I glumci su mu krivi...

Pre više od mesec dana se dalo na znanje da se proteklih nedelja održavaju mirni protesti protiv nasilja, koji su se pre par dana, tačnije u subotu, na neki način radikalizovali i decentralizovali, pa su im se još tri veća grada u našoj zemlji zdušno pridružila, pokazujući na taj način da se svest kod ljudi podiže i da se konačno oslobađaju straha, teskobe i nepravde.

Što je više ljudi na ulicama, to je veći haos u redovima vladajuće stranke, posebno njihovog „šefa“ koji se i nakon odlaska sa mesta predsednika stranke i dalje smatra njihovim idejnim vođom, dok je za pametnije i slobodnije ljude beskrupulozni, manipulativni i vrlo opasan čovek po celu naciju.

Te proteste prate ljudi raznih profesija, jer su gotovo sve važnije branše na ovaj ili onaj način ugrožene kako ucenama, pretnjama, otkazima, tako i maltretiranjima kako verbalnim, tako i fizičkim. U tom moru tragičnih i izmrcvarenih ljudi od strane vlasti od prošle nedelje na udaru su se našli glumci samo zato što su podigli glas protvi tiranije i nasilja u društvu. Sve je počelo objavom njihovih imena i zarada u Skupštini Srbije, koje su, ispostaviće se, potpuno neistinite. Naime, jedan je „visoko cenjeni, nadasve uvaženi“ poslanik vladajuće stranke (svima dobro poznat), izneo ovakve neistine, crtajući metu na čelu najboljim i najproznatijim glumcima koje naša zemlja ima: Draganu Bjelogrliću, Marku Janketiću, Svetlani Bojković i mnogim drugima. Oni su krivi državi samo zato što rade svoj posao i što su za njega finansirani i plaćeni od strane „Telekoma“ (koji je u službi režima), pa je tako vladajuća stranka smatrala da, ako ih država hrani i poji, nemaju pravo da se bune protiv iste, te su zato postali glavni osumnjičeni za urušavanje države i državnog sistema.

Sve bi to bilo benigno, da vladajuća stranka nije otišla korak dalje i na jednoj od televizija sa nacionalnom pokrivenošću nije objavila spot u kojem se pojavljuju fotografije sa imenima oko četrdesetak glumaca koji se direktno optužuju da su neprijatelji sistema. I ne samo to, oni napade ne doživljavaju samo kao glumci, već i kao roditelji, jer se preti njihovoj deci. U svim tim slučajevima policija nije reagovala ili možda ima nameru da to učini kad, da ne čuje zlo, bude kasno.

Kada pomislite da od ovog nema gore, ipak se ispostavi da ima. Pre neki dan je osvanuo još jedan spot u kome se targetiraju Dragan Bjelogrlić, Milan Marić, kao i neki predstavnici aktuelnih stranaka, narodni poslanici u Skupštini Srbije Aleksandar Jovanović Ćuta, Radomir Lazović, Srđan Milivojević i to sve na jednoj te istoj televiziji.

Ipak, glumci ne ostaju nemi na ove progone. Zajedničkim snagama i u slozi podnose krivične prijave protiv„otrovnog“ poslanika vladajuće stranke, iako svesni činjenice da se malo šta može uraditi po pitanju optužbe i reakcija sudstva.

U ovom haosu koji pogađa sve slojeve društva, naleteh na tekst jednog poznatog bosansko–hercegovačkog glumca koji je objavljen u listu „Danas“ i koji je, verujem, sve ljude koji slobodno misle ostavio bez reči. Pružajući neizmernu podršku svojim kolegama glumcima, kao i glumicama, bezrezervno osuđujući nasilje koje se nad njima vrši, on se priseća davno odigrane predstave sa Mirom Stupicom u glavnoj ulozi, koja nosi naziv „Marija se bori s anđelima“, po tekstu Pavela Kohouta. Radnja je više nego transparentna i poučna, primerena našem vremenu i situaciji u kojoj se nalaze glumci. Naime, kada je Marija, nakon ulaska Rusa u Čehoslovačku i okupacije češkog glavnog grada, potpipsala peticiju protiv KGB–a i njegove zlostavljačke politike, taj isti KGB joj je zabranio da se bavi pozorištem i ukinuo joj dozvolu da u istom igra. Marija ne klone duhom, pronalazi neke druge mogućnosti da ostane u pozorištu, ali i tu KGB umeša prste, ne dozvoljavajući joj ni tu opciju. Nakon još jedne zabrane, ona se doseti da u sopstvenom stanu, pred onolikim brojem gledalaca koliko njen stan može da primi, izvodi pozorišne predstave. Međutim i to joj ozloglašeni KGB zabranjuje. Dijalog koji vodi sa svojim mužem Jozefom na kraju predstave, zapravo je suština njene borbe. Jozef svojoj supruzi, koja je već mentalno bila načeta usled sve te torture, kaže da nije ništa strašno ako igra samo za njega, a ne za hiljade i hiljade ljudi. Razlika je, govori on, samo u novcu.

Ovaj komad je toliko primenjiv na situaciju kroz koju prolaze glumci, koji i pored toga što doživljavaju diretkne i neskrivene pretnje i dalje stameno stoje pred svojom pubilkom na daskama koje život znače, da niko, poput Marije iz komada, ne odustaje od svoje prave i jedine ljubavi–glume. Te pretnje ih mogu samo osnažiti i naterati da budu još istrajniji u toj borbi. Naše je da im kao njihovi gledaoci i verni pratioci, pružimo bezrezervnu i nedvosmislenu podršku, podržavajući činjenicu da oni nisu NJEMU ništa krivi i da je ta naša podrška upravo dokaz da nisu sami i da će uvek i zauvek u nama pronaći saborce i oslonac. I da se ne brinu...uskoro će „šef“ nakon još jednog u nizu poraza koji će sigurno uslediti, potražiti novu žrtvu. Samo ne sme da zaboravi da će ga u tim napadima dočekati ti isti glumci i taj isti narod braneći novoizabranu žrtvu nad kojom se obrušio. I tako će to biti sve do konačne pobede.