Preko „rada na neodređeno vreme i rada za stalno“ do Vladušićeve „Omame“

 Još jednu nedelju smo ispratili. Bila je predvidiva na svoj način, a opet drugačija. Skupština Srbije i dalje prati isti scenario, režija (koju čine poslanici) ne odstupa ni pedalj od prostakluka, ružnih reči, omalovažavanja, nipodaštavanja i NEZNANJA. Glavni likovi (koji su takođe poslanici) koriste istu retoriku, svesno nas prisiljavajući da smanjimo ton na našim TV prijemnicima. Ne izostaju ni horor momenti, jeza za zdravu pamet i opšte obrazovanje: u moru prizemnih fraza i pijačarskog rečnika otkrivamo da Premijerka Vlade ne razlikuje „rad na određeno i rad na neodređeno vreme.“ Ako ste pomislili da to nazivam hororom i da sam možda ipak malo preterala, prevarili ste se. Gore od toga može da bude i JESTE Premijerkino apsolutno neznanje da „rad na neodređeno vreme i rad za stalno“ označavaju jednu te istu stvar. Govoreći najprostije moguće razumljivim jezikom to znači : zaposliš se na jedno radno mesto i ne mrdaš do penzije. Možda (slučajno) Premijerka ovo pročita, pa nije na odmet da nauči. Nije uredu da se zbog ovakvih stvari ispada glup u društvu.

Proteklu nedelju obeležiše i protesti, osmi po redu. Ovoga puta su nas prijatno iznenadili, jer se broj “gradova u šetnji”povećao na deset, povećao se broj građana koji su uzeli učešće na mirnim protestima i koji imaju za cilj da skrenu pažnju na nasilje koje nam se događa u društvu. I taman kad pomislismo da konačno sledi neka akcija, nešto konkretno, učinkovito, narodski „preteće“ (ako ne ispunite zahteve do tad i tad, onda će narod to i to) rezultat je sledeći: tresla se gora, rodio se miš. Od akcije koju najaviše organizatori protesta, „radikalizacije“ o kojoj su mediji brujali...ne bi ništa. Ljudi prošetali, sakrili se romantično pod kišobrane kada je rutu kojom su šetali  posetila kiša i...to je bilo to. Ipak, da ne cepidlačimo, šetalo se i prošetalo. Da se zabeleži, upamti i ponovi...zasigurno.

Od šokova koje doživesmo u „visokom narodnom Domu“, pa do romantičnih trenutaka na protestima, a u iščekivanju sledećih „biranih reči“ i visoko podignutih zastava na auto–putevima, mogli bismo ovu nedelju da započnemo– knjigom. Vremenske prilike se i dalje poigravaju sa nama, pa u kišnim, ali i jarkim, sunčanim danima možemo utočište da nađemo u dobroj knjizi. Zato predlažem da se upustite u čitanje jednog trilera, čiji je glavni lik, ni manje ni više nego Miloš Crnjanski! Da, Miloš Crnjanski, naš čuveni književnik, koji se u fikciji romana  „Omama“ Slobodana Vladušića obreo u Berlinu, između dva rata, davne 1928. godine u svojstvu atašea za kulturu. Radnja romana naizgled ima jednostavan početak: u tadašnje poslanstvo Kraljevnine Srba Hrvata i Slovenaca, dolazi jedan čovek, običan fizički radnik srpske nacionalnosti kako bi prijavio nadležnima i onima koji brinu o srpskom življu, da je jedan čovek (ispostaviće se da je dobar čovek) nestao. Taj čovek je bio njegov prijatelj i zvao se Milutin Topalović. Osim Miloša Crnjanskog, u poslanstvu nisu preterano ažurni da pronađu nestalog čoveka. Štaviše, ravnodušni su i potpuno nebrižni, znajući da fizički radnici u potrazi za poslom često menjaju mesta prebivališta i brzo napuštaju gradove u kojima su, ne bi li pronašli neko novo stanište gde bi im se garantovao posao s većom zaradom. Međutim, ovako nije razmišljao ataše za kulturu, te on, odlučan u svojoj nameri da razreši ovu misteriju, sa sobom kao pomoć u istrazi vodi vojnog savetnika u istom tom poslanstvu, izvesnog Miloša Verulovića, inače pripovedača u romanu. I tako radnja počinje…Uz mnoštvo zapleta, sporednih likova i situacija, kraj je nepredvidiv. Ostavljam ipak vama da ga otkrijete.

Evo uvodnog dela koji bi kao iskrica trebalo da vas zaintrigira da potražite knjigu u „Laguninim“ knjižarama i bacite se na čitanje. Dodala bih samo još par zanimljivih momenata u knjizi koji će sigurno ostaviti utisak na one koji je budu čitali: prvi je Berlin između dva rata, grad sa četiri ipo miliona stanovnika, uspešniji, privlačniji od drugih evropskih gradova, čak i od Pariza, sa svojim kafeima, džez barovima, kafanama, kabareima, u koje zalaze i naši junaci ne bi li doznali gde je nestao Milutin Topalović. Berlin, raskošan, velelepan, okupiran elitom koja uživa u dobrom viskiju, opijatima, obilnim zabavama, ali i umetnicima poput Frica Langa (i njegovog čuvenog „Metropolisa“), koji na svoj način obeležavaju to razdoblje. Ipak, u toj bahatosti i glamuru, vidimo i ono drugo lice Berlina: srozanog do dna, okupanog u nemaštini, bedi i beznađu. Ta dva sveta naši junaci podjednako obilaze, ne libeći se da od svakog pomalo nešto „spoznaju i nauče.“ U takvom Berlinu, naši junaci (i oni koje će sretati usput) svojim sudbinama i karakterima daju opštu sliku tadašnje Vajmarske Nemačke.

Drugi momenat ništa manje značajan je činjenica da je radnja smeštena između dva rata, pa je tako Berlin u svoj svojoj amerikanizaciji (vidi se veliki uticaj Amerike) i naizgled velikom napretku, prigrlio ratnike, borce, junake, različitih nacionalnosti, koji su na ovaj ili onaj način i dalje nekom nevidljivom silom vezani za strahote Prvog svetskog rata, što se kroz nekakve unutrašnje monologe i priče koje se prepričavaju može videti i kod naših junaka. Tako se, primera radi, Verulović, junak sa Kajmakčalana, seća istog i onoga što je tamo proživeo. Posledice su vidljive, a prošlosti se ne mogu osloboditi. I pored toga, počinje potraga za čovekom, ma ko on to bio. U tom beskrajnom lutanju i traganju, junaci knjige izgledaju kao da lebde između jave i sna, kao da u nekim situacijama ne znaju da li je ono što vide, opažaju ili čuju realnost ili je to naprosto–omama.

 

                                                              

                                                              

 

I glumci su mu krivi...

Pre više od mesec dana se dalo na znanje da se proteklih nedelja održavaju mirni protesti protiv nasilja, koji su se pre par dana, tačnije u subotu, na neki način radikalizovali i decentralizovali, pa su im se još tri veća grada u našoj zemlji zdušno pridružila, pokazujući na taj način da se svest kod ljudi podiže i da se konačno oslobađaju straha, teskobe i nepravde.

Što je više ljudi na ulicama, to je veći haos u redovima vladajuće stranke, posebno njihovog „šefa“ koji se i nakon odlaska sa mesta predsednika stranke i dalje smatra njihovim idejnim vođom, dok je za pametnije i slobodnije ljude beskrupulozni, manipulativni i vrlo opasan čovek po celu naciju.

Te proteste prate ljudi raznih profesija, jer su gotovo sve važnije branše na ovaj ili onaj način ugrožene kako ucenama, pretnjama, otkazima, tako i maltretiranjima kako verbalnim, tako i fizičkim. U tom moru tragičnih i izmrcvarenih ljudi od strane vlasti od prošle nedelje na udaru su se našli glumci samo zato što su podigli glas protvi tiranije i nasilja u društvu. Sve je počelo objavom njihovih imena i zarada u Skupštini Srbije, koje su, ispostaviće se, potpuno neistinite. Naime, jedan je „visoko cenjeni, nadasve uvaženi“ poslanik vladajuće stranke (svima dobro poznat), izneo ovakve neistine, crtajući metu na čelu najboljim i najproznatijim glumcima koje naša zemlja ima: Draganu Bjelogrliću, Marku Janketiću, Svetlani Bojković i mnogim drugima. Oni su krivi državi samo zato što rade svoj posao i što su za njega finansirani i plaćeni od strane „Telekoma“ (koji je u službi režima), pa je tako vladajuća stranka smatrala da, ako ih država hrani i poji, nemaju pravo da se bune protiv iste, te su zato postali glavni osumnjičeni za urušavanje države i državnog sistema.

Sve bi to bilo benigno, da vladajuća stranka nije otišla korak dalje i na jednoj od televizija sa nacionalnom pokrivenošću nije objavila spot u kojem se pojavljuju fotografije sa imenima oko četrdesetak glumaca koji se direktno optužuju da su neprijatelji sistema. I ne samo to, oni napade ne doživljavaju samo kao glumci, već i kao roditelji, jer se preti njihovoj deci. U svim tim slučajevima policija nije reagovala ili možda ima nameru da to učini kad, da ne čuje zlo, bude kasno.

Kada pomislite da od ovog nema gore, ipak se ispostavi da ima. Pre neki dan je osvanuo još jedan spot u kome se targetiraju Dragan Bjelogrlić, Milan Marić, kao i neki predstavnici aktuelnih stranaka, narodni poslanici u Skupštini Srbije Aleksandar Jovanović Ćuta, Radomir Lazović, Srđan Milivojević i to sve na jednoj te istoj televiziji.

Ipak, glumci ne ostaju nemi na ove progone. Zajedničkim snagama i u slozi podnose krivične prijave protiv„otrovnog“ poslanika vladajuće stranke, iako svesni činjenice da se malo šta može uraditi po pitanju optužbe i reakcija sudstva.

U ovom haosu koji pogađa sve slojeve društva, naleteh na tekst jednog poznatog bosansko–hercegovačkog glumca koji je objavljen u listu „Danas“ i koji je, verujem, sve ljude koji slobodno misle ostavio bez reči. Pružajući neizmernu podršku svojim kolegama glumcima, kao i glumicama, bezrezervno osuđujući nasilje koje se nad njima vrši, on se priseća davno odigrane predstave sa Mirom Stupicom u glavnoj ulozi, koja nosi naziv „Marija se bori s anđelima“, po tekstu Pavela Kohouta. Radnja je više nego transparentna i poučna, primerena našem vremenu i situaciji u kojoj se nalaze glumci. Naime, kada je Marija, nakon ulaska Rusa u Čehoslovačku i okupacije češkog glavnog grada, potpipsala peticiju protiv KGB–a i njegove zlostavljačke politike, taj isti KGB joj je zabranio da se bavi pozorištem i ukinuo joj dozvolu da u istom igra. Marija ne klone duhom, pronalazi neke druge mogućnosti da ostane u pozorištu, ali i tu KGB umeša prste, ne dozvoljavajući joj ni tu opciju. Nakon još jedne zabrane, ona se doseti da u sopstvenom stanu, pred onolikim brojem gledalaca koliko njen stan može da primi, izvodi pozorišne predstave. Međutim i to joj ozloglašeni KGB zabranjuje. Dijalog koji vodi sa svojim mužem Jozefom na kraju predstave, zapravo je suština njene borbe. Jozef svojoj supruzi, koja je već mentalno bila načeta usled sve te torture, kaže da nije ništa strašno ako igra samo za njega, a ne za hiljade i hiljade ljudi. Razlika je, govori on, samo u novcu.

Ovaj komad je toliko primenjiv na situaciju kroz koju prolaze glumci, koji i pored toga što doživljavaju diretkne i neskrivene pretnje i dalje stameno stoje pred svojom pubilkom na daskama koje život znače, da niko, poput Marije iz komada, ne odustaje od svoje prave i jedine ljubavi–glume. Te pretnje ih mogu samo osnažiti i naterati da budu još istrajniji u toj borbi. Naše je da im kao njihovi gledaoci i verni pratioci, pružimo bezrezervnu i nedvosmislenu podršku, podržavajući činjenicu da oni nisu NJEMU ništa krivi i da je ta naša podrška upravo dokaz da nisu sami i da će uvek i zauvek u nama pronaći saborce i oslonac. I da se ne brinu...uskoro će „šef“ nakon još jednog u nizu poraza koji će sigurno uslediti, potražiti novu žrtvu. Samo ne sme da zaboravi da će ga u tim napadima dočekati ti isti glumci i taj isti narod braneći novoizabranu žrtvu nad kojom se obrušio. I tako će to biti sve do konačne pobede.

 

Ima li tamo nekoga iz prosvete?

Poštovani „sedači i ništa–ne–radeći–i–ne–poznavajući–materiju“ članovi Ministarstva prosvete, gospodine v.d. ministre, zamislite da je ovo jedno pismo koje vam upućuje jedna obična „smrtnica“ prosvetna radnica, koja razmišlja svojom glavom i koja vaše odluke vezane za završetak školske godine smatra potpuno promašenim i besmislenim.

Taman kada sam pomislila da se tenzije u vezi sa prosvetom smiruju, došao nam je največi šok za ceo prosvetni sistem– vi, gospodo iz Ministarstva prosvete objavljujete, tačnije, donosite odluku uz pomoć Vlade Srbije da se školska godina 2022/23 završi 6. juna kad joj vreme nije. Iz dopisa koji smo dobili u osnovnim i srednjim školama, a za koji se vaši podanici direktori drže kao pijani plota, navode se razlozi koji su i više nego smešni, apsurdni i lišeni svakog prosvetnog iskustva. Jedan se, međutim, posebno ističe: „Osnovnim i srednjim školama je data mogućnost odstupanja od utvrđenog broja nastavnih dana do 5%“, što narodskim jezikom znači, kada nam se ćefne, nama „prosvetarima“  možemo kraj školske godine da proglašavamo ubuduće kad god želimo, jer 5% ne mora nikad da bude odrađeno! Je l' je to vaša ideja, gospodo? Da li je vaša ideja da se klincima usadi u svest da sledeće godine pitaju, da li škola traje do 20. juna ili ćemo ranije na raspust? Da li je vaša „pakleno“ glupa zamisao da potpuno obesmislite školu, kako nama radnicima, tako i deci? Bilo bi pošteno da to priznate, možda bi vas zbog te kratkominutne čestitosti neko i malo poštovao.

Dalje, u toj odluci gospodo iz Ministarstva opet saopštavate nešto što je apsurd. Naime, ako se završava školska godina, s njom se završavaju sve aktivnosti koje su predviđene planom i programom, to znači da se dopunska i dodatna nastava takođe završava. NEMA RADA SA DECOM, da li to shvatate, ako „zatvarate“ škole?  Međutim, vi prepodobni i mirotočivi „misleći umovi“ iz Ministarstva smatrate da od 7. juna tekuće godine treba da se, pored aktivnosti priprema za prijemni ispit (što je sasvim logično da se održavaju), radi i na dopunskoj i dodatnoj nastavi, što je potpuno besmisleno, jer ako se zaključi ocena, to znači da je ona trajno doneta i legitimna od strane nastavničkog Veća, a to opet znači da nema potrebe da odlični đaci idu na dodatnu nastavu, oni su zadovoljili kriterijume nastave, (imaju petice i četvorke), niti slabi đaci da odrađuju dopunsku nastavu, čim imaju prelaznu ocenu (nemaju jedinice, nisu došli do kraja školske godine, a da ništa nisu naučili) i oni su zadovoljili kriterijume nastave. Stoga, te nelogičnosti mogu da progutaju samo oni koji nisu pažljivo pročitali vaš dopis ili ljudi koji slabo mare za prosvetu! Za vaše gluposti nema glupog čoveka koji ovo ne bi shvatio!

Mogu da se osvrnem i na onaj deo gde pišete o ocenjivanju i zaključnim ocenama, koji slobodno mogu da nazovem– „PIŠITE, PIŠITE I SAMO PIŠITE, VI, NASTAVNICI“ dok potpuno ne izgubite smisao onoga zbog čega ste tu i koji je vaš primarni zadatak–da obrazujete i vaspitavate mlade ljude i decu. Naime, Vi nam neznalice iz Ministarstva predlažete da uradimo postupak u vezi sa zaključnim ocenama–unatraške: umesto da zaključimo ocenu, verifikujemo je na Veću, vi smatrate da treba prvo da predložimo zaključne ocene mamama, tatama, bakama, dekama, ujnama, strinama, komšinicama, prodavačicama obuće, sladoledžijama, koji će nama koji smo završili škole upravo za ocenjivanje dati jedno „amin“ da dobre ocene planiramo da zaključimo vašoj deci, a da pri tom, uz dužno poštovanje, svi gorepomenuti ne potiču iz prosvetne branše (ne kažem da ih nema, ali taj procenat sigurno nije visok) Da ipak uprostim zaključke: prodavačica cipela će nama, prosvetnim radnicima, da dozvoli da zaključimo predloženu ocenu detetu! (čitajte, mame i tate..) Ako je to neko u svetu video, neka me odmah demantuje! Ovo je najveća nenormalnost koju sam pročitala, u to sam sigurna, kao i u dalji nastavak ove besmislenosti.

Dakle, kada nam „stručna“ lica „aminuju“ ocene, koje smo pre toga izneli pismenim putem (dakle, ispisalo se 200, 300, 500 izveštaja sa obrazloženjem ocena za svakog učenika ponaosob!), onda moramo uzeti u obzir, kada ocenjujemo, detetovu angažovanost i u drugim sferama, pa tako, kad mu naša koleginica engleskog, na primer, bude zaključivala ocenu, ona će uzeti u obzir kakav je on drug, kao se ponaša u školi, kakav je na geografiji, fiskulturi ili da li kaže starijima na ulici „dobar dan“! (u prevodu–dajte mu veću ocenu! A zašto, kad je on za svoj trud dobio zasluženu ocenu??) Evo još jedne kompletne idiotarije! Profesori i nastavnici nisu dobre vile, oni su na svojim radnim mestima, kao i svi drugi ljudi koji rade, njihova je moralna i etička dužnost da se bave obrazovanjem i vaspitanjem, a ne onim odlukama koje sokak donese i predloži.  Uzgred, samo jedno malo, sitno zapažanje o vašoj „stručnosti“: kako to zaključnu ocenu dete može da popravi, ako je zaključna? To vam je neki vic?

I na kraju bih da upitam članove Ministarstva prosvete i v.d. ministra prosvete (koji je očigledno ovde debeeeelo zalutao), da li vi shvatate šta pojam „završetak drugog polugodišta“ rednovne nastave znači? Ako ne znate, objasniću vam. Sobzirom da školska godina traje do 31. avgusta, logično je pitanje šta ćemo s danima i vremenom koji postoji od danas do 31. avgusta kada se u tom periodu, posebno avgustovskom, održavaju neki popravni ispiti, vanredni ispiti i slično? Znači li to da tog perioda nema? Znači li to da ste ovim dopisom ZAVRŠILI i školsku godinu, pa samim tim nema ni potrebe da se u avgustu okupljamo, održavamo sednice, delimo odeljenja, zaduženja, obaveze? Znači li to, konačno, da ste sve što ste mogli u prosveti ugušili, udavili bespovratno, ne razmišljajući o posledicama? Da li vam je jedino bitno da se zataška tema nasilja, da se umire roditelji i da se deca raduju (kao i sve gdeneracije godinama unazad, jer su to deca!) što je škola završena?

Ostaje mi da vas u ovom zamišljenom pismu upitam samo jedno: ima li u tom Ministarstvu prosvete NEKOG IZ PROSVETE? Sigruna sam da bi vaš čestit i pošten odgovor (bar na tren čestit i pošten) bio DA NEMA!

I za kraj, naučite nešto do čika Ršuma, da baš ne biste bili u svemu neznalice.

Ljubivoje Ršumović – Au što je škola zgodna (Tekst)

https://www.youtube.com/watch?v=6S8fVbuDO-U