Preko „rada na neodređeno vreme i rada za stalno“ do Vladušićeve „Omame“

 Još jednu nedelju smo ispratili. Bila je predvidiva na svoj način, a opet drugačija. Skupština Srbije i dalje prati isti scenario, režija (koju čine poslanici) ne odstupa ni pedalj od prostakluka, ružnih reči, omalovažavanja, nipodaštavanja i NEZNANJA. Glavni likovi (koji su takođe poslanici) koriste istu retoriku, svesno nas prisiljavajući da smanjimo ton na našim TV prijemnicima. Ne izostaju ni horor momenti, jeza za zdravu pamet i opšte obrazovanje: u moru prizemnih fraza i pijačarskog rečnika otkrivamo da Premijerka Vlade ne razlikuje „rad na određeno i rad na neodređeno vreme.“ Ako ste pomislili da to nazivam hororom i da sam možda ipak malo preterala, prevarili ste se. Gore od toga može da bude i JESTE Premijerkino apsolutno neznanje da „rad na neodređeno vreme i rad za stalno“ označavaju jednu te istu stvar. Govoreći najprostije moguće razumljivim jezikom to znači : zaposliš se na jedno radno mesto i ne mrdaš do penzije. Možda (slučajno) Premijerka ovo pročita, pa nije na odmet da nauči. Nije uredu da se zbog ovakvih stvari ispada glup u društvu.

Proteklu nedelju obeležiše i protesti, osmi po redu. Ovoga puta su nas prijatno iznenadili, jer se broj “gradova u šetnji”povećao na deset, povećao se broj građana koji su uzeli učešće na mirnim protestima i koji imaju za cilj da skrenu pažnju na nasilje koje nam se događa u društvu. I taman kad pomislismo da konačno sledi neka akcija, nešto konkretno, učinkovito, narodski „preteće“ (ako ne ispunite zahteve do tad i tad, onda će narod to i to) rezultat je sledeći: tresla se gora, rodio se miš. Od akcije koju najaviše organizatori protesta, „radikalizacije“ o kojoj su mediji brujali...ne bi ništa. Ljudi prošetali, sakrili se romantično pod kišobrane kada je rutu kojom su šetali  posetila kiša i...to je bilo to. Ipak, da ne cepidlačimo, šetalo se i prošetalo. Da se zabeleži, upamti i ponovi...zasigurno.

Od šokova koje doživesmo u „visokom narodnom Domu“, pa do romantičnih trenutaka na protestima, a u iščekivanju sledećih „biranih reči“ i visoko podignutih zastava na auto–putevima, mogli bismo ovu nedelju da započnemo– knjigom. Vremenske prilike se i dalje poigravaju sa nama, pa u kišnim, ali i jarkim, sunčanim danima možemo utočište da nađemo u dobroj knjizi. Zato predlažem da se upustite u čitanje jednog trilera, čiji je glavni lik, ni manje ni više nego Miloš Crnjanski! Da, Miloš Crnjanski, naš čuveni književnik, koji se u fikciji romana  „Omama“ Slobodana Vladušića obreo u Berlinu, između dva rata, davne 1928. godine u svojstvu atašea za kulturu. Radnja romana naizgled ima jednostavan početak: u tadašnje poslanstvo Kraljevnine Srba Hrvata i Slovenaca, dolazi jedan čovek, običan fizički radnik srpske nacionalnosti kako bi prijavio nadležnima i onima koji brinu o srpskom življu, da je jedan čovek (ispostaviće se da je dobar čovek) nestao. Taj čovek je bio njegov prijatelj i zvao se Milutin Topalović. Osim Miloša Crnjanskog, u poslanstvu nisu preterano ažurni da pronađu nestalog čoveka. Štaviše, ravnodušni su i potpuno nebrižni, znajući da fizički radnici u potrazi za poslom često menjaju mesta prebivališta i brzo napuštaju gradove u kojima su, ne bi li pronašli neko novo stanište gde bi im se garantovao posao s većom zaradom. Međutim, ovako nije razmišljao ataše za kulturu, te on, odlučan u svojoj nameri da razreši ovu misteriju, sa sobom kao pomoć u istrazi vodi vojnog savetnika u istom tom poslanstvu, izvesnog Miloša Verulovića, inače pripovedača u romanu. I tako radnja počinje…Uz mnoštvo zapleta, sporednih likova i situacija, kraj je nepredvidiv. Ostavljam ipak vama da ga otkrijete.

Evo uvodnog dela koji bi kao iskrica trebalo da vas zaintrigira da potražite knjigu u „Laguninim“ knjižarama i bacite se na čitanje. Dodala bih samo još par zanimljivih momenata u knjizi koji će sigurno ostaviti utisak na one koji je budu čitali: prvi je Berlin između dva rata, grad sa četiri ipo miliona stanovnika, uspešniji, privlačniji od drugih evropskih gradova, čak i od Pariza, sa svojim kafeima, džez barovima, kafanama, kabareima, u koje zalaze i naši junaci ne bi li doznali gde je nestao Milutin Topalović. Berlin, raskošan, velelepan, okupiran elitom koja uživa u dobrom viskiju, opijatima, obilnim zabavama, ali i umetnicima poput Frica Langa (i njegovog čuvenog „Metropolisa“), koji na svoj način obeležavaju to razdoblje. Ipak, u toj bahatosti i glamuru, vidimo i ono drugo lice Berlina: srozanog do dna, okupanog u nemaštini, bedi i beznađu. Ta dva sveta naši junaci podjednako obilaze, ne libeći se da od svakog pomalo nešto „spoznaju i nauče.“ U takvom Berlinu, naši junaci (i oni koje će sretati usput) svojim sudbinama i karakterima daju opštu sliku tadašnje Vajmarske Nemačke.

Drugi momenat ništa manje značajan je činjenica da je radnja smeštena između dva rata, pa je tako Berlin u svoj svojoj amerikanizaciji (vidi se veliki uticaj Amerike) i naizgled velikom napretku, prigrlio ratnike, borce, junake, različitih nacionalnosti, koji su na ovaj ili onaj način i dalje nekom nevidljivom silom vezani za strahote Prvog svetskog rata, što se kroz nekakve unutrašnje monologe i priče koje se prepričavaju može videti i kod naših junaka. Tako se, primera radi, Verulović, junak sa Kajmakčalana, seća istog i onoga što je tamo proživeo. Posledice su vidljive, a prošlosti se ne mogu osloboditi. I pored toga, počinje potraga za čovekom, ma ko on to bio. U tom beskrajnom lutanju i traganju, junaci knjige izgledaju kao da lebde između jave i sna, kao da u nekim situacijama ne znaju da li je ono što vide, opažaju ili čuju realnost ili je to naprosto–omama.