono što se najviše broji. Bez jezika smo zapravo bez sopstva.

I zato, umesto slike koja vredi „hiljadu reči“, postavimo deci u centar pažnje „reč koja i gvozdena vrata otvara“ i istrajmo u nameri da ih učimo da što više govore i da se izražavaju jasno i glasno, jer jedino reč ima tu moć da ih doveka spaja.

Poetry: "Funeral Blues" by W.H. Auden (read by Tom Hiddleston)

 https://www.youtube.com/watch?v=CMK4mDtl8pQ

 

I ja želim da znam, upitam i iznesem svoj stav…

 

Kada čovek otkrije sasvim spontano neke od svojih talenata u zrelim godinama, jer se mladost nije pobrinula da učini to ranije, onda poželi da što više koristi to što mu je „bogomdano“, da nadoknadi propuštene trenutke stvaralaštva koje je preskočio u svojim mladalačkim godinama kada je bio pun snage i elana da otkriva sebe i svet u kome je.

Možda ste pomislili da sam imala sreće i svoj raskošni talenat za pisanjem razvila još u tinejdžerskim danima, ali sam bila suviše stidljiva da to iskažem javno, moram vam priznati da ste potpuno pogrešili! Na svoje lično iznenađenje, upoznajem sebe tek sada i otkrivam da, pored pisanja, imam i još poneki dar. Ipak, na moju malenkost ne bih više trošila vreme, jer ima toliko tema koje okupiraju moje misli da grabim svaku priliku da što više pišem i iskažem sve ono što sam propustila ovih proteklih godina.

Ipak, život nije uvek onakav kakvim ga zamišljamo i ne ide onom linijom koju mi zacrtamo u želji da je pratimo, već sebe upoznajemo onda kada se za to rodi trenutak i kada počinjemo da dajemo najbolje od sebe. Kada sam shvatila da je malkice „kasno Marko na Kosovo stigao“ i tek sada mi otvorio spisateljske vidike, rešila sam ipak da ugrabim date mi ove godine života i potpuno se predam pisanju. I da, naravno, najviše sam poželela da pišem o prosveti kojom se bavim, jer je to najbolje što umem da radim.

Oduvek sam želela da „kažem svetu“ šta mislim o našem prosvetnom sistemu, ali se nikada nije pružila prilika sve do ovih proteklih meseci, kada sam se snažno sudarila sa „svojih pet minuta slave“ i odmah iskoristila taj „umetnički trenutak“ da konačno javno, bez zadrške i potpuno iskreno pišem o onome što me već godinama unazad muči u poslu i što mislim da bi trebalo pod hitno da se za to pronađe rešenje.

Mnogo je tu „krivih Drina“, koje valja ispraviti, ali ovoga puta ću se pozabaviti jednom „krivom“, po meni vrlo značajnom za naše obrazovanje.

Naime, upravo ovih dana intenzivno pratim seminar za stručno usavršavanje nastavnika u osnovnim i srednjim školama. Da su seminari zanimljiva stvar svako bi ih slušao i pohađao bezbroj puta tokom godine, a pošto u načelu nisu, ni ovaj koji sam pratila i koji i dalje pratim, jer ga čini nekoliko delova, je krajnje nefunkcionalan i nimalo praktičan za uslove pod kojima radim ja, ali i moje kolege. Štaviše, beskrajno je dosadan i umarajući.

Tema seminara se odnosi na inkluzivno obrazovanje u nastavi i procesu učenja, upravo ono o čemu sam htela potanko da pišem. To u prevodu za ljude koji se ne bave ovim poslom znači: „obrazovanje za decu sa smetnjama u razvoju ili drugim rečima za decu sa posebnim potrebama, koji podražumevaju izvesna ograničenja kako fizička, tako i psihička.“

Oni koji rade u prosveti znaju koliko je inkluzivno obrazovanje sada zastupljeno na svim nivoima i to je jedna od rak rana našeg sistema, jer se odnosi na decu za koje se piše poseban, individualni program, koji se u manjoj ili većoj meri razlikuje od programa koji prate prosečna ili darovita deca. Kako raznorazne definicije kojima nas zatupljuju zvuče jezivo i izopačeno, svaki prosvetni radnik bi vam sa sigurnošću rekao da su nam sva deca draga bez obzira na njihova postignuća i to je apsolutno tačno, a da bismo mi mogli i ovoj deci da pružimo minimum znanja i maksimum pažnje, moramo i mi da budemo obučeni za takvu vrstu posla. Konačno sada dolazimo do problema. Sistem u našoj državi ne podrazumeva da jedan profesor, predmetni profesor, recimo srpskog jezika i književnosti, biologije ili hemije, tokom studija uči i obrazuje se za rad sa decom sa posebnim potrebama, što znači da mi u školi nismo adekvatno obučeni da pružimo znanje toj deci, već tumaramo u mraku, nagađamo i nabadamo kao čačkalicom, naslepo otkrivamo šta je ono što oni vole, za šta su sposobni i koliki im je kapacitet. Da bi to dete dobilo potrebno obrazovanje, potrebne su posebne pripreme, planovi i programi, poseban način učenja, veći utrošak vremena. Sve bi to možda i bilo divno, bajno i sjajno da ne postoje i druga deca, koja spadaju u grupu prosečne ili nadarene dece, pa se i njima treba posvetiti pažnja koju apsolutno zaslužuju.

Ipak, ne mogu biti neiskrena i ne priznati da povezivanje ove dve kategorije dece ima dobrih strana, prevashodno se misli na socijalizaciju gde je cilj da se deca sa posebnim potrebama na što bolji način povežu sa ostalom decom. Prihvatnje različitosti je još jedno od glavnih ciljeva obrazovanja. Uspostavljanjem veze između ove dve kategorije dece stekla bi se i mogućnost razvijanja empatije, posebno kod prosečne dece, njihovo saosećanje sa onom drugom decom u određenim trenucima, očekivanje pomoći ili jednostavno podrške. Sve je to dobro, tu ima druženja, međusobnog prihvatanja, empatije, socijalizacije, ali apsolutnog savladavanja znanja i gradiva za obe kategorije dece nema, a pokazaću vam i kako:

Probajte, dragi čitaoci, da zamislite rad u učionici ograničenog vremenskog trajanja (45 minuta), gde nastavnik, primera radi, predaje novu lekciju većini dece, objašnjava nove pojmove, stvari, pojave, događaje. Iza toga slede pitanja učenika, diskusija na temu, podpitanja, „zdravi“ sukobi mišljenja, spontani razvoj neke druge teme, povezane indirektno sa glavnom.

„A gde je predavanje za decu s posebnim potrebama?“–verujem da biste se već dosad to upitali ili ako bismo krenuli obrnutim redom, postavili biste isto pitanje o prosečnoj, nadarenoj ili talentovanoj deci.

U tome i jeste suština! Nema se vremena za obe kategorije dece! Ako želite da održite dobar čas, vremena nažalost nema za sve. Ovde su svi na gubitku: profesor koji ne može da napravi „dva u jedan“ uz sav svoj trud i napor, učenici koji moraju da budu prekinuti napola usred debate i razgovora o temi koju su obrađivali, jer i ona druga deca zaslužuju nešto da nauče, i konačno ta deca, deca sa posebnim potrebama takođe ispaštaju, jer im opravdano treba više vremena, temeljniji pristup radu, više puta da se nešto objasni. I oni žele da znaju, imaju pitanja i potrebu da iznesu svoj stav.

I onda kada vreme istekne i čas se završi, i kada mi, prosvetni radnici, ostanemo sami u kabinetu i shvatimo da nismo ništa postigli, da smo na gubitku, da su naši đaci na gubitku i da, kojim slučajem stignemo da se pozabavimo obema kategorijama, opet nismo uradili to kvalitetno. Tako skrušeni i ponovo izigrani sistemom koji nam ne dopušta da radimo svoj posao i da se bavimo decom za koju smo obučeni, osećamo se…slomljeni i utučeni, je im nismo pružili sve, jer NIKOME nismo pružili sve. I onda kada dođemo kući, poraženi po milioniti put na sopstvenom terenu, ostaje nam samo da se zapitamo ZAŠTO niko neće da se istinski pobrine za decu sa posebnim potrebama? Zašto se umesto stadiona ne grade specijalne škole, ne školuje i ne zapošljava veći broj stručnjaka počev od psihologa, pedagoga, preko logopeda do defektologa? (informacije radi, većina naših škola nema sve četiri kategorije pomoći učenicima, uglavnom je to jedna do dve) Zašto nas primoravaju da pratimo glupe, dosadne, besmislene i nikome korisne seminare kako bi se tobož’ obučili za rad sa decom sa posebnim potrebama kada se time najbezočnije krši pravo da svako dete dobije maksimalno znanje i pažnju koju zaslužuje? U našem školskom sistemu, ako već nemamo normalan sistem, uz ovakvu decu, bar za sada, bi trebalo da budu (i jesu tu) asistenti, ALI jedan asistent na jedno dete, a ne jedan asistent na jednu grupu dece sa različitim vrstama i težinom ometenosti! Sada jasno može da se uoči koliko asistenti mogu, kao i profesori, da se posvete radu sa tom decom. Želim zapravo reći da NE MOGU! Ne mogu, jer je isti obrazac za sve. Niko tu nije obučen za rad sa tom decom, ma koliko nas oni zamajavali seminarima i ostalim nekakvim izmišljenim aktivnostima gde mi KAO profesori napredujemo u radu sa tom decom.

Ja i dalje nastavljam da se pitam zbog čega se insistira na tome da se stvaraju „multitasking“ profesori koji će da rade stotinu poslova u isto vreme i nijedan neće odraditi kako treba, ne zato što to oni ne žele, već zato što ih na to primorava sistem? I konačno, šta se time dobija? Prosečno i nadareno dete stagnira u učenju i znanju, a dete s posebnim potrebama ne može da pokaže za šta je sposobno i koje sposobnosti krije u sebi, jer svako dete, ali SVAKO dete u sebi ima malu riznicu nečeg svojeg, unikatnog i jedinstvenog, samo je potrebno da se ta riznica pronađe i da se otkriva na pravi način. Tako će prosečna, nadarena i talentovana deca dati svoj maksimum, kao i deca sa posebnim potrebama, a za to nam je potrebno više stručnjaka, specijalizovanih škola i malo mira da mi radimo posao za koji smo zaista školovani.

Zato mi ništa drugo ne preostaje nego da upitam Ministarstvo prosvete (ko zna, možda će neko od njih i nabasati na ovo moje pisanije): koja je to granica do koje možete ići u narušavanju dečijih prava na apsolutno sticanje znanja na osnovu njihovih sposobnosti, mentalnih i fizičkih kapaciteta, inteligencije koju poseduju kao i talenate i umeća koja otkrivaju upravo s nama, njihovim profesorima? Kada će sva deca postati prioritet ove države, kada će ovakva deca dobiti adekvatno obrazovanje, kadar koji bi sa njima radio i uslove u kojima bi se nesmetano razvijali? Kada će znanje, ma sa koje god stane dolazilo, postati neprikosnoveni stub jednog društva i konačno, kada ćemo mi, prosvetni radnici, jednom ovakvom nakaradnom sistemu reći DOSTA?!