Želim razvod!

„Želim razvod!“, mirno je rekla mužu dok je skidala kaput u hodniku.

„Šta si rekla, ne čujem?“, odgovorio joj je iz dnevne sobe.

„Kažem, želim razvod.“, rekla je sada već naslonjena na ragasto u dnevnoj sobi.

„Molim? Zašto? Odakle ti sad to?“, zapitao je iznenađeno.

„Nije „odakle ti sad to“, nego hoću razvod, čoveče!“, povikala je razdraženo, podstaknuta njegovom ležernošću.

„U redu je...Polako, smiri se. Hajde prvo da ručamo, pa ćemo onda da razgovaramo. “, rekao joj je sasvim mirno.

„Ne želim da ručam, ne trudi se, ne idi u kuhinju i nemoj ništa da mi spremaš! Jednostavno, neću da jedem, hoću da ovo rešim što pre! Hoću i da se iseliš iz stana, takođe što pre!“, zvučala je preozbiljno, sada kada je sela na kožni trosed kraj njega.

„Šta te je, ženo, spopalo?! Ušla si u kuću, ni zdravo nisi rekla, već si mi s vrata saopštila tako jednu–ma, ne znam ni odakle ti to–rečenicu, da sam zaista zatečen? 'Ajde reci, šta te je spopalo?“, rekao je sada i on nervozno.

„Prevario si me! Eto to me je spopalo!“, poskočila je sa troseda šireći ruke bespomoćno.

„Prevario?! Odakle ti ta debilna ideja da sam te prevario?“, rekao je smejući se i klimajući glavom, ne verujući šta je upravo čuo.

„Pa...gledam te već danima...Ne dolaziš kući odmah s posla, šalješ mi poruke, umesto da me pozoveš. Kad te ja zovem na posao, tvoja sekretarica mi kaže da nisi tu, da si negde otišao. Šta mi je drugo preostalo, nego da pomislim da si me prevario, u stvari da me još varaš!“, rekla je brzo dok je gotovo bila na ivici suza.

„Ha, ha!“, gromoglasno se nasmejao, a na licu mu se videla neka vrsta olakšanja. „Ludice moja, pa stvarno ne znam kako si to mogla tako da zaključiš kad znaš da smo u braku tek par godina i da sam u tebe zaljubljen kao i prvi put kad sam te video u bioskopu! Volim te od prvog dana, kao da to ne znaš i bio bih mnogo glup kada bih se igrao svojim tek svežim brakom, a i tobom!“, dodao je veselim glasom, sada već raspoloženiji.

„I dalje ti ne verujem!“, rekla je kratko. „Ako je tako kako ti kažeš, objasni mi onda, molim te,  kakva je ovo poruka  sa nepoznatog broja koju sam danas dobila?  To potvrđuje sve moje sumnje!“, dodala je opet nervozno, kao da se ponovo prisetila svojih reči od malopre.

„Koja poruka? Daj da vidim! Ko ti je to poslao?“, upitao je ozbiljno.

„Evo, ova poruka. Gledaj!“, rekla je kratko dok mu je pružala telefon.

„Dušanka,  gde ti ide muž posle posla?  Ja bi' se pomalo brinula.“ , pročitao je poruku s njenog telefona i rekao:

„I ti si iz ove poruke, sa nepoznatog broja, od neke ŽENE, zaključila da te ja varam? Ooooo, gospode Bože! Pa, ti si stvarno...Ne znam šta da kažem! Vidiš da se nije ni predstavila! Ovo je neka budala koja hoće samo da te iznervira i koja je ljubomorna!“, rekao je iznervirano jer nije mogao da veruje da se na osnovu ove poruke njegova Duša odlučila da se razvede od njega i da ga zauvek napusti.

„Zaključila sam, pa šta? Hoćeš da kažeš da nisam u pravu?!“, povikala je.

„'Ajde, daj mi broj da nazovem tu ŽENU, da vidimo ko se to zajebava s nama!“, rekao je odlučno, čekujući da mu izdiktira broj.

„Evo ti, zovi! Ali da znaš, ti si me prevario i ja želim razvod i tačka!“, uzviknula je.

„Ma, idi ženo bestraga! Sad neću iz inata da zovem jer si nerazumna! Ne dam ti razvod! I TAČKA! Saznaću ko je to pisao, pa ću mu ja presuditi! Idem napolje da se izluftiram...Kad se smiriš, lepo ćemo da porazgovaramo, ali da znaš, NIKAD te ne bih prevario! NIKADA!“, urlao je dok je obuvao patike i oblačio jaknu u hodniku, a onda je otvorio vrata i izašao, zalupivši ih tako snažno da su se i prozori zatresli. Ona je ostala sama nasred dnevne sobe s telefonom u ruci.

Nakon par minuta, istipkala je broj na displeju i rekla: „Hej, ja sam...Pokušala sam...Nije naseo. Molim? Ma, jesaaaaam! Sve sam uradila kako si mi rekao: napala sam ga, vikala, pokazala mu poruku... Navodno je hteo da te zove, ali se predomislio...Šta da radim?? Dobro, pokušaću večeras...Skinuću mu je sa prsta i sakriti...Probaću da ga optužim da je izgubio burmu i da me definitivno vara i da je sada stvarno kraj. Važi, čujemo se..volim te.“

Prekinula je vezu i spokojno sela na trosed.

 

 

 

 

            

Čekajući Herkula Puaroa

„I šta kažete, Herkul Puaro prolazi baš ovuda?“, upita mlada žena držeći jednu ruku na pozamašnom stomaku, dok je drugom pokušavala da uhvati svog nestašnog sinčića koji je jurcao po čekaonici.

„Da, daaaa! Jedinstvena prilika! Čuveni Puaro u Jorkširu!“, rekao je mladi gospodin, elegantno odeven.

„A odakle Vi to znate, gospodine?“, pokušao je tu informaciju da dozna prodavac karata, provukavši glavu kroz prozor šaltera.

„Ma, priča besmislice, ovaj gospodin! Herkul Puaro je izmišeljeni lik one čuvene spisateljice Agate Krispi!“, umešao se odjednom čovek sa koga su visili izbledela košulja i isflekane pantalone. Videlo se da nije tako bogat i moderan kao gospodin koga kritikuje.

„Pre svega, ja sam, gospodin Rajan Keli, jedan od potomaka grofa od Dizeldorfa, sin jedinac grofa Majkla Kelija od Dizeldorfa. I uzgred, ona se preziva Kristi, a ne Krispi!“, nadobudno je odgovorio tek predstavljeni grof, čije je držanje bilo zaista gospodstveno, potpuno nalik jedino ljudima iz visokog društva.

„Dobro, gospodine Keli...Kristi, Krispi, koga briga? Nije sada to važno!“, nadovezala se gospođa mlada mama, konačno uspevši da savlada svog nemirnog sina. „Važno je da mi vidimo kako Vi to možete nama da dokažete?“, upitala je sva važna, kao da je to pitanje bilo nešto epohalno.

„Pa, gospodo, ako niste informisani, taj dotični detektiv je zapravo jedan bogati čovek koji živi u Nju Hempširu i uopšte nije izmišljeni lik! Ne bavi se ubistvima, ali je čuven po tome što uzgaja ovce širom Engleske i poseduje nebrojene pašnjake! On je bio stvarna inspiracija čuvenoj Agati da napiše poznate knjige o detektivu Puarou.

„Baš je to zanimljivo...“, reče onaj čovek sa šaltera koji je u tom trenutku otvorio vrata i izašao u čekaonicu, želeći da bude direktan učesnik ove neobične debate. „Nama u stanici niko ništa nije javio! Trebalo je, ipak...Pripremio bih stanicu...Očistio bih perone, ako ništa drugo!“, reče on nekako snuždeno.

„Pošto ste vi sumnjičavi i mislite da ne govorim istinu, ja u džepu imam jedan novinski članak u kome se navodi kad i gde dolazi poznati uzgajivač, to jest, Agatin detektiv. Mogu to i da vam pokažem ako želite!“, rekao je grof zavlačeći ruku u svoj kaput od kašmira, vidno pokušavajući da iz džepa izvadi pomenuti članak.

Dok je grof zavlačio ruku u džep, čovek skromnog izgleda je primetio skupoceni zlatni lanac koji mu je visio na grudima za koji je bio privezan ništa manje vredni džepni sat. Oči mu se zacakliše, isto onako tajanstveno kao kada nekom lopovu padne paklena ideja na pamet.

„Evo dokaza u lokalnim vestima.“, reče grof i poče da čita članak, koji je upravo izvadio iz džepa: „Poznati uzgajivač ovaca, a detektiv iz knjiga Agate Kristi, nenadmašni Herkul Puaro će dana 13.12.1921. godine prolaziti putničkim vozom kroz Jorkšir, te ga svi putnici na stanici mogu pozdraviti! Njegov prolazak kroz stanicu očekuje se tačno u petnaest časova i sedam minuta! Dođite da pozdravimo slavnog Engleza!“

„Gle! Stvarno to piše!“, virnula je u članak mlada mama. „Pa, to je divno! Stiže Herkul Puaro! Ali...Koliko je sad sati?“, uzbuđeno će gospođa mlada mama, dok je pogledom tražila zidni sat po čekaonici.

„Sada je tačno petnaest časova i pet minuta. Uskoro stiže voz!“, nekako nadahnuto reče čovek sa šaltera gledajući na svoj ručni sat.

„Možemo li da ostavimo ovde naše torbice sa kartom i novcem, kao i naše kofere, dok izađemo napolje da pozdravimo detektiva?“, upitao je grof, spremajući se da svoje stvari ostavi u ugao čekaonice, dok je u isto vreme virio kroz zaprljani prozor, ne bi li možda video i čuo voz koji svi željno očekuju.

„Ako želite, ali ja ne odgovaram za njih! Mada, biće u redu...to je samo dva minuta, dok se promene putnici.“, rekao je prodavac karata.

Utom se začu voz koji je svojim hukanjem oglasio ulazak u stanicu. U tom trenutku svi putnici, osim grofa, nagrnuše ka vratima i izleteše na peron ne bi li dočekali junaka iz romana, njihovog zemljaka, engleskog uzgajivača ovaca. Mlada mama, njen sinčić, skromni čovek i prodavac karata stali su jedan kraj drugoga, uzbuđeno iščekujući da se na jednom od prozora pojavi čovek o kome pišu novine. Mlada trudnica je cupkala ushićeno, čovek sa šaltera je trljao ruke, kao da očekuje neki novac, a ne „Krispinog“ Herkula, dok se čovek isflekanih pantalona okretao oko sebe, tražeći nekoga pogledom. Međutim, prošlo je par minuta, voz je dao znak da kreće iz stanice, a čuvenog Herkula malena grupa iz čekaonice nije videla! Nju hempširski bogataš se nije pojavio! Voz je napustio stanicu, a  dobro nam znani putnici su se razočarani vratili u čekaonicu u kojoj su zatekli svoje stvari razbacane po podu. Šokirani i zabezeknuti od užasa, pojuriše do svojih torbica sa novcem, koje su prazne pronašli. One su samo nemo zjapile kao otvorena čeljust! Utom shvatiše da je s novcem netragom nestao i grof, „ČUVENI GROF“ od Dizeldorfa, koji nije ni izašao napolje da dočeka Puaroa. Pognute glave i potpuno nasamareni, sabraše dva i dva i spoznaše da su grofa sve ispitali i sve proverili o čuvenom Herkulu Puarou, osim što njegovo „grofovstvo“ nisu ispitali i proverili ko je, odakle dolazi i da li je ono bio zlatan sat...

Čovek sa šaltera uđe u šalter kabinu, podiže telefonsku slušalicu i  pozva policiju.

 

 

Četiri dana škole–kako to (ne) realno zvuči!

Ovih dana je na društvenim mrežama osvanula peticija koju je na inicijativu jednog učenika ( i dalje se ne zna osoba koja je pokrenula peticiju) potpisalo više od 45000 učenika da se radna nedelja u školama sa pet dana skrati na četiri.

Brojni su razlozi zbog kojih su đaci pokrenuli ovakav vid „poziva u pomoć,“ akciju kojom su želeli da skrenu pažnju na svoje probleme, ali i odlučnost da ih neko čuje u ovom gluvom društvu.

Svemu se ovome, naravno, pridružuju i roditelji, kako i prosvetni radnici, svako sa svojim stavovima i gledištima vezanim za aktuelnu problematiku.

Iz perspektive učenika, najveći problem predstavlja to što previše vremena provode u školi, što nemaju prostora za sebe i neke svoje hobije i zanimacije, što su preopterećeni gradivom koje moraju temeljno da nauče i da kod kuće uče za odgovaranje, za pismene provere i zadatke, a poneki i za prezentacije, pa tako nisu u mogućnosti da se više posvete svojoj porodici ili prijateljima, ali i sportu, plesu, kao i da uče jezike, na primer. Neki učenici nemaju vremena da više rade na sebi i svom talentu, niti mogu do kraja sprovesti sve ono što škola od njih zahteva. Iz tih razloga smatraju da bi im taj dan doneo malo više vremena za sebe, za one aktivnosti bez obaveza, iz zadovoljstva. 

Što se roditelja tiče, tu su podeljena mišljenja: dok neki od njih smatraju da deca vremenski dugo ostaju u školama, (ako je dvosmenski rad, na primer, ponekad dolaze i po noći iz škole), nemaju kada da se druže, izlaze sa drugarima i provode vreme uz sesetre i braću, drugi, opet, smatraju da ne treba skraćivati radnu nedelju u školi jer im je ona potrebna radi socijalizacije. Neki, pak, vide u ovoj ideji samo izgovor da deca što manje uče, jer kako kažu, i taj slobodan dan bi provodili za računarom ili telefonom.

Ništa manje nisu izneli svoje stavove ni profesori, pedagozi i ostala stručna lica, koja smatraju da je gradivo preobimno, da se mnogo uči i da su deca ionako preopretećena, pa bi se skraćivanjem radne nedelje još više izvršio pritisak na njih da sada u kraćem roku savladaju svo predviđeno gradivo, koje nastavnici mojaju da im predaju. S druge strane, neki smatraju da bi možda najoptimalnije bilo da se pojedini predmeti više ne uče i da se na taj način ne skraćuje radna nedelja, već da bi bilo manji broj časova.

Ni Ministarstvo prosvete nije ostalo „gluvo“ na ovaj apel tinejdžera da im se pruži malo više slobode, pa tako gospođa ministarka smatra da je svakako predviđena (opet) reforma školstva do 2030. godine i da se tim promenama podrazumeva da bi fond časova bio manji, kao i da bi učenici učili kroz igru, da  bi zapravo na ovakav način sticali znanje.

Bilo kako bilo, u moru raznih predloga kako i da li izaći u susret deci, da li je to nerealna ideja ili možda ima smisla, nije nebitno da napomenemo da je najavljeni štrajk* prosvetnih radnika takođe važna stavka, jer ako se već predlaže da se učenicima „ispunjavaju želje“ moglo bi malo i nama, „prosvetarima“ da se skrate muke sa administracijom na koju smo osuđeni sada već intenzivno i nedvosmisleno, pa kad deca pišu peticije, nek’ i nama jednu „skroje“, možda će ministarka isto tako da se i s našim problemom pozabavi, pošto do sada to nije činila, jer je nismo uopšte zanimali. Do tada, neće biti ni manje administracije, ni škole u četiri dana nedeljno. Sve što nam ostaje, nama prosvetnim radnicima i deci, je da se držimo jedni drugih i u tom iščekivanju navijamo jedni za druge u daljoj borbi s vetrenjačama od ministarstva i Vlade.

*Ovaj tekst je pisan kada su i dalje predstavnici Sindikata bili u pregovorima sa ministarstvom i Vladom Republike Srbije o razlozima, ali i rezultatima štrajka.

 

A sad adio, „Alane Forde“! (iako si još kod nas veoma živ!)

 

Došao je i taj dan kada će se generacije rođene sedamdesetih godina prošlog veka, pa i one malo mlađe, oprostiti od jednog od najboljih stripova ikada na prostorima bivše Jugoslavije. Nakon 51 godine od objavljivanja prvog broja u izdanju hrvatskog „Vjesnika“, strip „Alan Ford“, koji je obeležio živote mnogim generacijama, zatvoriće korice i zauvek „uspavati“ svoje junake.

Nastao u Italiji, u „režiji“ Maksa Bunkera i Magnusa, ovaj strip je nekada važio za najsatiričniji strip svih vremena na ovim prostorima, čak je imao i veću popularnost, nego što ju je imao u Italiji.

O „Alanu Fordu“ i njegovoj čuvenoj grupi TNT, nema šta mnogo da se priča (to će vam reći starije generacije), osim nekoliko stvari koje nije loše da spomenemo zbog mlađih generacija: u centru pažnje nalazi se mladi, šarmantni, lepuškasti, ali i naivni Alan Ford, koji je nekako zabunom postao tajni agent TNT grupe, koja se okupljala u „Cvjećarnici“ (koja je, uzgred budi rečeno, bez cveća), tajnom njujorškom skrovištu ove grupe, u kojoj su junaci smišljali i sprovodili svoje „genijalne“ ideje. TNT grupu su činili besmrtni i najoriginalniji Broj 1 (koji neodoljivo podseća na čuvenog Maksimilijana Topalovića iz kultnog filma „Maratonci trče počasni krug“) , Bob Rok, pomalo iskompleksiran, ali vrlo simpatičan lik s velikim nosem, Sir Oliver, inače kleptoman, a naizgled fini gospodin. Tu je i Grunf, čikica kome ne možemo čestito da vidimo oči zbog pilotksih naočara koje nikada ne skida i koji važi za  vrsnog pronalazača. Hipohondra Jeremiju nema ko nije zapamtio s „lenonkama“ na očima, (naći ćemo ga s toplomerom u ustima i ćebencetom kojim je ogrnut) i konačno debeli, ali previše lenj Šef. Ova šestočlana ekipa, smišlja genijalne ideje kako bi spasila svet od onih koji su gori od njih samih. Kao što to biva, TNT–ovci imaju i neprijatelje, a jedan od njih je čuveni Superhik.

Iako ovo zvuči kao uvod u film predstavljanjem glavnih likova, moja osnovna ideja nije bila da se bavim radnjom do sada izašlih brojeva. U ovim likovima se krije i više od onoga što smo na stranicama stripa mogli da pročitamo. Nakon 51 godine i dalje se svi junaci mogu povezati sa sadašnjim momentumom, u kojem oni, „starci“, vrlo dobro oslikavaju okruženje u kojem živimo kao i karakter ljudi.

Ne samo što obiluje satirom, ovaj strip je fantastično snažna kritika tadašnjoj političkoj sceni sedamdesetih, osamdesetih godina prošlog veka, kritika komunizmu, kapitalizmu, ali i rasizmu, a što se današnjice tiče i nema baš nikakve razlike, pola veka kasnije, osim „malih“ izmena: kapitalizam je sada jedino lice sveta na prostorima Evrope, a i šire, rasizam je sve izraženiji (u nekim zemljama je čak među ljudima prikriven). Jedino je komunizam nestao, kao gumicom obrisan, ostavljajući za sobom na ovim prostorima potpuno novu geo–političku sliku.

Kada pomenuh političke prilike, nekadašnji junaci moga detinjstva, karikaturalni likovi danas su još više bliži našoj realnosti. Može se lako uspostaviti veza između glavnih likova, sa ljudima današnjice. Pa je tako Alan Ford, jedini svetao lik, dobrica, koji kod čitalaca može da razvije empatiju jer potiče iz siromašnog sloja društva, čija je želja da bude srećan, da ima novca, ali sasvim slučajno upada u TNT grupu, te mu takva vrsta želje može samo ostati i ostaje neostvareni san. Običnih judi sa ovakvim karakternim osobinama kod nas je najviše.

Bob Rok predstavlja oličenje gneva. Večito u besu, gnevan na sve, on je ipak čitaocima najsimpatičniji lik, prvenstveno zbog njegovih urnebesnih replika. Njegova borba za pravednost nikad ne jenjava, pa ipak, autori su ga predstavili kao sićušnog čovečuljka velikog nosa, što opet na metaforičan način oslikava nekoga ko je sitničav, ko zapravo ništa drugo ne može i ne ume da ostavi iza sebe, osim srdžbe.

Sir Oliver zapravo predstavlja ono što je najuže vezano za političke prilike. Naizgled plemić, doduše siromašni, kleptoman po vokaciji, personifikacija je za krađu na svim nivoima. Kad god i gde god mu se ukaže prlika on je sposoban da ukrade. Mora mu se priznati da to radi vrlo perfidno i zaista–plemićki. Bez stida i srama, u svom pohabanom odelu, krade bez pardona.

Grunf, naprotiv, predstavlja oličenje jednog „intelektualca“, koji je posvećen razvoju tehnoloških izuma, smatrajući da u tome leži budućnost koja će menjati svet. Čitalac shvata da njegovi izumi ne vode ničemu suštinski, pa ga možempo povezati danas sa tehnologijom koja nije u službi dobrog, već zlog, kao što vidimo u ovim poganim ratovima.

Debeli Šef je zapravo personifikacija lenjosti i velike ljubavi prema vlasti. Rođen da planduje i ne radi ništa, Šef voli da su tu drugi i da se oni stave u njegovu službu, dok će on da odmara i uživa. Jedini je od junaka koji ima samo titulu, nikako i ime. Njegova želja za vlašću je toliko velika da je jednom hteo da izda TNT samo da bi se domogao položaja na kome bi mogao da vlada.

Jeremija je predstavnik samosažljivog čoveka, koga i danas u savremenom dobu možemo često naći na društvenim mrežama, televizijama, novinama, čiji je jedini zadatak da u svojoj beživotnosti sam sebe oplakuje zbog svoje zle sudbine, nemoćan da ikoga voli, poštuje i ceni.

I konačno–Broj 1–najstariji među njima, koji izaziva oprečna mišljenja. On je u isto vreme vanvremenski dekica koji ispreda svakojake priče, koji je simaptičan i nimalo dementan za jednog starca. S druge stane, ume da bude opasno beskrupulozan, čak i ucenjivački nastrojen. Ponekad je hladan i lukav. Ipak, bez obzira na sve to, super–dekica će izazvati simpatiju, ali nikako odbojnost.

I tako danas s ovim junacima dođosmo do čiste dobrote, gneva, krađa, kvazi inteligencije, lenjosti i vlastoljublja, samosažaljenja, simaptija i podsmeha. Sve poznato, zar ne? I dok se lagano gasi strip moje mladosti, ovih dana kod nas, u jeku govorkanja o raspisivanju izbora, u duhu tog istog stripa, mogli bismo predložiti srpskom Broju 1 (a može biti i Grunfu, Jeremiji, Sir Oliveru…birajte!), dok još nije kasno, da formira stranku koju bi nazvao po jednom od citata čiji original glasi: „Mi ništa ne obećavamo i to ispunjavamo–stranka istine“. Doduše, za naše prilike istinitije će biti: „Mi sve obećavamo i ništa ne ispunjavamo–stranka neistine.”