„Ovo nema nigde“...

 

Kada sam ovih dana razmišljala o čemu bih pisala, nisam ni slutila da ću opet, po ko zna koji put za kratko vreme, da pričam „priču iz života“ prosvete. Očigledno je mojoj branši vrlo primamljivo da ima što veću minutažu (i to u negativnom kontekstu) u javnom prostoru, gde postaje tako predmet različitih portala, novina i televizije.

Verujem da je svima već poznat najnoviji skandal koji se desio na Kanarevom brdu u OŠ „Đura Jakšić“, gde su se dve žene, jedna glumica, a druga direktorica, dogovorile da jedna hip-hop grupa slobodno kroči u đačke prostorije i snimi nekakav dušebrižan spot, kojim bi tobož' izvrgnuli poruzi neke društvene vrednosti. To ništa ne bi bilo sporno da se u jednom trenutku u prostorije škole, pa i u samoj učionici, nije pojavio osuđivani i poznati kriminalac iz devedesetih, koji je, navodno, glumio profesora u spotu.

Da bi zlo bilo veće, direktorica škole je odmah po učinjenoj šteti opravdala svoj postupak činjenicama da nije imala sve infomacije o snimanju spota, kao i da nije znala da će „persona non grata“ biti prisutna u školi. Da bi zlo bilo najveće, toj „neželjenoj osobi“ su prilazila deca, izražavajući želju da se slikaju i da dobiju autogram. Na svu neprijatnost koja je zadesila školu, direktorica je, dolivajući ulje na vatru, izjavila kako niko od gostiju nije bio ni nepristojan ni nekulturan, smatrajući verovatno da je to dovoljan razlog što takvi gosti mogu da uđu u ovakvu vrstu institucije koja bi trebalo da počiva na temeljima morala, etike, poštovanja, obrazovanja i vaspitanja. Nije bilo potrebno mnogo vremena da, pre svega, normalni, ali besni i ogorčeni roditelji održe protest, kojim su tražili da se direktorica smeni.

Tako se, zapravo, završila ova nemila priča o školi, ali svoj nastavak ima na društvenim mrežama, portalima, dnevnim novinama i televiziji, a razlozi zbog kojih sam se ja kao nastavnik i profesor zabavila ovom temom, jeste stid koji osećam i koji je beskonačan, kao što je i beskonačna glupost gospođe glumice i gospođice/gospođe direktorice koje su se dogovorile da se snimi spot, kao da je to njihov privatni objekat, mesto gde kafenišu, čuvaju decu, pozivaju prijatelje i zezaju se. Koliko je slobode i prava sebi dala ta glumica, te se osokolila da pita za školski prostor za tamo neki bend koga (zamislite!) vole deca, koji je popularan i koji bi snimio kvalitetan spot o tome kako se neke vrednosti krše u našem društvu? Ko je ta direktorica da zaboravi da je škola institucija, da postoje određeni protokoli koji se moraju poštovati da bi se održale ovakve „ekskurzije“ u školi. Zašto nije obavestila savet roditelja i školski odbor (možda) ili Ministarstvo prosvete (obavezno!) o planovima koje kuje sa svojom drugaricom glumicom? Zašto nije prikupila dovoljan broj informacija o tome šta se snima, ko snima, ko glumi, koga glume? Zašto se nije do sitnih detalja raspitala kod gospođe glumice ko je taj bend, ko su članovi benda, ko su im roditelji, iz kakvih socijalnih struktura potiču, koga oni dovode kao svoje goste, ko su ta deca koja će biti u spotu? Da li je uopšte bila svesna da je na ovaj način s polu–informacijama srozala ugled i moral škole, da je dolaskom kriminalca koji je obeležio devedesete godine prošlog veka kojih se ja dobrano sećam, vratila na pozornicu kriminal i odsustvo svake čestite misli i dobrog ponašanja?

Gde je Ministarstvo prosvete u svemu ovome? Kao profesor, znam da nemamo nikakav zvanični dopis, obaveštenje, zakon, dopunu zakona, štagod i kakogod to nazvali, kojim se korak po korak objašnjava kada direktor škole može i na koji način da iskoristi autonomno pravo škole da ustupi prostorije u komercijalne svrhe? Njemu je, tom istom Ministarstvu, najlakše da okrivi „glavu kuće“, u ovom slučaju direktoricu i da tako zataška još jedan skandal koji mu „drma kavez“.

Razmišlja li iko o moralu, o etici, o školi i njenoj svrsi ili smo zaista prešli tu crvenu liniju gde se nenormalno favorizuje i postaje sve više normalno? Da li je iko od ove cenjene gospode svestan da se ovakvo ponašanje „pejstuje“ na decu, da oni posetu jednog kriminalca smatraju normalnom, jer to država i društvo dozvoljavaju i prikazuju kao normalno? Na kraju krajeva, hoće li bar neko da bude pošten i da se stvarno pozabavi decom koja su sve više izložena izopačenim medijima na kojima se prikazuju naopake vrednosti? Da li ima nekoga u ovoj zemlji ko bi pokazao borbu da se zabrane mediji sa nacionalnom pokrivenošću koji propagiraju nemoral, kriminal, moralno posrnuće, jer je to ono što truje našu decu? Kada je i da li je došao opet taj trenutak da kriminalci i kriminal postanu popularni i cenjeni? Ima li živog bića u ovoj napaćenoj državi na Balkanu koji bi glasno povikao da ne želi scenario iz devedesetih, nove „dizelaše“ i „krimose“ koji bi bili slika i prilika ondašnjeg društva?

I najzad, gde smo mi, nastavnici i roditelji, (pri tom ne mislim na šačicu nastavnika i roditelja koji iskazuju svoje nezadovljstvo) da podignemo na desetine hiljada glasova protiv moralnog unakažavanja naše dece, urušavanja škole kako institucije, prvog i poslednjeg bedema u očuvanju zdravog razuma ili ćemo i mi da jurišamo na društvene mreže, sablažnjavamo se i šokiramo onim što vidimo i onim čime uništavaju naše društvo? Zar ne bi trebalo da jednom, evo možda baš sada, kažemo da nam je svega dosta, da ne želimo više da se u nas upire prstom jer smo reprezent sistema koji je u živom blatu i kome niko ne želi da pruži ruku spasa? 

Priznajem, osećam sram i bes u isto vreme što ne mogu više da se borim, osim pukim batrganjem i koprcanjem svojim slovcima iskucanim na „hartiji“ na računaru, protiv ovakvih razvratnih događaja. Shvatam zasita da „ovo nema nigde“ i da će ubrzo umesto nas, ako se ne dozovemo pameti, za našim katedrama sedeti ljudi s „belim čarapama, žutom kravatom i šimikama.“ I da ne zaboravimo, kao i sve u ovoj državi, i ova će priča trajati tri dana i onda će joj se zamesti trag. Nema odgovornih, niko nije kažnjen, sve će se nastaviti po starom....do sledećeg skandala.

 

 

„Instagram, Fejsbuk, Snepčet“...a gde je tu reč?“

Današnje savremeno, moderno društvo počiva isključivo na brzoj komunikaciji i jasnim porukama. Vreme je vrlo dragoceno, pažnja je minimalna i sve se dešava u par sekundi. Bez obzira da li nekome pišemo poruku, pa koristimo skraćenice po principu „što manje piši, a što više kaži“, ili se ta komunikacija obavlja na jednoj od društvenih mreža koje su sve više uzele maha ne samo kod mlađe već i kod starije populacije, ovi vidovi komunikacije prete da postanu osnovno sredstvo izražavanja, ako to već i nisu.

Juče na jednom od lokalnih portala čitam o uticaju „Instagrama“, „Fejsbuka“, „Snepčeta“ i drigih mnogobrojnih mreža na mlade ljude. Kako se u tekstu kaže , po prvi put se pojavljuje podatak da mladi ljudi žele da izbegnu sve veću kontrolu svojih roditelja koji to rade zahvaljujući „Fejsbuku“, pa se iz tog razloga prebacuju na druge mreže, gde mogu da komuniciraju daleko od njihovih pogleda, što rasterećenije i što lakše.

Roditelji su opet, u brzom tempu života koji nameće i vreme i razvoj tehnologije, nekako uspeli da pronađu način (ako ne uživo), da prate svoju decu i da duboko urone u njihov svet interesovanja zahvaljujući najpre „Fejsbuku“ koji se razvio do te mere da njega ne koriste samo mladi ljudi, već i stariji, primera radi, ljudi preko 60 godina koji su takođe vrlo aktivni korisnici ove mreže.

Ali, da se vratim na mlađu populaciju koja je i većinski korisnik društenih mreža. Shvativši da ih roditelji mogu kontrolisati  gotovo neprekidno, mladi su rešili da napuste „Fejsbuk“ i doslovno „pobegnu“ od svojih roditelja, prvo na „Instagram“, pa na „Snepčet“, gde mogu da, uz razne video klipove kao i fotografije, međusobno komuniciraju i razmenjuju mišljenja unutar svoje manje ili veće zajednice koju stvore zahvaljujući vrlo strogim odabirom pratilaca koje nameću same društvene mreže. Zahaljujući tome, oni su daleko od svojih roditelja koji sve sporije mogu da prate tehnološki galop društvenih mreža koje se iz minuta u minut menjaju, zahvaljujući dobrom odabiru ciljane grupe kojoj se žele sve moderne mreže prilagoditi. Tako je sada aktivan „Instagram“ gde deca, tinejdžeri i malo starija populacija do 39 godina, mogu da biraju pratioce i da oni prate nekoga.

Tinejdžeri, a i malo mlađa populacija, često na ovoj mreži prate svoje idole, pevače, glumce, svirače. Ulaze na njihove profile i gledaju slike sa koncerata, predstava, filmova...Na taj način se sažive sa njima i kopiraju ih u nekim delovima svog života.

Međutim, ono što je mene podstaklo da o ovoj temi pišem nisu zapravo društvene mreže same po sebi, već njihov uticaj na nemogućnost razvoja jezičkih sposobnosti mladih ljudi da se što temeljnije izraze i što tačnije oblikuju svoje misli kako bi ona druga strana koja prima informaciju ili neko novo saznanje mogla u potpunosti da ih razume. Nažalost, mlađa generacija ljudi je izabrala da ne komunicira verbalno, da zanemari poruke koje iziskuju vreme, tačnu formulaciju, izbegavanje dvosmislenosti, već da prenosi poruke putem video–klipova i fotografija, mimova i emotikona. Ovo umnogome dovodi do toga da se verbalna komunikacija svodi samo na osnovno i vrlo kratko opštenje sa sagovornicima, što zapravo predstavlja ne samo nekakvu vrstu „oštećenja“ jezika kao takvog, već utiče na način da se jezik tako menja da poneke reči počinju da se zaboravljaju ili bivaju zamenjene stranim rečima. Po viđenju naših mladih sugrađana, „slika govori više od reči“, te se oni toga doslovno pridržavaju.

Moramo ipak priznati da današnja omladina nije za to kriva. Za decu koja su rođena nakon 2005. godine može se slobodno reći da su odrastala uz video–igrice, tablete i kompjutere, a da ne govorimo o pojavi društvenih mreža u njihovim životima od momenta kada su mogli stabilno da drže ove tehnološke uređaje u svojim rukama.

Međutim, ono što je jednim delom pogodilo ljude iz moje branše, mislim na prosvetne radnike, koji ceo svoj radni vek posvećuju deci i bave se njihovom verbalnom ekspresivnošću, posebno profesori maternjeg i stranog jezika, jeste pojava emotikona koji zamenjuju pravo izražavanje emocija kod dece, njihovu radost, tugu, bes, žalost, euforiju, apatiju... Nisu česti pismeni zadaci u kojima ne osvane poneki „smajli“ ili „tužić“ kao vrsta neverbalne komunikacije sa profesorom uz obrazloženje „ne umem lepo da se izrazim, pa evo smajli.“

Neretko vidimo poruku do svega dve–tri reči sa raznim emotikonima koji je prate i koji se pojavljuju zauzimajući i po tri–četiri reda, izražavajući na taj način trenutnu misao i osećaj mladog čoveka koji poruku šalje. To se može videti gotovo ispod svake slike na „Instagramu“, recimo, gde se rubrika sa komentarima usijala emotikonima prepunim srca, poljubaca, visoko podignutog palca ili narandžasto namrgođenog emotikona koji nam jasno šalje poruku da je pošiljalac iz nekog razloga vrlo ljut ili možda čak i besan.

Kao posledica svega toga, mi, malo stariji, koji se nikada nismo toliko vezali za ovakvu vrstu komunikacije, smo zašli u jedan svet bez reči, zasnovan na pokretu, slici ili sličicama koje iskazuju naša osećanja. Kako se izboriti za više prostora žive komunikacije? Kako okrenuti taj točak „nesreće“ koji preti da banalizuje komunikaciju „in vivo“? Na koji način stimulisati mlade da se ne odreknu reči, glasova i njihovih boja? Šta im ponuditi kao alternativu, da, uprkos begu od roditelja i stvarnosti koju im kontrolišu, ipak ne zaborave da je živa reč ono što se najviše broji. Bez jezika smo zapravo bez sopstva.

I zato, umesto slike koja vredi „hiljadu reči“, postavimo deci u centar pažnje „reč koja i gvozdena vrata otvara“ i istrajmo u nameri da ih učimo da što više govore i da se izražavaju jasno i glasno, jer jedino reč ima tu moć da ih doveka spaja.

Poetry: "Funeral Blues" by W.H. Auden (read by Tom Hiddleston)

 https://www.youtube.com/watch?v=CMK4mDtl8pQ

 

I ja želim da znam, upitam i iznesem svoj stav…

 

Kada čovek otkrije sasvim spontano neke od svojih talenata u zrelim godinama, jer se mladost nije pobrinula da učini to ranije, onda poželi da što više koristi to što mu je „bogomdano“, da nadoknadi propuštene trenutke stvaralaštva koje je preskočio u svojim mladalačkim godinama kada je bio pun snage i elana da otkriva sebe i svet u kome je.

Možda ste pomislili da sam imala sreće i svoj raskošni talenat za pisanjem razvila još u tinejdžerskim danima, ali sam bila suviše stidljiva da to iskažem javno, moram vam priznati da ste potpuno pogrešili! Na svoje lično iznenađenje, upoznajem sebe tek sada i otkrivam da, pored pisanja, imam i još poneki dar. Ipak, na moju malenkost ne bih više trošila vreme, jer ima toliko tema koje okupiraju moje misli da grabim svaku priliku da što više pišem i iskažem sve ono što sam propustila ovih proteklih godina.

Ipak, život nije uvek onakav kakvim ga zamišljamo i ne ide onom linijom koju mi zacrtamo u želji da je pratimo, već sebe upoznajemo onda kada se za to rodi trenutak i kada počinjemo da dajemo najbolje od sebe. Kada sam shvatila da je malkice „kasno Marko na Kosovo stigao“ i tek sada mi otvorio spisateljske vidike, rešila sam ipak da ugrabim date mi ove godine života i potpuno se predam pisanju. I da, naravno, najviše sam poželela da pišem o prosveti kojom se bavim, jer je to najbolje što umem da radim.

Oduvek sam želela da „kažem svetu“ šta mislim o našem prosvetnom sistemu, ali se nikada nije pružila prilika sve do ovih proteklih meseci, kada sam se snažno sudarila sa „svojih pet minuta slave“ i odmah iskoristila taj „umetnički trenutak“ da konačno javno, bez zadrške i potpuno iskreno pišem o onome što me već godinama unazad muči u poslu i što mislim da bi trebalo pod hitno da se za to pronađe rešenje.

Mnogo je tu „krivih Drina“, koje valja ispraviti, ali ovoga puta ću se pozabaviti jednom „krivom“, po meni vrlo značajnom za naše obrazovanje.

Naime, upravo ovih dana intenzivno pratim seminar za stručno usavršavanje nastavnika u osnovnim i srednjim školama. Da su seminari zanimljiva stvar svako bi ih slušao i pohađao bezbroj puta tokom godine, a pošto u načelu nisu, ni ovaj koji sam pratila i koji i dalje pratim, jer ga čini nekoliko delova, je krajnje nefunkcionalan i nimalo praktičan za uslove pod kojima radim ja, ali i moje kolege. Štaviše, beskrajno je dosadan i umarajući.

Tema seminara se odnosi na inkluzivno obrazovanje u nastavi i procesu učenja, upravo ono o čemu sam htela potanko da pišem. To u prevodu za ljude koji se ne bave ovim poslom znači: „obrazovanje za decu sa smetnjama u razvoju ili drugim rečima za decu sa posebnim potrebama, koji podražumevaju izvesna ograničenja kako fizička, tako i psihička.“

Oni koji rade u prosveti znaju koliko je inkluzivno obrazovanje sada zastupljeno na svim nivoima i to je jedna od rak rana našeg sistema, jer se odnosi na decu za koje se piše poseban, individualni program, koji se u manjoj ili većoj meri razlikuje od programa koji prate prosečna ili darovita deca. Kako raznorazne definicije kojima nas zatupljuju zvuče jezivo i izopačeno, svaki prosvetni radnik bi vam sa sigurnošću rekao da su nam sva deca draga bez obzira na njihova postignuća i to je apsolutno tačno, a da bismo mi mogli i ovoj deci da pružimo minimum znanja i maksimum pažnje, moramo i mi da budemo obučeni za takvu vrstu posla. Konačno sada dolazimo do problema. Sistem u našoj državi ne podrazumeva da jedan profesor, predmetni profesor, recimo srpskog jezika i književnosti, biologije ili hemije, tokom studija uči i obrazuje se za rad sa decom sa posebnim potrebama, što znači da mi u školi nismo adekvatno obučeni da pružimo znanje toj deci, već tumaramo u mraku, nagađamo i nabadamo kao čačkalicom, naslepo otkrivamo šta je ono što oni vole, za šta su sposobni i koliki im je kapacitet. Da bi to dete dobilo potrebno obrazovanje, potrebne su posebne pripreme, planovi i programi, poseban način učenja, veći utrošak vremena. Sve bi to možda i bilo divno, bajno i sjajno da ne postoje i druga deca, koja spadaju u grupu prosečne ili nadarene dece, pa se i njima treba posvetiti pažnja koju apsolutno zaslužuju.

Ipak, ne mogu biti neiskrena i ne priznati da povezivanje ove dve kategorije dece ima dobrih strana, prevashodno se misli na socijalizaciju gde je cilj da se deca sa posebnim potrebama na što bolji način povežu sa ostalom decom. Prihvatnje različitosti je još jedno od glavnih ciljeva obrazovanja. Uspostavljanjem veze između ove dve kategorije dece stekla bi se i mogućnost razvijanja empatije, posebno kod prosečne dece, njihovo saosećanje sa onom drugom decom u određenim trenucima, očekivanje pomoći ili jednostavno podrške. Sve je to dobro, tu ima druženja, međusobnog prihvatanja, empatije, socijalizacije, ali apsolutnog savladavanja znanja i gradiva za obe kategorije dece nema, a pokazaću vam i kako:

Probajte, dragi čitaoci, da zamislite rad u učionici ograničenog vremenskog trajanja (45 minuta), gde nastavnik, primera radi, predaje novu lekciju većini dece, objašnjava nove pojmove, stvari, pojave, događaje. Iza toga slede pitanja učenika, diskusija na temu, podpitanja, „zdravi“ sukobi mišljenja, spontani razvoj neke druge teme, povezane indirektno sa glavnom.

„A gde je predavanje za decu s posebnim potrebama?“–verujem da biste se već dosad to upitali ili ako bismo krenuli obrnutim redom, postavili biste isto pitanje o prosečnoj, nadarenoj ili talentovanoj deci.

U tome i jeste suština! Nema se vremena za obe kategorije dece! Ako želite da održite dobar čas, vremena nažalost nema za sve. Ovde su svi na gubitku: profesor koji ne može da napravi „dva u jedan“ uz sav svoj trud i napor, učenici koji moraju da budu prekinuti napola usred debate i razgovora o temi koju su obrađivali, jer i ona druga deca zaslužuju nešto da nauče, i konačno ta deca, deca sa posebnim potrebama takođe ispaštaju, jer im opravdano treba više vremena, temeljniji pristup radu, više puta da se nešto objasni. I oni žele da znaju, imaju pitanja i potrebu da iznesu svoj stav.

I onda kada vreme istekne i čas se završi, i kada mi, prosvetni radnici, ostanemo sami u kabinetu i shvatimo da nismo ništa postigli, da smo na gubitku, da su naši đaci na gubitku i da, kojim slučajem stignemo da se pozabavimo obema kategorijama, opet nismo uradili to kvalitetno. Tako skrušeni i ponovo izigrani sistemom koji nam ne dopušta da radimo svoj posao i da se bavimo decom za koju smo obučeni, osećamo se…slomljeni i utučeni, je im nismo pružili sve, jer NIKOME nismo pružili sve. I onda kada dođemo kući, poraženi po milioniti put na sopstvenom terenu, ostaje nam samo da se zapitamo ZAŠTO niko neće da se istinski pobrine za decu sa posebnim potrebama? Zašto se umesto stadiona ne grade specijalne škole, ne školuje i ne zapošljava veći broj stručnjaka počev od psihologa, pedagoga, preko logopeda do defektologa? (informacije radi, većina naših škola nema sve četiri kategorije pomoći učenicima, uglavnom je to jedna do dve) Zašto nas primoravaju da pratimo glupe, dosadne, besmislene i nikome korisne seminare kako bi se tobož’ obučili za rad sa decom sa posebnim potrebama kada se time najbezočnije krši pravo da svako dete dobije maksimalno znanje i pažnju koju zaslužuje? U našem školskom sistemu, ako već nemamo normalan sistem, uz ovakvu decu, bar za sada, bi trebalo da budu (i jesu tu) asistenti, ALI jedan asistent na jedno dete, a ne jedan asistent na jednu grupu dece sa različitim vrstama i težinom ometenosti! Sada jasno može da se uoči koliko asistenti mogu, kao i profesori, da se posvete radu sa tom decom. Želim zapravo reći da NE MOGU! Ne mogu, jer je isti obrazac za sve. Niko tu nije obučen za rad sa tom decom, ma koliko nas oni zamajavali seminarima i ostalim nekakvim izmišljenim aktivnostima gde mi KAO profesori napredujemo u radu sa tom decom.

Ja i dalje nastavljam da se pitam zbog čega se insistira na tome da se stvaraju „multitasking“ profesori koji će da rade stotinu poslova u isto vreme i nijedan neće odraditi kako treba, ne zato što to oni ne žele, već zato što ih na to primorava sistem? I konačno, šta se time dobija? Prosečno i nadareno dete stagnira u učenju i znanju, a dete s posebnim potrebama ne može da pokaže za šta je sposobno i koje sposobnosti krije u sebi, jer svako dete, ali SVAKO dete u sebi ima malu riznicu nečeg svojeg, unikatnog i jedinstvenog, samo je potrebno da se ta riznica pronađe i da se otkriva na pravi način. Tako će prosečna, nadarena i talentovana deca dati svoj maksimum, kao i deca sa posebnim potrebama, a za to nam je potrebno više stručnjaka, specijalizovanih škola i malo mira da mi radimo posao za koji smo zaista školovani.

Zato mi ništa drugo ne preostaje nego da upitam Ministarstvo prosvete (ko zna, možda će neko od njih i nabasati na ovo moje pisanije): koja je to granica do koje možete ići u narušavanju dečijih prava na apsolutno sticanje znanja na osnovu njihovih sposobnosti, mentalnih i fizičkih kapaciteta, inteligencije koju poseduju kao i talenate i umeća koja otkrivaju upravo s nama, njihovim profesorima? Kada će sva deca postati prioritet ove države, kada će ovakva deca dobiti adekvatno obrazovanje, kadar koji bi sa njima radio i uslove u kojima bi se nesmetano razvijali? Kada će znanje, ma sa koje god stane dolazilo, postati neprikosnoveni stub jednog društva i konačno, kada ćemo mi, prosvetni radnici, jednom ovakvom nakaradnom sistemu reći DOSTA?!

Volim „Partizan“, ali ona je obožavala „Zvezdu!“

 „Ritual predstavlja sistem pravila koja određuju ponašanje pojedinaca. Često su praćeni rečima ili gestovima, a delovanje se odvija na izvesnim mestima i u određeno vreme, koji nose tek simbolično značenje.“ Ovako kaže Vikipedija, a ako ste se zapitali šta to pojam rituala povezuje sa nazivom teksta, rada sam da vam odmah dam odgovor–apsolutno ništa!–osim da je pesma „Da volim crno–bele“, koju pevaju navijači KK „Partizan“, proteklih par jutara postala moj neizbežni ritual, jer sam je pevala svaki put kada bih otvorila oči. Ipak, ovo neće biti priča o „Partizanu“, ni o košarci, ovo će biti priča o mojoj majci i fudbalu.

Podstaknuta velikom borbom naših timova na međunarodnoj sceni, tačnije takmičenju u Euroligi koju pratim s velikom pažnjom i navijam za oba naša predstavnika (samo kad igraju van zemlje), prisetila sam se svoga detinjstva i onih fudbalskih dana kada je igrala „Zvezda“. Neću pisati o „Partizanu“, o mojoj ljubavi u sportu, već o strasti, nadahnutosti, sreći i obožavanju koje je uvek umelo da preplavi moju roditeljsku kuću svaki put kada su igrali „crveno–beli“.

Razlozi zašto je igranje i gledanje „Zvezde“ toliko bilo važno u mojoj porodici, niko nije umeo razložno i razumno da objasni od nas četvoro, ali smo svi nekako u dubini duše znali da je to bilo javko važno našoj majci i voljenoj supruzi, a želja da ponovo osetim to uzbuđenje i ustreptalost toga dana u našem domu kad se očekuje „Zvezdina“ utakmica je ovoga trenutka za mene neprocenjiva. Zato se mislima vraćam u detinjstvo i sve stavljam na papir.

Od kada znam za sebe, u našoj kući se oduvek negovala ljubav prema sportu, iako se ni od sestre ni od mene nije izrodio sportista, čak ni onaj amaterski, imali smo tu žar i navijačku strast, koja je duboko usađena u nama dvema od malih nogu i koja je stvorena zahvaljujući našoj majci koja je bila vatreni navijač „Crvene Zvezde.“ Godinama je ona brižljivo i svelikom ljubavlju „ubrizgavala“ u nas tu pasiju prema sportu. Isprva, moja sestra i ja tu njenu ljubav prema sportu kao da joj je još jedno dete nismo baš u potpunosti razumele, jer smo bile suviše male da bismo shvatile zašto naša majka nekim danima u godini, (ni same nismo znale zašto baš određenim danima), otkazuje svakome posete i vrlo pristojno moli svakoga da posetu našoj kući odloži. Bilo nam je zabavno da je pratimo kako od ranog jutra sprema, usisava, briše prašinu, sklanja stvari po kući, kuva ručak, sprema čak i obrok koji se planira u večernjim satima. Kada smo jednom upitale tatu o čemu je reč i zašto je mama tako „ubrzala“, samo se nasmešio i kratko odgovorio: „Igra „Zvezda“ danas.“ Naravno da smo znale ko su „Zvezda“ i „Partizan“ i da treba da se danas navija, ali i dalje nam nije sasvim bilo jasno zašto majka sve sređuje po kući kao da treba da se selimo na stadion i kuću ostavimo nekim ljudima na čuvanje. Ipak, volela bih da napomenem da se u našem veselom domu pratilo sve: od boksa, karatea, hokeja, preko košarke, odbojke, pa sve do plivanja i pretpostavljate, majčinog najomiljenijeg sporta–fudbala. Ta suluda, bezuslovna ljubav prema sportu je toliko bila jaka da joj nije bilo teško da ustaje u sitne sate, nekad i pred zoru, ne bi li pratila Mate Parlova, ili uživala u US OPEN–u, a onda bi se spremila i otišla na posao, vedra i nasmejana, kao da je spavala čitavu večnost.

Ipak, kako to biva, godine su prolazile, mi smo stasavale, postajale devojke, a u našoj kući je stanje i dalje bilo nepromenjeno „tih dana“. Doduše, bilo je nekih sitnih izmena kada je igrala „Zvezda“, posebno kada je bio derbi. Onda bi sve stalo. Novina je bila ta što je izostajao ručak ponekad, veš bio napola raširen, a smeće bilo na čekanju. Stalo bi i vreme, samo je postojala „Zvezda“. Nas dve bismo se spremale za večernje izlaske, popodnevne šetnje, jutarnje ispijanje kafa po kafićima sa drugaricama, u zavisnosti od doba dana, a tata bi uobičajio da dremka na svojoj fotelji, navodno pomno prateći utakmicu, iako tako ušuškan u svoje polusnove i nije bio neko društvo majci. Međutim, to njoj nije smetalo uopšte. Sve dok je televizor bio pojačan „na najjače“ kako bi se stvorila što vernija atmosfera sa stadiona i ta energija prenela na naš stan, posebno na našu majku, mi joj nismo bili briga.

A onda bi otkucalo naznačeno vreme za početak utakmice i ona bi sela vrlo blizu ispred televizora, jer su je oči izdavale, na krilo bi stavila pepeljaru, kraj sebe cigarete i bila spremna da navija. Nije se javljala na telefon, nije odgovarala na komšijske pozive na kafu, nije se javljala strini kojoj je trebalo društvo, za nju je postojala samo „Zvezda“. Onda bi glasno navijala, psovala promašeni penal, vikala na igrače, beskrupulozna bila prema sudijama. Naša kuća se orila kao da ih je bilo desetorica. Onda bi došlo poluvreme, ustala bi, pokrila oca nekim ćebencetom da „ne nazebe“, ne želeći da ga budi, na kratko laganim koracima odšetala do kuhinje po čašu vode, pogledala da li nam je mačak živ, budući da se sklonio u kupatilo, bežeći od sve te buke i ponovo se vratila pred televizor da odgleda i drugo poluvreme agonije na stadionu „Delija“ ili „Grobara.“ Ritual je bio isti: tih preostalih četrdeset i pet minuta su proticali u grču, stezanju kutije cigareta, paljenju istih na svakih pet minuta, što od strasne navike za pušenjem, što od nervoze, navijačkim psovkama, galami, grdnji, povicima, sugestijama za sve i svakoga kako da se igra, a pao bi i poneki savet za sudiju.

Sve je to moja božanstvena majka izgovarala i činila, baš kao na stadionu, kojoj se ceo kvat divio na dobrom, čak odličnom poznavanju fudbala za jednu damu kakva je ona bila. Bila je vatreni navijač kakav je mogao da poželi svaki klub, bila je vatrenija od mojih drugara „Delija“ koji nisu krili oduševljenje kada su je videli jednom prilikom u našoj kući sa koliko žara prati svaki minut utakmice. Čak su jednom prilikom izrazili želju da bi je poveli na „večiti derbi“. Tome sam se ja jako protivila, kao i ostatak moje male komune. Jedino je majka pokušavala da nas ubedi kako će biti sigurna i kako je to idealna prilika da se nađe na stadionu svog kluba za kog je kao navijač živela. Priznajem svima, jedva smo je uspeli odagnati od takve sulude ideje! Na kraju je morala da se pomiri s činjenicom da će svoj klub zauvek da prati preko malih ekrana...

Ipak, danas je malo takvih utakmica, čestitih, poštenih i pobeda na trud zarađenih. Danas je vrtoglavo vreme, ono što je čoveku predstavljalo zadovoljstvo i draž, danas je puno rezignacije i političke konotacije. Ono što je moju majku podizalo, ta ljubav i žar, danas je pretvoreno u bes i revolt. Fudbalski stadioni su prepuni ružnih i bespotrebnih poruka. Sve je to daleko, daleko od sporta..Ali, ipak ja sam rešila da ublažim tu sumornu sliku današnjice, prisećajući se divnih, razdraganih i bezbrižnih dana moga detinjstva i devojaštva deleći život sa strasnim navijačem, te tako sada osećam neizmernu blagost i toplinu, mislima daleko od ove gradske vreve, životnih nedaća i muka. Mada...ostala mi je jedna i jedina muka za života...Da sam znala da će tako brzo otići daleko od mene na neko srećnije mesto, među oblake i Bogove, majčinu bih želju da uživo navija za tim koji je volela najvećom ljubavlju jednog navijača, ispunila bezbroj puta.

I Srbija treba doktore...

Ako će vam ovaj tekst zaličiti na onaj prethodni i ako pomislite da je ovo nastavak, niste daleko od istine. Odlučila sam da svoja razmišljanja stavim na papir, jer su bila posledica jedne sasvim spontane priče na FB, koja se kasnije pretvorila u diskusiju i debatu.

Između dnevnih poslova kojima sam okupirana i čekanja Oljinog „Utiska“, pred sumrak nađoh vremena da proberem nešto na društvenim mrežama što bi moglo biti korisno da se pročita ili sazna (ako išta više na društvenim mrežama može biti korisno). I dok sam jurila za smislenim postovima naletim na jedan na stranici na kojoj ljudi ostavljaju objave u kojima traže posao u inostranstvu. Posebno mi je privukao pažnju, a njegov početak je glasio: „Poštovani, zovem se N. Imam 27 godina i po zanimanju sam lekar opšte prakse. U poslednje vreme imam interesovanje da život i posao nastavim u S.“

Neobičan izraz–„Imam interesovanje“–me je odmah zakopao. Prekinula sam čitanje i pomislila u trenutku šta jednog mladog čoveka natera da izađe iz studentske klupe i da odmah pogleda u pravcu neke druge države, a da ga sopstvena ne interesuje? Ni ono što bi potencijalno mogla da mu pruži, a kamoli konkretno? Nije se ni osvrnuo na naš zdravstveni sistem, nije ni pokušao da se posveti onome što našoj zemlji treba–nova radna snaga, mladi, sposobni ljudi, željni dokazivanja i usavršavanja. On je već „imao interesovanje“ da pusti korene negde drugde, van naših granica, što mu ja nisam uzela za zlo. Ipak, to moje usputno razmišljanje nije bilo dovoljno da nešto preterano zaključim o motivima ovog mladog čoveka koji bi da ode u beli svet, te sam nastavila sa čitanjem.

U postu se dalje raspitivao o načinu na koji se polaže jezik u toj zemlji, jer je bio svestan da mu treba visoki nivo komunikacije za ovakvu vrstu posla kojom se bavi. Pitao je za neke kurseve kako bi ga što pre savladao. Upitao je buduće sagovornike o nostrifikaciji diplome, koliko vremenski traje taj proces i na koji način može da aplicira za neki posao. Brinuo se takođe da li ta zemlja iskazuje potrebu za njegovom strukom. Zanimao se i za životni standard lekara početnika kad mu se sve režije oduzmu, da li će imati bar da živi bez stresa. Na kraju se zahvalio svima koji će mu na bilo koji način pomoći informacijama koje su mu bile neophodne.

Kada sam pročitala ceo post primetila sam još par stvari, što je bila posledica profesionalne deformacije: iz svega napisanog videlo se da se radi o obrazovanoj osobi, načitanoj i pismenoj. Svaka reč je bila na mestu, svaka zapeta je imala smisla, a sve je savršeno odradio skladnim odabirom reči i njihovim redosledom u rečenici, tako da je suštinu onoga što je želeo da sazna vrlo lepo iskazao. Dakle, sa sigurnošću možemo da pričamo o akademskom građaninu koji je završio (po mojoj slobodnoj proceni, ako uzmem sve ove parametre u obzir) državni fakultet (nije kupio diplomu, moja opservacija i lično izveden zaključak) i koji je bio kulturan u obraćanju, neposredan i učtiv.

Ubrzo su usledili i prvi odgovori na njegova pitanja, koja sam takođe s interesovanjem ispratila. Jedna od sagovornica mu je taksativno navela sve što ga je zanimalo, od standarda do nostrifikacije, kome se može obratiti, ko je za šta nadležan i ono što je najvažnije–ta željena država je raširenih ruku čekala lekare opšte prakse. Sve je to nagoveštavalo dobar i srećan kraj, tako da momak nije imao puno briga u vezi sa onim što ga je mučilo, a onda je usledila rečenica iza koje je nastala salva komentara i zbog koje se razvila žustra polemika.

„I Srbija treba doktore...“ , napisala je jedna sagovornica s neobičnim profilnim imenom koji je zamenio pravo, očigledno želeći da sakrije svoj pravi identitet.

Naravno, nisam mogla mirno da sedim, čitam i ne odreagujem na ovu rečenicu koja je kao oluja pomela sve dotadašnje pitome savete i predloge. Odgovorila sam joj na način na koji sam jedino umela i znala, otvoreno i direktno, između ostalog navodeći da „odlazak ljudi više nije ni pitanje novca, već dostojanstva i poštovanja svakog čoveka.“

Ubrzo je moja sagovornica ostavila kratak komentar rekavši da „ja nemam pojma.“, te sam odmah zaključila da sa takvim osobama ne treba nastaviti dalju komunikaciju, jer je odsustvo kulture u ophođenju očigledno ono što joj je manjkalo. Odgovorila sam iz pristojnosti jednim „Ok“ i potpuno zaboravila da sam ikad razmenila s njom neko slovo.

Usledio je novi post nekog čoveka koji je bio saglasan s mojim mišljenjem i koji je smatrao da sam većinu stvari izrekla bez preuveličavanja, onakve kakve jesu, da moja sagovornica očigledno mora da se krije iza lažnog imena i profila, jer je sigurno nečim zastrašena i ucenjena. Zahvalih mu se na podršci, ali je usledio još jedan post koji je izazvao još burnih reakcija, čak i oštrijih reči u kome se navodilo da „naš predsednik treba da uvede zabranu odlaska iz zemlje ljudima koji traže posao.“ Sagovornici su zaključili da prosto svako normalan ovako nešto ne bi nikad izgovorio ni napisao, a kamoli pomislio. 

Nakon toga sam s manje pažnje pratila dalju prepisku. Pokušala sam da dođem do nekakvih zaključaka o tome šta navodi ljude da u ovom jadu u kome živimo kažu da treba ostati ovde i odužiti se zemlji i roditeljima koji su ulagali u nas (i takvih komentara je bilo), ali moje misli su se kretale u suprotnom smeru, što sam na FB i napisala, da Srbiji očigledno ne trebaju njena deca, da smo razoreni i da nas i dalje degradiraju, radeći na tome da se uništi ceo narod. Pouzdano se zna da je proteklih godina zemlju napustilo oko 800000 ljudi (većinom svojevoljno), među kojima su i visoko obrazovani, jer nisu ovde uspeli da pronađu svoje mesto pod suncem. Suvišno je pominjati koliko ljudi nas je napustilo usled pošasti zvanoj korona zbog koje se i dalje gleda smrti u oči. Na ivici je siromaštva oko milion stanovnika, stoga nije ni čudo zašto ovaj momak želi da ode...ipak, on „ima (drugo) interesovanje“.

Pitala sam se kao i moj sagovornik na FB stranici, gde nam je dostojanstvo nestalo, do skoro smo ga imali, bili ponosan narod, danas je to uništeno urušavanjem ugleda, časti i morala. Usled tog nedostatka, za nekog od presudnog značaja, sve se osipa, pa stigosmo tako i dotle da nam se urušava prosvetni sitem koji očigledno ima za cilj da stvori što više administracije, a da traži i pruža što manje znanja, da nam deca budu glupi ljudi, hipnotisana masa, lobotomirana glasačka mašina, obezglavljeni poslušnici. Nekima se nude plate sa osnovnom školom od 2000–3000 eura, što je 4–5 puta veća novčana naknada od, recimo, naknade jednog prosvetnog radnika koji je nosilac obrazovanja i široke svesti jednog naroda. Znamo svi da se najlakše manipuliše zastrašenim i neprosvećenim narodom. Najlakše se manipuliše onima koji svoje veče provode uz rijalitije, uz serije za ispiranje mozga i uz kič na „znamovećkojoj“ televiziji, a pametnih reči se ljudi ne mogu nikako nagledati, jer ih nigde ni nema. Ne zato što pametni ljudi svoje misli kriju od sveta, već zato što se ukidaju i zabranjuju. Zbog toga neki ljudi odlaze, jer se ne ceni kvalitet i ono što, posebno mladi ljudi, mogu da pruže–neku novu energiju, optimizam, snagu i želju da se pokažu i dokažu u svom poslu. Ovde se ne radi samo o novcu, ni o komoditetu koji možemo ili ne možemo da priuštimo, ovde je reč o urušavanju svih sistema „žila kucavica“, od prosvete, zdravstva, preko sudstva, do onih poput sporta koji treba da nas relaksira, a ne stresira. I konačno, ovde se radi o konstantnom obespravljivanju ljudi i oduzimanju onog najdragocenijeg–prava na slobodu misli i govora i prava na slobodan život.

Ostaje mi samo da se zapitam da li je u moru svega gorenavedenog nešto bio i motiv ovom mladom momku s početka teksta da „ima interesovanje“ da napusti zemlju i da krene trbuhom za kruhom negde gde će da ga cene. Neću sigurno saznati kako će sudbina promešati karte koje je namenila ovom lekaru opšte prakse, ali  znam da sam u jedno sigurna: da mu želim svu sreću i kartu u jednom pravcu.

 

I ja ću možda jednoga dana biti on...

 

Od trenutka kada sam počela da pišem svoja kratka zapažanja za blog, kao i za jedan tako redak lokalni portal, koji pokušava u svoj naopakosti u kojoj živimo da sačuva ono malo normalnog i dostojanstvenog što nam je preostalo, rešila sam da se držim samo jednog principa–da što je moguće ređe pišem o ličnim stvarima pravih, realnih ljudi iz mog bližeg i šireg okruženja ili slučajnih prolaznika s kojima razmenim pokoju kurtoaznu, a ponekad i toplu reč. Iako pišem „priče iz života“, mešavina istine i delići mog ličnog oslikavanja i viđenja životnih priča tih ljudi, za mene je bila i biće zlatna sredina koje se pridržavam i sada. Tu odluku nisam donela iz razloga što takve osobe nemaju šta da ponude što bi se pamtilo i „zanavijek“ zabeležilo, već zato što sam čuvala i čuvam njihovo pravo na parče privatnosti koja se danas teško brani, a u većini slučajeva i brižno krije. Uostalom, šta su te životne priče nego samo podloga onoga što živimo i što nas okružuje.

Događaj koji je ostavio snažan utisak na mene rešila sam da pretočim u pero i podelim s čitaocima, poštujući i dalje svoj jedini princip. Stoga, ovo nije priča o super herojima niti o prevrtljivcima. Ovo je još jedna od mnogih priča o običnim ljudima sa sličnim ili istim sudbinama koje ova država i aktuelni režim nisu prigrlili kao svoje niti su ih prepoznali kao ljude od kvaliteta.

Sedamdeset i dva sata pre predvečerja kada ovaj tekst nastaje, rešila sam da po onom kišovitom i tumrnom vremenu odem do tržnog centra da kupim mačku hranu, da sebe počastim, ako mi ostane nešto novca od troška za „mačku–prioritet“ i vratim se taksijem kući, jer za bicikl vreme nije bilo pogodno. Pozvala sam taksi koji je došao „za pet minuta“, iako to ponekad bude i znači dva, sišla niz stepenice ostavljajući „čoveka–životinju“, gorepomenutu „zverčicu“, samog, da čuva našu kuću.

Bila sam brža od prevoza na poziv, pa sam par minuta provela stojeći na vetru i kiši. Čovek koji me je vozio bio je ljubazan. Ćaskali smo o saobraćaju koji je bivao sve gušći. Prokomentarisala sam novi kružni tok ka tržnom centru, ali i docrtane biciklističke staze koje su bile korisne, posebno biciklistima. Brzo sam stigla na naznačenu lokaciju, obavila kupovinu i pozvala taksi za povratak u topli dom. Naravno, kao i prvog puta, ljubazna gospođa je rekla da stiže „za pet minuta“, što se ovoga puta pokazalo za dvanaest, zbog kiše koja je sipkala i mnogo vozila koja su kružila unaokolo tražeći parking.

Po mene nije došao „yellow cab“, već neki s jedva primetnim oznakama ili to moj delimično iskvaren vid nije uočio. Ušla sam u toplo vozilo, poželela čoveku dobar dan i rekla ulicu i broj gde živim. Ne sećam se ni momenta ni situacije kada smo se sasvim spontano upoznali, tačnije predstavili jedno drugom, ne imenom, već zvanjem.  Prvo sam to učinila ja, pričljivija sam, ispostavilo se, a i čovek je delovao poprilično ležerno. Rekla sam da radim s decom u dve škole, da predajem strani jezik, da je teško i naporno i da su deca većinom nezainteresovana za stvari oko sebe, a i globalno. Iznenadio me je rečenicom da bi „nama prosvetnim radnicima dao platu koju poželimo“, jer, kako je rekao, radimo težak posao, učimo male ljude koji će postati veliki, stvaramo buduće radnike, taksiste, profesore. Zahvalila sam mu se na takvoj podršci, ali sam primetila da je tokom vožnje vrlo diskretno i nenametljivo, s vremena na vreme gledao u svoj telefon. Ne volim kada me voze i ne gledaju isključivo na put. Uvek sam osećala strah i neku vrstu uznemirenosti da će nešto propustiti u saobraćaju što bi moglo da izazove  nemile događaje, ali je bilo vrlo iznenađujuće za mene da sam ovoga puta tu činjenicu prenebregnula, pravdajući čoveka, verujući da je to možda hitna poruka, nepredviđena situacija ili možda neka radosna vest. Dok sam u tom nastupu tišine bila zanesena mislima o vožnji, telefonima, saobraćaju, začuh nešto što sam razumela odlično, ali što nimalo nije ličilo na moj maternji jezik. Čula sam sasvim jasno i razgovetno rečenicu na jeziku koji predajem, a kojom mi čovek potvrđuje da i on govori taj jezik. Iznenađena i zatečena, samo sam uspela da izgovorim jedno glasno :„O!“, što ga je nasmejalo, a mene povratilo iz zamišljenosti i vratilo razgovoru koji smo nastavili na našem jeziku. Tada je on pogledao opet u telefon, te sam napokon saznala razlog tog virkanja van šoferšajbne. Pokazao mi je nekakav dokument u kome su stajali lični podaci: njegovo ime, godine starosti, tačnije mladosti, da je par godina boravio u zemlji čiji jezik poznaje. I onda izgovara dirljive i u isto vreme za mene užasno teške rečenice: „Vratio sam se zbog njih dvojice, oni su me vratili. Tu sam sada i biću tu, sve dok ne rešim papire i odem. Inače sam završio fakultet, ali eto…vozim taksi.“ U prvom trenutku, nisam znala šta da odgovorim akademskom građaninu koji vozi taksi, bila sam šokirana i iznenađena njegovom mirnoćom, nerezigniranošću i vedrinom kojom je zračio. Ubrzo je dodao da nije imao nameru po povratku iz inostranstva da započne neki biznis u struci, a naročito nije razmišljao da se zaposli u državnoj firmi na stranačku kartu, da trpi mobing i ucene. Voziće taksi do srećnog trenutka u budućnosti kada će s porodicom otići s kartom u jednom pravcu.  Utom smo stigli pred moju kuću. Pohvalila sam njegovu ambiciju i istrajnost i poželela mu svu sreću. Rastali smo se u lepom raspoloženju, ali kako to biva, neki ljudi ostave na vas utisak, njegova priča o visokom obrazovanju, ali i radu u taksi službi me je pokrenula na razmišljanje. Ne otkrivam toplu vodu, ne pitam se ono što se ne pita većina ljudi, ali jednostavno razmišljam naglas o odlasku tog čoveka i njegove porodice za koga država nije našla mesta, koji je rešio da pogazi svoje ispite, knjige, neprospavane noći, da zaboravi na profesore, fakultet, drugare, na moguć stalan i dobro plaćen posao u struci, rešeno stambeno pitanje, vrtić ili školu za decu, posao za ženu. Otreznio je svoj nedosanjani san vozeći taksi, ali u isto vreme sanjajući neki novi daleko odavde, daleko od lešinara zdrave pameti, dobrih manira, lepog izražavanja, daleko od zemlje koja te ne voli, koja te odbacuje kao siroče i nepoželjnog u društvu, koja ne mari za tvoje školovanje, tvoju pamet, znanje i želju da se nesebično daš svojoj porodici, ali i zemlji kojom hodaš i kojom su hodali tvoji preci.

Dokle ćemo biti taoci lažnih diploma, kvazi doktora nauka, neobrazovanih i verbalno šturih i polupismenih mediokriteta, bahatih i u sebe nesigurnih ljudi koji se busaju u grudi svojim kupljenim diplomama misleći da je to merilo za ulazak u akademski svet? Dokle ćemo danima da razmišljamo  i saosećamo sa Majama, Jovanima, Srđanima, Draganama koji nevoljno odoše u beli svet, ostavljajući za sobom samo jedno veliko ništa jer im je to isto ništa neko ovde dao. I konačno dokle ćemo da patimo za onima koji su već otišli, a znače nam sve, za našim sestrama, braćom, rođacima, prijateljima? Kada ćemo prigrliti ekonomiste, naučnike, lekare, profesore, sve obrazovane i slobodomisleće ljude i zameniti one obezglavljene i halapljive kreature koje čine ovaj naš mikrosvet?

U meni je gorčine, besa, žalosti i tuge, sve na gomili za još jedan život, ali i radosti i sreće, jer ipak znam da ljudi poput mog sagovornika imaju i drugu opciju, imaju veru i nadu koje gore najjačim plamenom i jasno izražen cilj: otići odavde što pre.

I dok sam par sati o ovom događaju, slučajnom poznanstvu i divnom, ali ujedno i bolnom ćaskanju razmišljala, pala mi je jedna krajnje šašava misao na pamet…Možda ću i ja jednoga dana biti on, akademski građanin–taksista koji će čuti nerazumljive jezike, ali će se svejedno radovati nekoj drugoj crnici po kojoj će da hoda i koja će ga prigrliti kao svog, kad rođena neće.

 

 

Pošaljimo SMS na broj...

Ovih dana se mnogo priča i piše o takmičenju za pesmu Evrovizije kod nas, kao i o tome ko će nas predstavljati ove godine u Liverpulu. Neki su jedva dočekali kada će početi to „glamurozno“ trakmičenje gde će se solisti sa svojim „timovima“, kao i grupe igrača i pevača takmičiti u svojoj neprepoznatljivosti, bizarnosti u oblačenju kao i u scenografiji za zaborav.

Pripreme sigurno teku još pre same objave dana i datuma održavanja polufinalnih i finalne večeri, iako to medijski nije ispraćeno kao samo takmičenje, zatim se nekoliko nedelja pre toga, priča o tome, a i piše, ko će biti učesnici u borbi za pesmu Evrovizije, da bi konačno došlo prvo i drugo polufinalno veče takmičenja u kome se predstavljaju takmičari, ali s njima, usputno i voditelji koji se takođe takmiče u odnosu na prethodne voditelje po svom stajlingu, ponašanju, gestikulacijama i govoru. Pa, tako imamo prozaične, tipične floskule koje iskaču s portala i novina: „blistala je u nezaboravnoj haljini“, „zračila je scenom, dok je njen kolega imao savršen sako“, „prosto su sijali“, „savršen voditeljski par“, „on je pravo iznenađenje, šarmantan, fin, odmeren“, „pojavila se u haljini od koje zastaje dah.“. Čitajući i slušajući sve to, imamo osećaj kao da živimo u Dubaiju gde je glamur više nego deo svakodnevice, a ne u zemlji koja prolazi kroz strahote, laži, prevare, korupcije, ubistva, femicid, nasilje u porodici, čedomorstva.

Sve u svemu, kada krene takmičenje, ne smemo zaboraviti da se ovom „važnom“ spektaklu pridružuju i kladionice, pa ko je zainteresovan, može da položi određenu sumu novca na potencijalnog pobednika. Ne znam, iskreno, da li je iko i kada je neko od učesnika u svoje ime, ako ne zbog očuvanja zdravog razuma, zabranio da bude predmet klađenja, gde će prost svet nekoga ceniti više ili manje u odnosu na to kako peva i kako izgleda na sceni. Mene to s kladionicama podseća na pijacu gde merite prasence, ili jagnje koliko ima „žive vage“. Stavite ga na kantar, izmerite i date cenu. Mozda je lucidan ovaj moj način posmatranja učešća kladionica u ovom šouu, ali nikako drugačije ne shvatam da svi ti umetnici odobravaju da se nađu na listi na kojoj ih „rangiraju“ i „licitiraju“, ali očigledno je i to jedna od „kvalitetnih“ stvari koje se tako brižljivo gaje i neguju u našoj zemlji.

Pominjući ovo, napraviću digresiju i reći da je danas najveći problem srednjoškolaca upravo kocka i klađenje u kladionicama u vremenu velikog odmora i pauza kada naši tinejdžeri ulažu na klađenje roditeljske pare, koje dobijaju kako bi kupili sebi užinu i sok da se okrepe. Vidim da je i obećanje o zabrani kladionica blizu škola gradonačelnika „Beloga Grada“ bilo samo „ludom radovanje.“

Ta pomama za kladionicama je toliko velika da se gotovo na svim TV kanalima mogu videti reklame koje promovišu kocku i klađenje. Jedna od najsvežijih je i ona sa legendama argentinskog ali i srpskog fudbala, Gabrijelom Batistutom i Dušanom Savićem, koja je začinjena najdegutantnijim mogućim krajem–pojavom turbo folk pevača čije ime ne želim da pomenem da ne poružnim tekst. Za sada se, na moju veliku žalost, niko još nije pojavio da bar podigne glas u znak protesta protiv ove reklame, da bar osvesti svu nenormalnost pojave svetskog fudbalera u društvu čoveka koji je bivao i pred sudovima.

Nego, da na trenutak zaboravimo tako dobro izreklamirane kladionice i vratimo se Evroviziji, pa tako, nakon dugih priprema, uvežbavanja, pisanja tekstova, silnih proba, odluka o stajlingu, šminkama, nastupu, dođosmo do trenutka kada šou počne, kada scena zablješti u svim bojama koje su u potpunoj koliziji i neskladu i kada takmičari stupaju na binu kako bi izveli svoje numere. A tu svega ima...od žena u muškim kostimima, muškaraca sa kompletnom šminkom, lakom za nokte i minđušama preko pripadnika LGBT populacije, do Roma. Svega ima u Edenskom vrtu, ali nisu svi svakom po volji, što osuđujem najstašnije. Nacionalnost i pripadnost određenoj grupi NIKOME I NIKADA ne bi trebalo da zasmeta, a negativnih komentara je bilo i to je za svaku osudu. Ono što priznajem jeste da je kreativnost prisutna, samo je potpuno omašila cilj: biti u skladu sa bojama, scenom, pevanjem, tekstualnim porukama. Umesto te divne i skladne kreativnosti, na bini šetaju „Marsovci“, oni s perikama, šljokičastim rukavicama, providnim majicama, potpeticama za koje treba tri meseca dobrog vežbanja da bi se u njiima stajalo, a kamoli igralo. Biti kreativan NAROČITO ne znači odsustvo ukusa. Na tekstove pesama i njihove poruke ne bih trošila vreme.

Konačno, kada sva ta cirkuska parada prodefiluje scenom za koju se daju ogromne pare, uz komentare voditelja da su svi „divni, lepi, bajni i sjajni“ i licemerja koje raste poput kvasca, dolazi glasanje, jedina svetla tačka ove šarade...ako nas i za to ne lažu.

Naime, glasanje se obavlja na više strana, a ja ću pisati o SMS porukama, jer glasanje žirija ne donosi keš, to je svakome jasno, i niko nije lud da se samo na tome zaustavi. Zato televizije kao dobri manipulatori, daju narodu na važnosti, pa kažu da je njihov glas presudan i da mogu putem SMS poruka da daju svoj glas za voljenog i obožavanog im favorita. I onda narod umisli da je sav bitan, pa šalje poruke, (ma... celu platu pošalje!), verujući da će baš on doprineti pobedi dotičnog „umetnika.“ Pomozimo Evroviziji da „ozdravi“! Pošaljimo SMS na broj...Nasmejala me je sopstvena asocijacija na glasanje za pesmu Evrovizije, jer se ništa drugo i ne događa: šalje se SMS kao da je bolest zahvatila Evroviziju i treba joj pomoć. Sakupe se milioni dinara, nemojte mislite da nije tako! A neka Maja sa divnim osmehom čeka baš te SMS–ove, jer ona se bori za život, ne za rang u kladionicama, niti za što kičastiji nastup. Ona se bori sada, ovde i odmah, bez šminke i maski, u skromnoj garderobi, van milionskih pogleda i blaziranih fraza koje licemerno kliču mase. Ona se bori za dah, za treptaj, za zrak Sunca, za suton. I u toj borbi čeka SMS poruke koje su po ko zna koji put promašile njenu adresu. Ovoga puta su, srećom, otišle u humanitarne svrhe za nabavku aparata u jednom od Domova zdravlja–ali ipak ne Maji.

Ovo me je podstaklo da se zapitam, zašto dve nedelje ne spašavamo živote, već vreme provodimo gledajući još jednu od ulepšanih fasada otužnog nam života? Kada ćemo da strgnemo te šou biznis zavese s „Potemkinovih sela“ u TV emisijama i kažemo: dosta je bilo! Ovde se borimo za živote i vaše nas perje ne interesuje! Kada ćemo naterati državu da plaća svako lečenje teško obolele dece, a ne da čekamo SMS koji je možda nekom drugom namenjen? Kada ćemo prestati da gledamo besmislene, neukusne i pune kiča emisije poput Evrovizije? I konačno, kada ćemo potrošiti novac za bližnjeg našeg, jer...svi smo mi ljudi i svi smo mi jedno.

Ponekad SMS poruke odlaze onima koje ništa ne boli, koji u svojoj apsurdnosti i besmislu, u raznim kič emisijama i šund programima uživaju i ne razmišljaju o tamo nekoj Maji i njenom divnom osmehu. I ponekad narod kao da ne čita prave smernice, kao da mu je bitnije „hleba i igara“ od života jednog i ko zna još koliko divnih i dragih bića s čarobnim osmesima.

Dok čekam i pitam se da li ću ikada dobiti odgovore na sva ova pitanja koja me muče, pritiskaju i izjedaju, ja neću, ne mogu i ne želim da praštam državi koja dozvoljava da SMS-ovima lečimo decu, ali oprostiću Evroviziji na njenom kiču koji nam svake godine priređuje, samo zato što njene SMS poruke imaju humani cilj.

P. S. Nisam gledala ovogodišnju Evroviziju, ni prošlogodišnju, ni mnoge protekle. Topla preporuka da i vi to isto učinite u godinama koje predstoje.

Što se Maje tiče, sada je vreme, BUDIMO LJUDI!

 https://www.budihuman.rs/korisnik/1445/maja-nedic