Jesmo li i mi zatočenici „Silosa?“

„Ako vas ne ubiju laži, istina hoće“. Ove reči su suština serije „Silos“ koja, nakon prikazanih pet epizoda, sigurno nije nikoga ko voli naučno–fantastične distopijske drame ostavila ravnodušnim. Ne samo što je uzbudljiva, ona je i prikaz jedne postapokaliptične civilizacije koju predstavlja nekih desetak hiljada ljudi koji su živeli na Zemlji, a sada su svoj dom pronašli daleko ispod površine zemlje, stvarajući jedan novi svet u sumornom „Silosu“, za koga niko ne zna kako je zapravo nastao, ko ga je izgradio i razloge njegovog nastanka. Svako ko bi se iole usudio da pokuša da sazna ko je napravio njihov sadašnji dom podleže stravičnim i apsolutno fatalnim, smrtonosnim posledicama.

Vratimo se samo nekoliko desetina godina u prošlost, kada su ljudi naseljavali Zemlju, imali porodice, prijatelje i posao. U tom i takvom okruženju život se na Zemlji odvijao ustaljeno, gotovo isprogramirano dok, vremenom, svet nije postao toksičan, ali u isto vreme i smrtonosan za ljudsku rasu. Takvo okruženje je nateralo ljude da zaborave na tlo po kojem su hodali, smelo se ohrabrujući da kroče u jedan novi svet, duboko ispod površine zemlje i sreću potraže u „Silosu“, koji je impozantna tvorevina, nepoznatih ruku delo.

Ova fantastična priča se sporo gradi. Pet do sad prikazanih epizoda ne donosi furiozne tokove radnje, već brižljivo satkane zaplete, ali i likove za koje se nije štedelo vreme kako bi se detaljno prikazali, kako kroz sopstvenu prošlost, tako i kroz sadašnjost i ulogu koju zauzimaju u društvu, dok u miru i spokoju žive u „Silosu“. Već tokom prve epizode shvatamo da ljudi žive u podzemlju, skriveni i  zaštićeni od toksične planete Zemlje koja je nekada bila njihov dom. Jedina veza koju imaju sa Zemljom je veliki ekran u zajedničkoj prostoriji kroz koji mogu da posmatraju devastiranu Zemlju bez ikakvih znakova života. Na njoj nema živih bića, ljudi, životinja, a biljke koje mogu da se vide su gotovo nepromenjene. U takvom okruženju u „Silosu“ se stvara novi svet, sa svojim pravilima, zakonima i običajima. Višeslojna i samoodrživa kružna, ogromna građevina počiva na „spratovima“ na kojima se nalaze gotovo identični stanovi u kojima počev od gornjeg „sloja“ u kome žive šerif, gradonačelnica kao i ostali zaduženi za funkcionisanje jednog društva/države, do donjeg „sloja“ u kome se mogu naći socijalno najsiromašnije grupacije. Za sve njih jedan šerif održava javni red i mir, ali i samu bezbednost „Silosa“, dok mu gradonačelnica, koju voli i obožava gotovo svaki stanovnik „Silosa“, u tome odgovorno pomaže.

„Silos“ ne krase ni boje ni obeležja, podseća na one sivo–smeđe zgrade iz doba Sovjetskog Saveza koje se danas samo mogu smatrati svedocima jednog užasnog režima. Stpenište koje se od vrha ka dnu kružno spusta, simbolično je zapravo odraz monotonije i jednoličnog života, bez ikakvih preokreta i nepredviđenih događaja. Na prvo gledanje, reklo bi se da je ovde dobro organizovan život svakog pojedinca. Od škola, do medicinskih stacionara, ali i mesta gde se odlažu stvari pokojnika koja se ne čuvaju u kući. Jedino što se krije i krijumčari su „relikvije“, zakonom zabranjene. To su stari uređaji, hard diskovi, fotoaparati, kamere (veza sa spoljnim svetom), gotovo sve ono što podseća na prošlost, koja je ovde u novom svetu izbrisana.

Zaplet počinje kada šerif izgovara rečenicu da želi da izađe napolje, da ponovo ode na Zemlju. Jednom izgovorena, ova rečenica se više ne može smatrati banalnom. U ovakvim situacijama se sprovode zakoni koji su gotovo nalik rigidno–nemačkim zakonima koje su doneli takozvani „Osnivači“, a koji se kroz pravosudno odeljenje vrlo strogo primenjuju u „Silosu“, što znači da će se šerifova odluka apsolutno i bez izuzetka realizovati. Svi koji su voleli i bili uz šerifa duboko su pogođeni njegovom odlukom. On je poželeo da ode za svojom ženom, koja je takođe napustila „Silos“ i otišla na površinu. Njemu povratka nema, i to je siguran put u smrt. Kroz veliki ekran gotovo svi stanovnici „Silosa“ prate njegovo iskrcavanje na površinu, u nadi da će im dati znak da se gore život vratio. Kako će se zaista zaplet odvijati, ostaviću vama da pogledate, iako ću se ipak na kraju osvrnuti na glavnu junakinju serije, inženjerku Džulijet koju igra fantastična Rebeka Ferguson, koja se proslavila ulogom u jednom od mnogobrojnih delova franšize „Mission:Impossible.“ Gotovo na samom dnu „Silosa“, marljiva i profesionalna Džulijet se vrlo odgovorno i savesno brine za peć koja je zapravo glavni generator samog „Silosa“. Ona održava i pokreće peć, koja obezbeđuje struju i od vitalnog je značaja za život stanovnika „Silosa.“ Okružena ljudima od poverenja, svojom savešću i ekspeditivnošću rešava mnogobrojne kvarove na peći (ako se dogode), i na taj način indirektno čuva samu bezbednost ljudi u „Silosu.“

Kroz vrlo neupadljive flešbekove pratimo i njen privatan život i vidimo da razvija nežan, ljubavni odnos s momkom koji je krijumčario i čuvao „relikvije“, a koji je, nažalost, ubijen. Željna da sazna ko ga je i zbog čega ubio, upoznaje šerifa, koji nakon njegovog odlaska, zahteva da ona preuzme njegovo mesto. Isprva ne želeći da se bavi stvarima u koje se ne razume, Džulijet ubrzo shvata da je to najidealnija prilika da istraži smrt voljene osobe, ali i mogućnost da sazna ima li ponovnog života na Zemlji. Radnja serije se sporo odvija, likovi su temeljno probrani i do sitnica odrađen karakter svih njih. Nakon pet epizoda, nazire se sigurno veliki obrt radnje, na opšte zadovoljstvo ljubitelja akciono–distopijskih serija. Ostaje da se vidi da li će narednih pet epizoda doneti to željeno iznenađenje i očekivani obrt.

Serija „Silos“se može tumačiti na različite načine, jer u nekim situacijama se jasno vidi taj klasni sistem i razlika između onih koji žive na višim nivoima (sličnost sa našim sistemom u kome postoje „nedodirljivi“) i koji preziru one na nižim (sličnost s većinskim delom našeg stanovništva), iako od njihovih sposobnosti i umeća zavise. Očigledan prezir onih koji ne prihvataju inženjerku kao sebi ravnu, vidi se onoga trenutka kada ona zauzme položaj u lancu zakonodavne i izvršne vlasti. Tajne i misterije, izostanak istine, zataškavanje iste, neodoljivo podsećaju na sistem u kome mi živimo. S nestrpljenjem mi fanovi ovakvih serija čekamo preostalih pet epizoda u kojima se nadamo da ćemo videti ne samo jesmo li i mi zatočenici neke vrste „Silosa.“, već da li će i kod nas pojedince „ubiti“ istina, ako laž već nije.  

Trejler– serija „Silos“ https://www.youtube.com/watch?v=dnuA7vMXBZ8&t=46s

„Jer im se može...“

Od kada pišem i javno iznosim svoja razmišljanja o svakodnevici koja nas okružuje i aktuelnostima koje su po svojoj prirodi sve mračnije, po prvi put na neku vest osećam gađenje i zgražavanje, mučninu i bes. Sigurno se pitate šta još može u čoveku da proizvede bes i mučninu, ako to već nije ona kobna sreda u kojoj nas je tragedija neviđenih razmera potresla i zakovala. Ali kako to biva, od zla uvek ima gore, pa i vest koja se ovih dana doslovno provukla, a na koju smo vrlo malo ili gotovo nikako obratili pažnju. Radi se o stravičnom činu pedofilije koji se desio u vrtiću u Odžacima gde je mladić od 26 godina fotografisao decu bez dozvole roditelja, staru između tri i četiri godine. Do sada se zvanično govori o 15–oro dece, među njima i dete jedne vaspitačice.

Taj mladić, to neljudsko biće radi u vrtiću kao pedagoški asistent, pa je stoga često dolazio u kontakt s decom, jer se naprosto po prirodi posla njima morao da bavi. Uspevao je deci da proturi svima dobro znanu rečenicu da to što on radi–fotografiše ih–je „samo njihova tajna“ i da deca to ne treba nikome da govore, a svi znamo koliko deca vole i pričice i tajne. Tako je ova mentalno izobličena kreatura bespravno, gotovo bolesno, ali sasvim svesno i nesumnjivo sa uživanjem zlostavljala najčistija i najnevinija bića. Ostajao bi sam, kako se to logički da predpostaviti, i onda bi činio nepočinstva nad malom decom. Sigurno te zverske radnje ne bi ugledale svetlost dana, da nisu reagovali roditelji koji su prijavili ovu vrstu nasilja. Na njihove prijave reagovalo se odmah: od direktorice, preko vaspitača, do stručne službe, ali sve je to sada prekasno...zlo je učinjeno zauvek.

O tome koji su njegovi motivi i uzroci, šta su učinili roditelji i kao se osećaju mališani, ja ne bih pisala, jer se ne osećam dovoljno kompetentnom da iznosim prognoze, sudove i presude. Zna se koje to službe rade. Pitanje je samo kako će i da li će dobro da odrade sve što je neophodno da se ovakav zlikovac pravično osudi u odnosu na delo  koje je počinio i da se deci, kao i roditeljima pruži maksimalna pomoć psiholoških službi.

Vest o ovom gnusnom delu pročitala sam na jednom od portala na kojma se realnost još ne krije, ali je ta vest nekako netragom nestala. I sve bi to ostalo na tome da sinoć nije bilo „Utiska nedelje“ u kojoj je jedan od gostiju rekao da mladić koji je počinio ovo zlo zapravo nije bio zaposlen na osnovu kvalifikacija i stručne spreme, nego na osnovu partijske knjižice. Nestručan, ali partijski podoban. Neobrazovan, ali koristan. Bahat, ali služi svrsi. Nedovoljno lud, ali po njihovoj meri i kriterijumima dovoljno „normalan“da dobije službu u vrtiću.

I kao što to uvek radim kada pročitam ili saznam za ovakve odvratne radnje, zapitam se koliko je to dno još duboko i koliko će se desiti u budućnosti ovakvih slučajeva koji postaju i ostaju samo bledi odjek u javnosti? Ima li ikoga da nas prizove pameti da ne treba da trpimo više i da ne treba da gledamo uništavanje i skrnavljenje naših naraštaja koji čine budućnost ove zemlje? Hoćemo li za života doživeti da struka ponovo postane važnija od bilo koje ideologije ili će i naši potomci jedino moći da postavljaju pitanja i budu nemoćni kao i mi da ovo zlo prekinu? Očigledno je da ću i ovoga puta ostati bez odgovora.

Međutim, dovoljno smo svesni da možemo da uvidimo da se u vrtlogu pitanja jedno ipak nameće kao neizbežno: dokle „im se može?“ Dokle se ovoj vlasti „može“ da zapošljava nestručna lica u školama, dokle im „se može“ da vlasnike pečenjara, keramičare, konobare i njima slične zapošljava na pozicijama koje zahtevaju veliku odgovornost i stručnost? Dokle im „se može“ da se rugaju mirnoj i civilizovanoj šetnji, dok su potpuno lišeni svakog dodira sa stvarnošću? Dokle im „se može“ da ne čuju roditeljske vapaje za svojom decom? Dokle im „se može...“ Ima tu mnoštvo činjenja za koje bi mi trebalo večnost da ih sve pobrojim gde im „se sve može“, ali za sada ništa ne može da urodi plodom da se nečoveštvo zameni čoveštvom, da se pravda izdigne iznad nepravde, da se bahatost saseče skromnošću. I tako će biti dok ono dno koje spomenuh, ma koliko duboko bilo, ne dotaknemo svi. Čojstvo i junaštvo zameniše neljudi i kukavice, jer im „se može.“  I u tom beskraju „može im se“ stradaju naša deca i niko ne snosi odgovornost, zlostavljaju se naša deca i opet niko ne snosi odgovornost.

Da se vratim na početak priče i kažem da je ovoga puta ipak epilog malo drugačiji od svih prethodnih. Direktorica vrtića je odlučila da se povuče i na taj način snosi odgovornost. Podnela je ostavku iz „duboko ličnih razloga“, što je ispravan moralni čin i to treba pozdraviti. Ovo je presedan, retkost, gotovo anomalija, da vladajuća partija dozvoli sebi ovakav krah. Podsetimo se njihove duboko ukorenjene mantre: mi ne priznajemo poraz. Mi ne dajemo ostavke, mi ne padamo. Mi smo svemoćni.

A što se tiče direktorice, možda je i za nju ovo bilo previše. Možda je shvatila da je „može im se“ ipak otišlo predaleko...

„Nešto je trulo u državi Srpskoj…“

O nemilim događajima koji su se desili prethodne nedelje kada su deca stradala od dečije ruke, ne bih naširoko da pišem, ne zato što nemam šta da kažem, već iz razloga što je o tome teško govoriti, a da vam ruka ne zadrhti, ne poteku suze i srce ne zalupa brže.

Zato svoje pisanje počinjem definicijom izraza „Nešto je trulo u državi Danskoj“ koji je preuzet iz drame „Hamlet“ Vilijema Šekspira, koji sam pronašla negde na društvenim mrežama na jednom od sajtova, a koja kaže: „Ovaj izraz ima širok spektar upotrebe, koristi se u književnosti, politici, medijima i svakodnevnom životu posebno kada se govori o prljavoj politici, korumpiranoj administraciji, lideru, vladaru ili političkoj partiji u jednoj zemlji. Može se primeniti na svaku vrstu korupcije koja se dešava ne samo u politici, nego i u porodici, preduzećima ili čak i u ljubavi i znači nešto pogrešno.“ To „nešto pogrešno“ i „trulo“ ima i u našoj prosveti u kojoj odavno par stvari „smrdi“ i nagriza naše društvo kao kancer utrobu, kao žive rane meso, kao dečija smrt dušu.

Mi mir u nemirno doba nemamo. On je ozbiljno narušen i sada nas ništa ne može vratiti nazad. Naša barka ozbiljno tone, sunce je na trenutak nestalo, dok su nas obavili tuga, bol, žalost, suze, neverica i šok, ali i bes, očaj, nemoć, strah i jad. U tom raskoraku snažnih osećanja negde smo zagubili empatiju, predusretljivost i međusobnu pomoć kad zatreba. U ponoru u kome smo ostali živi, bez radosti i živosti ugašenih dečijih duša, gde pronaći svetlost? Šta će nas voditi dalje? Šta nam preostaje? U proteklim preteškim, očajnim i uznemirujućim danima, niko ne spava. „Ko je kriv?“, zapitaćemo se–KO JE KRIV? Na to imam samo jedan, ali precizan odgovor–svi smo krivi–i ne bih volela da iko ikada to zaboravi dokle god je živ! Pogodili su nas ovi događaji poput groma. Narodu je dosta, nastavnicima je dosta, deci je dosta, Srbiji je dosta! Dosta je priča, naklapanja, trućkanja, gubljenja vremena. Željni smo konkretnijih mera, promena na bolje, nečemu što će nas ponovo vratiti na pravi put, što će nastavnicima vratiti dostojanstvo, deci bezbrižnost, a Srbiji čast i ponos što ima takve građane. Hoćemo li još više da tonemo ili da podignemo glave, skupimo snagu i borimo se za SVU NAŠU DECU koja su ovu strahotu preživela, za svu onu koja su tu uz nas i za svu onu koja će doći. I zato, evo nekih ključnih koraka koje mogu promeniti sistem školstva (isključivo pišem o kaznama, to jedino kod nas „pali“) :

Prvi se korak odnosi na Ministra prosvete i direktore škola–ako su izabrani „znamovećkako“, ako direktori javno ne kriju nepotizam, slepo izvršavaju naredbe, ako im ni ovo stradanje dece ne pobuđuje empatiju, već osećaj da im se klati stolica (i direktori i Ministar), jer im je važno da što duže ostanu na poziciji na kojoj jesu, onda bi trebalo da im se ubuduće ne progleda kroz prste, onda bi trebalo DA SE RAZREŠE DUŽNOSTI I NIKADA VIŠE NE RADE U PROSVETI, kada u škole prime osuđivane kriminalce, kada njihovim nastavnicima izmiču stolice, kada im padaju deca sa spratova vrtića, kada im učenici udaraju profesore, kada im decu ubijaju deca. Bahatost direktora i slepo praćenje zadataka koji stižu sa vrha je postala transparentna i svima vidljiva. Zato predlažem da direktori odgovaraju i za najmanju pogrešku, počev od novčanih kazni, disciplinskih mera do razrešenja s mesta direktora, oduzimanjem licence s nemogućnošću daljeg bavljenja radom u prosveti. Za Ministra nema „sitnih“ kazni, postoji samo jedna opcija–OSTAVKA!

Nastavnici–važan subjekat u sistemu školstva. Bez nas i našeg angažovanja školski sistem praktično ne bi ni postojao, ali su proteklih godina zabeležene mnoge nepravilnosti i neodgovornosti koje smo počinili, zato predlažem da nam se ukine BESPOTREBNA, GLUPA AMINISTRACIJA, da se smanji na najmanji mogući nivo, da se posvetimo što više obrazovanju i vaspitanju dece, da svaki naš propust bude KAŽNJEN DISCIPLINSKIM POSTUPKOM, NOVČANOM KAZNOM, SUSPENZIJOM, ODUZIMANJEM LICENCE I OTKAZOM (sve zavisi od težine povrede), ako nesavesno obavljamo posao razrednog starešine, ako bilo ko od nas ne prijavi uočene promene ponašanja kod učenika i ne reaguje u tim situacijama, ako svesno utičemo na urušavanje škole našom nebrigom i nepoštovanjem propisa i zakona koji se tiču obrazovanja u školi, ako se ne držimo svoga predmeta, ako ne predajemo savesno, ako vređamo učenike (nazivamo ih pogrdnim imenima. Ima i toga, nažalost). 

Roditelji–jedna od najvažnijih karika od koje zavisi budućnost naše dece. U neraskidivom odnosu sa nastavnicima koji je godinama narušavan i sada pretvoren u toksičan odnos robovi–robovlasnici (čitajte nastavnici–roditelji) sve mora da se menja. „Ko si ti da daš jedinicu mom detetu ?!“, „Moje dete je divno, ne znam zašto si ga kaznio?“, „Je l’ ti, BRE (najprimitivniji oblik obraćanja nekome) znaš ko sam ja?!“, su samo neke od rečenica koje se šire od strane roditelja po školama poput otrova. Ako nastavnik ukaže roditelju na činjenicu da je dete načinilo prekršaj, razbilo nos drugom detetu, da se potuklo, roditelj sve predložene mere od strane nastavnika treba da usvoji i primeni kako bi se ponašanje tog deteta popravilo, u protivnom, ako se to ponovi, roditelj ODMAH, BEZ POGOVORA IDE NA PSIHIČKU PROCENU da se sazna da li je dalje sposoban da vodi računa o detetu. U nekim blažim situacijama, roditelj za svako „pametovanje“ i nesprovođenje onoga što nastavnik kaže treba da plati debelu novčanu kaznu. Tri ovakve kazne u Srbiji sigurno zaustavljaju svako bahaćenje roditelja. Ništa teže Srbinu ne pada nego javno sramoćenje i „udaranje po džepu“.

Deca–najvažniji, najlepši, najmoćniji, najsvetiji, najdragoceniji deo društva, a u isto vreme i najosetljiviji. S našom decom treba DA SE DANONOĆNO RADI na njihovom vaspitanju i obrazovanju. NE ŽELIMO OSAKAĆENU DECU, ŽELIMO ZDRAVU DECU! Ovaj sistem ih truje, postaju deo nenormalnosti koja je postala normalna u Srbiji. Dok im mediji umesto nastavnika i roditelja utiču na moral, etiku i odnos prema dobrom i lošem, mi ništa ne činimo da ih odvojimo od toga. Ukinimo sve medije koji šire nasilje, bes, kriminal, ponudimo deci bogate sadržaje, vodimo ih u pozorišta, bioskope, na izlete (koliko finansijski možemo.) Nastavnici, osluškujte vaše učenike, roditelji, provodite više vremena s vašom decom, oni će porasti, otići svojim putem, iskoristite momente da ih grlite, mazite, volite…U protivnom, desiće se ovo što se desilo. Zato, za svaki prekršaj, pa i najmanji, DECA MORAJU DA SNOSE POSLEDICE. Tu su kazne–smanjene ocene iz vladanja, ukor Veća, ukor direktora, IZBACIVANJE IZ ŠKOLE. Zadatak nastavnika i roditelja je da se potrude da se to ne desi.

Psiholozi i pedagozi–neophodni u svakoj obrazovnoj instituciji. Prenatrpani papirima, godišnjim planovima, izveštajima (poneki rade i posao direktora, da se zna!), oni moraju da budu rasterećeni, da se maksimalno posvete radu sa decom, u protivnom, ako ne reaguju na probleme, ako ne obavljaju razgovore i ne pomažu deci u savladavanju poteškoća TREBA DA SE KAZNE, poput nastavnika, u najgorim slučajevima i OTKAZOM. Oštre kazne prema svakome ko ne radi svoj posao kako treba.

I dok ove redove pišem, večeras je narod u Novom Sadu bacao cveće u Dunav. To je simboličan gest kojim odaju počast stradaloj deci, ali nadajmo se i simbol pročišćenja i spiranja svega trulog u truloj državi Srbiji.

 

 

Svima treba „8 sati rada, 8 sati odmora i 8 sati kulturnog uzdizanja.“…osim Srbima.

 

Znamo da je 1.maj, međunarodni praznik rada, jedan od najomiljenijih praznika kod nas, ne zato što Srbi vole da izađu na ulice i štajkuju boreći se za svoja radnička prava, (što je i bio povod obespravljenih radnika davne 1886. godine u Čikagu) nego što dva dana neće ići na posao! Dok svet i dalje suštinski neguje osnovnu ideju ovog praznika, a to je borba za što bolji položaj radnika u sve više obespravljenom društvu, Srbi ne planiraju da se bore za sebe i svoj krajnje jadan položaj, već da odmaraju u prirodi, uz pivo, roštilj i muziku.

Kako god bilo, mogli bi malo da saznamo ko je i zašto „ustoličio“ ovaj međunarodni praznik.

Davne 1886. godine u Čikagu je tadašnja radnička klasa prvog i drugog maja izašla na ulice demonstrirajući i tražeći osmočasovno radno vreme. Čuvena je i krilatica koja je najbolje oslikavala borbu za radnička prava– „8 sati rada, 8 sati odmora i 8 sati kulturnog uzdizanja.“ Kraj devetnaestog veka nije istorijski bio za primer što se tiče položaja čoveka u društvu. Radnici su imali jako male nadnice, radili su između 12 i 18 sati, većina njih je bila na ivici siromaštva i bede. Ovo, a i mnogo više od toga, ih je nateralo da krenu širom kontinenta u organizovane štrajkove za što bolji položaj u društvu, veće nadnice, bolje uslove za rad i život koji bi bili dostojni ljudskog bića. Sve je to kulminiralo u Čikagu gde je ulice preplavilo gotovo 40000 radnika koji su bili na ovaj ili onaj način pripadnici radničkog pokreta.  Međutim, retko koji štrajk se izvede mirnim putem, pa je tako i ovaj na početku prerastao u sukob radnika koji su bili pripadnici sindikata i onih koji to nisu. Na ovaj sukob reagovala je i policija koja je takođe umešala prste, pa je tako bilo i ubijenih, ali i ranjenih. Petoro vođa štrajka je vlast osudila na smrt, a trojica su poslata na višegodišnju robiju.

Međutim, borba za radnička prava nije tu prestala. Očigledno ovakvi gubici nisu mogli radnike da zaustave, niti njihovu želju da se konačno izbore za svoja prava. Tako je 1889. godine održan prvi kongres Druge internacionale gde je većina donela odluku da će se svakoga prvog dana u mesecu maju održavati demonstracije sve dok se radnici ne izbore za svoja prava, na dostojanstven rad i pristojan život. Tako se od sledeće godine ovaj dan počeo slaviti kao međunarodni dan radnika, njihove solidarnosti i prava. 

Prvi maj se nije samo duboko ukorenio u svetu, on je kao takav postao priznat i prihvaćen i u našoj zemlji gde se slavio po prvi put davne 1905. godine kada je na ulice Beograda izašlo između 5000 i 6000 radnika. Međutim, nakon drugog svetskog rata ovaj praznik postaje kod nas državni. Organizuju se razne parade gde su učestvovali radnici, ali i omladina kao i vojnici. Naravno, ništa nije moglo da prođe bez druga Tita.

I evo danas, kada se i dalje u svetu ljudi na ovaj dan bore za svoja prava, izlaze na ulice i štrajkuju, kod nas ovaj praznik gotovo i da nema veze s osnovnim postulatima, težnjama i željom da naši radnici budu u boljem položaju nego ranije, već se ovaj datum vezuje za odmor, opuštanje, razonodu i razbibrigu. To uopšte ne čudi, jer očigledno nama odgovara ovakav način života: mi živimo u izobilju, blagostanju i naša je budućnost kao i budućnost naših potomaka svetla.

Prvi maj, kao i naredni dan su neradni i državni praznici. To znači da radnici koji rade u državnim firmama kao i privatnici koji sebi to mogu da priušte, provode ove praznične trenutke sa svojom porodicom uz roštilj, muziku, alkohol i zabavu. Rešeni svih muka i problema, srpski narod je odlučio da nakon Uskršnjih praznika još odmara, sobzirom da direktori po firmama „mnogo rade“, oni ispod njih su po partijskoj liniji takođe „jako umorni“, a radnici…njima je draže prasence i pad u zaborav trenutni načina života, nego očajan položaj koji imaju na svojim radnim mestima i u društvu.

Tako je većina Srba odlučila da ode na Frušku Goru, u Deliblatsku peščaru, u Košutnjak, a poneki s „dubokim džepom“ i van zemlje, gde zaboravljaju na sve nedaće, prividno stvarajući sliku da se nigde ne živi bolje nego kod nas, dok će „levičari“ u Nemačkoj na ulice kao i Francuzi zbog nedavno donešenog zakona o pomeranju starosne granice za odlazak u penziju. (Dakle, neko će da štrajkuje, a neki ćemo da ne štrajkujemo!) Ipak će se, da budem objektivna, održati i ponegde pokoji sindikalni skup po trgovima i ulicama glavnog grada gde će se nedvosmisleno izraziti neodustajanje od borbe za bolji život radnika i građana, za veće plate i bolje kolektivne ugovore.

Možda je to samo uteha i privid, jer zapravo Srbiji treba masovno okupljanje, ne uz pivo i roštilj, već uz „kuku i motiku“. O onom gorepomenutom–„8 sati rada, 8 sati odmora i 8 sati kulturnog uzdizanja.“–u nas nema ni reči, posebno ne o 8 sati kulturnog uzdizanja. Odavno smo shvatili da se kultura izgubila negde između odmora i rada, s tim da je i odmor izgubio svoj smisao u vremenima u kojima živimo. Ostadosmo tako na 8 sati rada koji se pretvorio u 12 sati eksploatacije, „crnčenja“, mučenja, izrabljivanja. Ali, kako to kod nas biva, mi sve podnosimo…uz pivce i presence. A svet…nek štrajkuje kad je lud!