„Jer im se može...“

Od kada pišem i javno iznosim svoja razmišljanja o svakodnevici koja nas okružuje i aktuelnostima koje su po svojoj prirodi sve mračnije, po prvi put na neku vest osećam gađenje i zgražavanje, mučninu i bes. Sigurno se pitate šta još može u čoveku da proizvede bes i mučninu, ako to već nije ona kobna sreda u kojoj nas je tragedija neviđenih razmera potresla i zakovala. Ali kako to biva, od zla uvek ima gore, pa i vest koja se ovih dana doslovno provukla, a na koju smo vrlo malo ili gotovo nikako obratili pažnju. Radi se o stravičnom činu pedofilije koji se desio u vrtiću u Odžacima gde je mladić od 26 godina fotografisao decu bez dozvole roditelja, staru između tri i četiri godine. Do sada se zvanično govori o 15–oro dece, među njima i dete jedne vaspitačice.

Taj mladić, to neljudsko biće radi u vrtiću kao pedagoški asistent, pa je stoga često dolazio u kontakt s decom, jer se naprosto po prirodi posla njima morao da bavi. Uspevao je deci da proturi svima dobro znanu rečenicu da to što on radi–fotografiše ih–je „samo njihova tajna“ i da deca to ne treba nikome da govore, a svi znamo koliko deca vole i pričice i tajne. Tako je ova mentalno izobličena kreatura bespravno, gotovo bolesno, ali sasvim svesno i nesumnjivo sa uživanjem zlostavljala najčistija i najnevinija bića. Ostajao bi sam, kako se to logički da predpostaviti, i onda bi činio nepočinstva nad malom decom. Sigurno te zverske radnje ne bi ugledale svetlost dana, da nisu reagovali roditelji koji su prijavili ovu vrstu nasilja. Na njihove prijave reagovalo se odmah: od direktorice, preko vaspitača, do stručne službe, ali sve je to sada prekasno...zlo je učinjeno zauvek.

O tome koji su njegovi motivi i uzroci, šta su učinili roditelji i kao se osećaju mališani, ja ne bih pisala, jer se ne osećam dovoljno kompetentnom da iznosim prognoze, sudove i presude. Zna se koje to službe rade. Pitanje je samo kako će i da li će dobro da odrade sve što je neophodno da se ovakav zlikovac pravično osudi u odnosu na delo  koje je počinio i da se deci, kao i roditeljima pruži maksimalna pomoć psiholoških službi.

Vest o ovom gnusnom delu pročitala sam na jednom od portala na kojma se realnost još ne krije, ali je ta vest nekako netragom nestala. I sve bi to ostalo na tome da sinoć nije bilo „Utiska nedelje“ u kojoj je jedan od gostiju rekao da mladić koji je počinio ovo zlo zapravo nije bio zaposlen na osnovu kvalifikacija i stručne spreme, nego na osnovu partijske knjižice. Nestručan, ali partijski podoban. Neobrazovan, ali koristan. Bahat, ali služi svrsi. Nedovoljno lud, ali po njihovoj meri i kriterijumima dovoljno „normalan“da dobije službu u vrtiću.

I kao što to uvek radim kada pročitam ili saznam za ovakve odvratne radnje, zapitam se koliko je to dno još duboko i koliko će se desiti u budućnosti ovakvih slučajeva koji postaju i ostaju samo bledi odjek u javnosti? Ima li ikoga da nas prizove pameti da ne treba da trpimo više i da ne treba da gledamo uništavanje i skrnavljenje naših naraštaja koji čine budućnost ove zemlje? Hoćemo li za života doživeti da struka ponovo postane važnija od bilo koje ideologije ili će i naši potomci jedino moći da postavljaju pitanja i budu nemoćni kao i mi da ovo zlo prekinu? Očigledno je da ću i ovoga puta ostati bez odgovora.

Međutim, dovoljno smo svesni da možemo da uvidimo da se u vrtlogu pitanja jedno ipak nameće kao neizbežno: dokle „im se može?“ Dokle se ovoj vlasti „može“ da zapošljava nestručna lica u školama, dokle im „se može“ da vlasnike pečenjara, keramičare, konobare i njima slične zapošljava na pozicijama koje zahtevaju veliku odgovornost i stručnost? Dokle im „se može“ da se rugaju mirnoj i civilizovanoj šetnji, dok su potpuno lišeni svakog dodira sa stvarnošću? Dokle im „se može“ da ne čuju roditeljske vapaje za svojom decom? Dokle im „se može...“ Ima tu mnoštvo činjenja za koje bi mi trebalo večnost da ih sve pobrojim gde im „se sve može“, ali za sada ništa ne može da urodi plodom da se nečoveštvo zameni čoveštvom, da se pravda izdigne iznad nepravde, da se bahatost saseče skromnošću. I tako će biti dok ono dno koje spomenuh, ma koliko duboko bilo, ne dotaknemo svi. Čojstvo i junaštvo zameniše neljudi i kukavice, jer im „se može.“  I u tom beskraju „može im se“ stradaju naša deca i niko ne snosi odgovornost, zlostavljaju se naša deca i opet niko ne snosi odgovornost.

Da se vratim na početak priče i kažem da je ovoga puta ipak epilog malo drugačiji od svih prethodnih. Direktorica vrtića je odlučila da se povuče i na taj način snosi odgovornost. Podnela je ostavku iz „duboko ličnih razloga“, što je ispravan moralni čin i to treba pozdraviti. Ovo je presedan, retkost, gotovo anomalija, da vladajuća partija dozvoli sebi ovakav krah. Podsetimo se njihove duboko ukorenjene mantre: mi ne priznajemo poraz. Mi ne dajemo ostavke, mi ne padamo. Mi smo svemoćni.

A što se tiče direktorice, možda je i za nju ovo bilo previše. Možda je shvatila da je „može im se“ ipak otišlo predaleko...