Loši (đaci), gori (sistem)...PISA test

Program za međunarodno ocenjivanje studenata, poznatiji kao PISA test organizuje se već pune 23 godine, a ponavlja se na svake tri godine. PISA testiranje predstavlja zapravo globalnu studiju Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD) u čijim se zemljama koje su članice ove organizacije, pa čak i one koje to nisu, vrši ocenjivanje obrazovnih sistema tako što se meri školski učinak dece od petnaest godina iz matematike, nauke i razumevanja pročitanog teksta, popularnije nazvano čitanje. Cilj ove studije je pružanje podataka koji se mogu porediti u okviru jedne zemlje kako bi se na taj način omogućio uvid u znanje učenika iz ovih oblasti, ali i rad na strateškom razvoju poboljšanja obrazovne politike i ishoda. Studija prevashodno meri rešavanje problema i shvatanje.

PISA test podrazumeva ispitivanje u kojoj meri su mlađi naraštaji sposobni da rešavaju, a konačno i primene informacije koje su tokom školovanja prikupili učenjem, na probleme iz svakodnevnog života. Dakle, cilj ovog testiranja jeste da se svim zemljama učesnicama omogući bolji uvid u postojeći rad školskog sistema, kvalitet postignuća, faktore koji utiču na sam proces obrazovanja, kao i da na osnovu tih rezultata pripreme i organizuju dalje planiranje i unapređivanje obrazovnog sistema koji će na osnovu pogrešaka ili dobrih primera iz PISA testa omogućiti da se školski sistem unapredi, da se otklone nedostaci koji koče napredak učenika u procesu učenja, kao i da se primene one vrste aktivnosti i veština koje unapređuju ceo obrazovni sistem.

U ovom projektu više godina unazad učestvuje i naša zemlja, te se konačno mogu odmeriti snage sa gotovo većinskim delom sveta. Što se pravila tiče, OECD u okviru ovog testiranja postavlja određene standarde iz sve tri oblasti, pa je tako prosek iz matemaktike u poenima 472, 476 iz čitanja i 485 iz nauke. Ovo je neka granica koja se na međunarodnom niovu smatra prihvatljivom.

Kada govorimo o našim učenicima u odnosu na prethodni ciklus, Srbija na rang–listi se nije značajno pomerila, što znači da je od 2022. godine, kada je izvršeno najnovije PISA testiranje i urađeno istraživanje, prosečno postignuće naših učenika ispod OECD proseka. To detaljnije znači da su naši đaci postigli iz matematike i čitanja 440 poena, a iz nauke 447, što jasno pokazuje da su daleko od proseka. O većoj kotizaciji na međunarodnoj listi, kao što se vidi, nema ni govora. Dakle, ni ovoga puta, učenici naše zemlje nisu iznenadili u nekom pozitivnom smislu i od kada učestvujemo na ovakvoj vrsti testiranja, uvek smo ispod proseka. Zna se da su 2018. godine, rezultati pokazali da je svaki treći učenik u našoj zemlji funkcionalno nepismen, a to znači da ne zna i da ne ume da primeni znanje koje je stekao u školi na svakodnevni život. Najprostije rečeno, „ne ume da se snađe“ na osnovu onog što je naučio u školi. Te 2018. godine, prosečno postignuće u OECD zemljama je bilo 500 poena, a rezultati su tada kod nas za oko 50 bodova bili niži od tog proseka, što je zapravo značilo da bi našim učenicima trebalo najmanje još godinu dana, možda i malo više, nekakvog dodatnog pohađanja nastave kako bi taj nedostatak nadomestili i približili se proseku. Iz ovog gorenavedenog, dva su ključna faktora u procesu napretka obrazovnog sistema: jedan je država, drugi su prosvetni radnici, ali i učenici.

Kada govorimo o državi, više od petnaest godina se radi na reformama i sprovođenjima istih u obrazovni sistem naše države i do danas se ne vidi nikakav napredak. Oni koji su dužni i u obavezi da formiraju i sačine obrazovni sistem po meri savremenog deteta, sve više urušavaju sistem, degradiraju prosvetne radnike, omalovažavaju znanje i ne pridaju mu apsolutno nikakav značaj. I dalje se ne mrda od planova i programa koji su dosadni, učmali, pasivni, potpuno neprilagođeni učenju po meri deteta 21. veka. Neko bi iz ministarstva prosvete ozbiljno trebalo da se pozabavi potpunoj promeni kompletnog sistema, ne samo pojedinačnih elemenata koji čine taj sistem, nego bi trebalo da se uvedu novine, poput: više prakse učenicima strukovnih škola, ali i onih opštih, što više testiranja profesionalne orijentacije kako bi se deci predočilo jasno koji talenat i veštine poseduju i iz čega bi mogli biti najbolji, smenjenje administracije, potpuno eliminisanje „gnjavaže“ u vezi sa ocenama, (noviji prosvetni sistem bi trebalo da bude bez ocena do 7. razreda osnovne škole, a u 8. razredu ocenjivanje, tek da ti bodovi na kraju imaju udela na prijemnom ispitu, koji bi podrazumevao polaganje onih predmeta koje dete želi da polaže za željenu školu), a do tada praćenje i vrednovanje učeničkog znanja putem testova i vođenja neke vrste dnevnika za učenike, poput portfolija. Uvođenje predmeta poput zdrave ishrane, „majstorisanja“ i raznih veština, nešto nalik tehničkom obrazovanju, gde će deca da kuvaju, peku, mese hleb, skuvaju jaje, ali i gde će naučiti da štrikaju, heklaju, vezu, prave kućice (naravno, to su sve male dimenzije materijala koje bi oni koristili da sve to prave), naprave ogradicu oko kuće, „projektuju“ ambar, zgradu, most i sl. dakle sve ono što bi u svakodnevnom životu mogli da naprave i što bi im koristilo: da se prehrane i prežive (ovakav model školovanja postoji u Norveškoj, gde im je cilj da osposobe decu za samostalni život). Ovo je samo deo reformi koje se mogu učiniti u obrazovanju, kad bi se htelo. O ovakvim i sličnim stvarima bi trebalo ministarstvo da razmišlja.

Što se nastave tiče, profesora i učenika, u našoj državi se gotovo sve bazira na konzervativnoj vrsti predavanja, gde nastavnici i profesori i dalje koriste tablu i flomastere (Eto napretka! Umesto kreda, koriste se bele table i flomasteri!), malo ko je od stručnog kadra infomaciono–tehnološki pismen u potpunosti, što dovodi do toga da nam je nastava neproduktivna, pasivna, nezanimljniva i moram reći dosadna. Načini predavanja su pasivni, dosadni, monotoni. Nastavnik mora prevashodno da podstakne decu na (kritičko) razmišljanje, lični stav i logično povezivanje stvari, kao i na interakciju. Učenje ne sme da se svede na izolovane „foldere“ iz istorije, geofrafije, engleskog, već na jedan jedinstveni „folder“, gde će deca naučiti da iz engleskog mogu da koriste znanja iz istorije i geografije, povezujući ih u jednu jedinstvenu celinu. Tako bi iz predmeta engleski jezik (ovo je samo primer), nastavnik mogao da upita učenike kako zamišljaju da je zvučao engleski u 18. veku? Koje su to specifičnosti, šta je na njegov razvoj uticalo i sl? Nastavnik bi trebalo da podstakne učenike da razmišljaju o Engleskoj kakva je bila u 18.veku, njenom geo položaju, društveno–istorijskom razvoju, gde deca u tom trenutku povezuju jedno gradivo s drugim, jedan „folder“ s drugim, što na kraju daje rezultat da učenici imaju opštu sliku Engleske u 18.veku. Ovakve stvari se mogu realizovati iz gotovo svih predmeta, te se na ovaj način deca pripremaju za svakodnevni život: da znaju i umeju da sve što su naučili primene na svakodnevne situacije, da povezuju stvari iz različitih oblasti, da razvijaju logičko razmišljanje, a to tabla i flomaster ne mogu da im pruže, već konstantno preispitivanje i zaključivanje na osnovu podataka i informacija koje im pruža predavač. Ovako se stiče funkcionalna pismenost i prolazi bolje na PISA testovima.

Što se nastavnika tiče, sigurna sam da adekvatnim programima ka većoj aktivnosti samih učenika u procesu učenja, ne bi im teško palo da se promenama prepuste. Što se tiče države, koja bi izvršila ove radiklane promene, za nju ne garantujem ni u narednom životu. Dovoljno je da se kaže da, što se tiče PISA testa od 2022.godine, nacionalni izveštaj još nije završen. Toliko o brizi za prosvetu. Do 17.12. imaju još „fore“, a posle...videćemo.

„Čuvari formule–lančana reakcija“–emotivno i nadahnuto

U savremenoj kinematografiji nije nepoznato da su režisere filmova fascinirale teme poput nuklearnihi katastrofa, koje su obeležavale jedan istorijski period, a posebno su značajne, jer su predstavljale i predstavljaju svojevrstan podsetnik, ali i opomenu budućim generacijama koliko je nuklearna energija i istraživanja koja se vode u vezi sa njom, izuzetno opasna za budućnost čovečanstva, ako se prema tome nauka ne odnosi ispravno, do te mere opasna da dovodi u pitanje i živote ljudi.

Prisetimo se samo serije „Černobil“ iz 2019. godine, koja upravo govori o nuklearnoj katastrofi koja se dogodila u tadašnjem Sovjetskom Savezu, 1986. godine,  kao i najnovije ostvarenje Kristofera Nolana, „Openhajmer“, u kome je takođe glavna tema vezana za pravljenje i upotrebu atomske bombe.

Ne čude nas te pedesete i šezdesete godine prošlog veka, u kojima je moderna istorija pokazala da su se značajne stvari u svetu dešavale nakon drugog svetskog rata, pa su gotovo podjednako bile opasne kao i sam rat, s tim što se politika vodila u pravcu hladnog rata, trka u naoružanju, nukelarne energije, pravljenja atomske bombe (ponovo), socijalizma i komunizma, posledica radijacije na ljude. S obzirom da je takva slika sveta bila nepresušan izvor za sedmu umetnost, danas imamo filmove, koji su dokaz da ovakve stvari i dalje insiprišu filmske stvaraoce.

Ni srpska kinematografija nije želela da izgubi korak sa svetskom, pa je jedan od najcenjenijih i najuspešnijih glumaca i reditelja, Dragan Bjelogrlić, želeo poput Nolana da se oproba u jednom od takvih filmova sa, priznaćemo, osetljivom temom, podjednako strašnom i jezivom.

„Čuvari formule–lančana reakcija“ ili „Srpski Černobil“, zasnovan je na istinitom događaju, a prema knjizi „Slučaj Vinča“ iz 2017. godine, pisca Gorana Milašinovića.

Bioskop u Kulturnom Centru Pančeva je 22. novembra bio gotovo pun, što je retkost, jer su ljudi mahom odviknuti od poseta bioskopima, a mladi gotovo i da ne razmišljaju o odlasku u ovu ustanovu, ne zato što nemaju vremena, već zato što od malena nisu učeni da je bioskop mesto u kome mogu da gledaju filmove i gde ujedno mogu i da se obrazuju. To je jedno od najlepših mesta gde korisno može da se utroši vreme. Zato sam ja svoje đake srednje škole povela u bioskop na jedinstveni film, koji za njih predstavlja uvid u našu istoriju, tadašnji način života, društveno uređenje, koje nimalo nije različito od ovog u kome mi danas živimo, kao i mogućnost da slušaju strani jezik kojem ih učim i u kojem podjedanko uživaju kao i ja.

Radnja filma temelji se na nuklearnom akcidentu, koji se dogodio 15.oktobra 1958. godne u Insititu „Vinča“, koji je poznat po istraživanjima iz oblasti nuklearne nauke. Krajem pedesetih, u jeku hladnog rata, u Institutu „Vinča“ grupa naučnika, mahom studenata, zajedno sa svojim profesorom Dragoslavom Popovićem predvodi eksperiment, tačnije tajni projekat, koji kao krajnji cilj ima pravljenje atomske bombe uz pomoć srpskog goriva. I kako to biva usled prevelike želje da se nešto ostvari, nepredviđene okolnosti dovode ovu malu grupu naučnika u opasnost, gde se oni izlažu izuzetno visokom stepenu radijacije, tačnije, smrtonosnom zračenju, zbog čega ih tadašnje vlasti (čiji je projekat i bio), uz pomoć jugoslovenske tajne policije šalju u Francusku, na kliniku „Kiri“ u Parizu kako bi im tamošnji lekari pružili adekvatnu pomoć i mogućnost da se izleče.

Tim lekara u Francuskoj, predvođen doktorom Žoržom Mateom dolazi do zaključka da je stanje srpskih naučnika vrlo kritično i da nemaju još mnogo dana života. Kako bi im pomogli, francuski lekari pokušavaju da na sve načine izleče mlade ljude i njihovog profesora. Uz bezbroj neuspelih  pokušaja, doktoru Mateu preostaje još samo jedna mogućnost: presađivanje koštane srži, tačnije, pokušaj da izvrši transplantaciju za šta bi mu bila neophodna pomoć građana, koji bi bili dobrovoljni donori koštane srži. Inače, to je bila prva transplantacija koštane srži u svetu, koja se izvršila na ljudima. Nažalost, doktor Mate, za svoje besprekorno zalaganje i tako značajan poduhvat, koji se danas u modernoj medicini smatra rutinskim činom, nije dobio Nobelovu nagradu, koju je sa sigurnošću zaslužio.

Dok traje film, susrećemo se sa bezbroj emocija i pomešanih osećanja: empatijom prema mladim ljudima koji prolaze pakao u životu, divljenjem prema nesebičnoj požrtvovanosti i spremnosti malog, običnog čoveka da pomogne nepoznatim ljudima, istrajnošću da se boriš i izboriš za svoj život i zdravlje, besom prema beskrupuloznoj jugoslovenskoj vlasti, oličenoj u liku i delu Aleksandara Leke Rankovića, prvog čoveka jugoslovenske tajne policije, koj je jedini smeo Titu da kaže šta god je poželeo, a da za to nije snosio posledice, uživanjem u tako melodičnom i predivnom jeziku kakav je francuski, gde krajičkom oka vidim svoje divne đake koji sa oduševljenjem prepoznaju neku reč, rečenicu ili frazu, koju su naučili na našim časovima, pa sve do osećanja ponosa, nade i vere u mlade ljude, u njihovu istrajnost, borbu i želju za životom.

 Od smeha do suza, tako nas vodi film. Od srpskog humora u najočajnijim trenucima, do gutanja knedli i pokoje suze, dok gledamo kako se gasi jedan mladi život.  „Čuvari“ nikoga ne ostavljaju ravnodušnim.

Moji učenici i ja smo emocije izneli iz sale za projekciju filma i komentarisali film pred vratima bioskopa, dok je napolju sipkala kiša.

„Jeste li Vi to plakali, nastavnice?“, upitali su me đaci.

Smatrala sam da, uopšteno govoreći, treba od dece da se sakriju suze, ali ovoga puta odlučih da to nepisano pravilo prekršim i kratko odgovorih: „Jesam.“ A onda sam čula kako između sebe izgovaraju rečenicu: „I ja sam.“

 

 

Svi za jednog, jedan za sve!

Bliže nam se izbori, a sa njima i napetost raste. Kupuju se glasovi, primoravaju ljudi po javnim preduzrećima da prikupljaju sigurne glasove, „šef“ se „denuo“ u kampanju s krilaticom „ili oni, ili mene neće biti na vlasti“, a i ne zaostaju ni protesti, štrajkovi i sve veća nezadovoljstva naroda.

Pored poštara kojima se već uveliko preti otkazima, ukoliko ne prestanu sa štrajkom, poljoprivrednici su u ponedeljak takođe izašli na ulice. Četiri udruženja su jasno i nedvosmisleno zatražila da se ukinu akcize na gorivo i da se uredi tržište prometa robe. Važno je da naglasimo da  ta četiri udruženja–Inicijativa za opstanak poljoprivrednika Srbije, Udruženje poljoprivrednih proizvođača Subotice, Savez udruženja poljoprivrednika Banata i Udruženje poljoprivrednika Aradac–nikako nisu povezani sa jednim „slepim crevom“, delom poljoprivrednika koji su otišli Vladi na noge da pregovaraju. Ovi poljoprivrednici su odlučni da istraju i za njih nema pregovora dok se njihovi uslovi ne ispune. Najveći broj ljudi koji protestuje je iz Vojvodine.

Naravno, kod nas se ništa ne rešava glatko i brzo i nakon dvadesetčetvoročasovne predaje zahteva kao i trajanja protesta, poljoprivrednici nisu dobili nikav odgovor od države, pa su rešili da i dalje nastave proteste, rešeni da što jače vrše pritisak na državu da im se zahtevi ispune, pa su tako noć proveli ispred Rafinerije u Novom Sadu, navodeći da „mogu ovako ostati i do Uskrsa.“, kako je rekao jedan od organizatora protesta. Dok nije pala noć, oni su blokirali i glavne puteve u Vojvodini, imali protestnu vožnju u Novom Sadu, istovremeno moleći građane da imaju razumevanja i strpljenja, jer se zapravo to tiče svih nas: ostajemo bez domaće hrane, mleka, žitarica i ostalih neophodnih namirnica, jer naš paor ne može čestito da zaradi svojim poštenim radom. Subvencije koje su dobili nisu nešto preterano pomogle, a nijedan od zahteva nije bio ispunjen u periodu kada su pre par meseci štrajkom upozorenja izrazili svoje nezadovoljstvo. Dok se prosipa mleko po ulicama Srbije i otkup žitarica ima mizernu cenu, u isto vreme se uvozi mleko iz Poljske, a naši poljoprivrednici pravdu traže na ulici.

Jedan od njih je i organizator protesta iz Bavaništa, poljoprivrednik Jovan Jovanov koji je član udruženja „Složni Pidikanci“ koji su blokirali tog istog dana ulaz u Pančevo iz pravca Bavaništa, jer su želeli da podrže proteste, ali i izraze nezadovoljstvo zbog trenutne situacije seljaka.

Naravno, niko ne bi ni pomslio da bi se legitimni protesti u bilo kojoj državi pretvorili u pozorišnu dramu....osim u našoj državi gde je sve moguće. Naime, budući da je Jovanov orgnizator tog protesta, nekoliko ljudi iz SNS stranke su blokirli glavni prilaz njegovoj kući, tako da on nije mogao da izađe napolje da odveze bolesnu decu kod lekara. Nekoliko automobila se našlo ispred njegove kuće, kao i grupa ljudi koji su se tu okupili. Jovanov je potvrdio da su ovakav ogavan i diktatorski čin predvodili ljudi iz Mesne zajednice, čelnici SNS–a, predsednik Skupštine opštine Kovin Zoran Bradanji, koji je inače pristalica i član vladajuće stranke. Njemu se priključio i direktor Hitne pomoći, Srđan Nenek. Oni nisu pretili Jovanovu, već su rekli da su tu poslati po direktivi i tu moraju i da budu.

Jovanov je pozvao i policiju, objasnio situaciju da je doslovno opkoljen i da ne može da izađe iz kuće, tražeći da što hitnije dođu i reše ovu groznu situaciju. Policija je rekla da će doći, „ali su sada u haosu“, pa kad budu imali sobodne ljude, doći će. Dakle, ni policija nije mogla nikome ništa. Policija, koja treba i mora da služi narodu, je onesposobljena šačicom bahatih ljudi koji su umislili da su Bogovi.

A onda je ova drama počela da se razvija kao u Diminim romanima o musketarima. Naglo je došlo do obrta ove dramatične situacije, jer je više poljoprivrednika sa svojim traktorima došlo u ulicu gde živi Jovanov i blokiralo upravo ta vozila i ljude koji su došli po naređenju da spreče Jovanova da se kreće. Sve je to podsećalo na musketare iz Diminih romana koji se kao „svi za jednog“ bore protiv nepravde. Traktorima su „musketari“ blokirali vozila i ljude iz SNS–a po koje su došla neka druga vozila i odvezla ih odatle, dok su njihovi automobili i dalje ostali tu.

U to vreme je stigla i policija, (jedna u nizu patrola) koja se, nakon višeminutnog zvanja i više satnog čekanja, pojavila i rekla da ona nažalost ne može ništa tu da učini, jer niko nikoga fizički ne zlostvlja niti ima bilo kakvog nasilja, niti oni imaju ikakve ingerencije da ih odatle sklone : ljudi se prosto okupili…pa šta?

Međutim, poljoprivrednici su bili toliko uporni da su naterali SNS–ovce da se izvinu Jovanovu, što su oni i učinili, kada su ponovo došli u pratnji policije (još jedna patrola) kako bi mogli da pokupe svoja vozila, tako da su zapravo oni morali na kraju da ustuknu i povuku se. Nakon ove drame, Jovanov ipak nije odustao od protesta zajedno sa svojim saborcima, ali istovremeno je izrazio bojazan za svoju porodicu, za majku najviše, koja  radi u bolnici i za koju se plaši da će joj nakon ovoga zapretiti otkazom.

Ušli smo i u novi dan i u dalji nastavak protesta. Kakav god bude bio epilog, za svakog mislećeg čoveka ovo je jasan i nedvosmislen dokaz u kakvoj diktatorskoj državi živimo i kako su odavno pređene sve granice normalnog, ljudskog ponašanja. Očigledno da se transparentno, bez stida i srama mogu ljudi zaplašiti kad to vodeća stranka poželi, bez ikakve zadrške. Jedino što pomaže i što ohrabruje ovaj narod je zajedničko delovanje i neodstupanje od sopstvenih ciljeva. Hrabrost je u svakom od nas. Ponekad spava, ponekad dremka…ali kada se probudi..neki bi dobrano trebalo da se pričuvaju njene snage i jačine. U popljoprivredniku iz Bavaništa, Jovanovu, hrabrost je odavno budna i ne postoji niko i ništa više da je uspava i eliminiše. A mi, ostali, kako stojimo s hrabrošću? Hoćemo li je probuditi do 17. decembra? 

„Rio Tinto“ (bez)uspešno jaše

Vest da je portugalski premijer Antonio Košta podneo ostavku jer je, navodno, njegov šef kabineta Vitor Eskarija pritvoren zbog korupcije, je potpuno normalna stvar u zemljama Evrope. Reč je, zapravo, o petoro ljudi iz većinske stranke premijera Košte za koje se smatra da su vršili nedozvoljene i koruptivne radnje u vezi sa iskopavanjem litijuma. Tačnije govoreći, načinjene su izvesne nepravilnosti u vezi sa upravljanjem projektima koji su vezani za gorepomenuto iskopavanje. 

Kako se navodi u vestima, koje smo imali prilike da čitamo ovih dana, premijer je spreman da razgovara sa pravosudnim organima, jer je svestan težine počinjenog prekršaja. Tužioci su i ministra infrastrukture naznačili kao glavnog osumnjičenog, a šefa Koštinog kabineta pritvorili. Opozicija, (koja očigledno zna šta i kako reba da radi u tim trenucima) je zatražila od Vlade da podnese momentalnu ostavku. Ni gradonačelnik grada Sines u čijoj je oblasti trebalo da dođe do iskopavanja je takođe uhapšen, a sa njim i dvojica biznismena. Sve se ovo događa nakon istrage povodom sumnji na korupciju i trgovinu uticajem.

Tako se to radi u normalnim državama. Pravosudni organi, to jest tužioci, odmah reaguju, policija hapsi, a osumnjičeni ekspresno nestaju sa političke scene.

Pohvalno je ipak govoriti o premijeru Košti, čiji je čin davanja ostavke u trenucima kada njegov šef kabineta zajedno sa nekolicinom ljudi vrši zakulisne radnje s jednom od kompanija koje po celoj Evropi prete da ugroze ne samo biljni i životinjski svet, već i da izvrše direktan napad na živote ljudi, da pokrenu migracije i promene konfiguraciju naseljenih mesta u državama u kojima žele da rudare.

Navodeći sve ovo, potez premijera Antonija Košte je častan i pošten, jer svaki normalan čovek, koji bi se našao na tako važnoj poziciji, ne bi dozvolio da njegovu čast, obraz i ime ocrni šaka moćnih, ali veoma koruptivnih ljudi koji bi zarad ličnog bogatsva i luksuza žrtvovali svoju zemlju i svoj narod. Ulaskom „Rio Kinta“, kako je neki šaljivi ljudi na portalima nazvaše, na teritorije evropskih zemalja znači direktan uticaj na životnu sredinu u najnegativnijem smislu te reči. Jedno je važno da se istakne: Evropa očigledno ume da se izbori sa ovakvom pošasti, jer se trenutno nigde ne eksploatiše litijum. Nemačka, koja je, recimo, bila jedna od vodećih zemalja koja je dala zeleno svetlo da se litijum rudari u našoj zemlji i zdušno podržala odluke naše Vlade da to sprovede, ne dozvoljava da se litijum iskopava na njenoj teritoriji. Iz svega ovoga se može zaključiti koliko evropske zemlje „svoje ne daju, a tuđe hoće (ili ih baš briga)“.

A što se naše zemlje tiče, čovek jednostavno ne zna odakle da počne: da li da se osvrne na to što cela Vlada Republike Srbije podržava iskopavanje litijuma, koja zdušno navija, doduše prikriveno, da se pojedini delovi naše zemlje (kao što je okolina Jadra, na primer) zagade kopanjem litijuma, da se zatruju reke, da se unište šume i planine, ili da se osvrne na činjenicu da se radi na raseljavanju stanovništva iz tih krajeva, što se pokušava postići podmićivanjem i davanjem velike sume novca za zemlju, kuće i okućnice gde bi potencijalno mogao da se nalazi litijum.

Ta borba za očuvanjem zemlje koju su nam u amanet ostavili naši preci traje već par godina. Kulminaciju je dostigla kada je zvanično Vlada usvojila izmenjeni Zakon o eksproprijaciji i kada je dozvoljeno planirano ulaganje firme „Rio Tinto“ u rudnike litijuma. Tada se reka ljudi slila na beogradsku „Gazelu“ gde je pokazala svoj jasan stav povodom upliva ove kompanije na naša najveća bogatstva–plodnu zemlju i čistu vodu (tamo gde je još ima). Borba i dalje traje, bez obzira što je Zakon povučen i što se „navodno“ stopirao ovaj projekat. Ono što imamo na terenu je da „Rio Tinto“ i dalje otkupljuje zemlju naših seljaka (pokušava, ako ništa) i dalje nagovara ljude da se sele sa svojih ognjišta, a prvi čovek Srbije (ne, nije premijer, ako ste to pomislili), javno je i nedvosmisleno izjavio da se kaje što je popustio pred narodom i zaustavio najavljeno rudarenje.

Međutim, ljudi i dalje biju bitke za svoja ognjišta, pa su tako pre neki dan predstavnici Saveza ekoloških organizacija Srbije (SEOS) prekinuli sastanak o rudarenju, čije su učesnice bile strane kompanije i ambasade. Ljudi su želeli da znaju o čemu je zapravo reč, sobzirom da je odluka da „Rio Tinto“ ne eksploatiše litijum još na snazi...navodno. Okupljeni su ušli unutra gde se sastanak održavao i prekinuli taj „važan“ skup. „Cenjena“ ministarka Đedović, kao i predstavnici stranih kompanija i ambasada su tom prilikom evakuisani jer su mislili da će neko da ih fizički napadne i ugrozi. Njihova preterana opsednutost sopstvenom važnošću je otišla do te mere daleko, da je postupak, koji su učinili štiteći se evakuacijom od miroljubivih ljudi koji su došli samo da pitaju o čemu oni diskutuju, bio za podsmeh i sprdnju.

Ipak, situacija uopšte nije smešna. Dok neki, poput autorke ovog teksta, živimo kako–tako uljuljkani u svoja ognjišta, bezbrižni od nasrtaja i napada ove korumpirane i ozloglašene kompanije, neki se naši građani bore da sačuvaju svoju zemlju na kojoj su rasli i na kojoj žele da rastu i njihova deca. Ako išta možemo, možemo da pružimo nesebičnu podršku, empatiju i ruku koja će nas spojiti sa stanovnicima ovih krajeva koji se bore ne samo za sebe, već indirektno i za nas. Ako „Rio Tinto“ prođe, nikome spasa nema. Zajahaće on i na našim, vojvođanskim plećima.

 *Preporuka svim dobronamernim ljudima da prate FB stranicu – Zaštitimo Jadar i Rađevinu i stranicu  SEOS-a:

https://www.facebook.com/groups/584849888902129/

https://www.facebook.com/ZnamoDaNeDamo

  

                          

 

 

 

Eksterna komisija, digitalizacija i papiri za fotokopiranje

Za nas prosvetne radnike, školska godina je počela novim vestima i iznenađenjima. Ministarstvo prosvete je odlučilo da nas obraduje eksternom kontorlom. Ako se pitate šta je to, najprostije objašnjenje je – nezvani gosti (kao da do sada nismo imali previše nezvanih gostiju). Gospoda iz Ministarstva su napravili spisak od oko 275 škola i to preko 250 osnovnih, srednjih i mešovitih, kao i osam predškolskih ustanova koji će, hteli–ne hteli, da prime eksternu komisiju, koja će malo da „pronjuška“ po našim ustanovama.

Škole su takođe i ranije primale ovakve goste koji nisu umeli ništa drugo da donesu kao poklon, osim jedinstvene ocene za odabranu školu, koja se kreće od jedinice kao najmanje, do četvorke kao najveće (očigledno smatraju ako daju peticu, da škola više nema razloga da napreduje i razvija se). Ako neku školu ocene jedinicom, eto njih opet za tri godine. Što se tiče prethodnog ciklusa, škole se nisu proslavile. Prošle su sa slabom trojkom, dok je svaka treća škola dobila dvojku. Ukupna prosečna ocena je bila 2,8. Šta da očekujemo kad su nam stigli, a i sad stižu na prepad, vrše desant na časove, direktore, roditelje, učenike. Možda reše ovog puta da na razgovor pozovu i neku jelku u školskom dvorištu, ako se baš „zaigraju“.

Dakle, nezvani gosti, tj. eksterna komisija koju čine prosvetni savetnici, se najave da dolaze  nedelju–dve ranije da „kontrolišu i vrednuju rad škole“ (ovo „vrednuju“, u obezvređenoj prosveti, zvuči apsolutno utopijski) i ostaju „svega“ dva–tri dana (hvala Bogu što ne moramo da im rezervišemo hotele da prenoće, tek bi nas to koštalo!). A onda, dok vode važne razgovore i prate nastavu, gospoda savetnici pregledaju pedagošku dokumentaciju, godišnji plan škole, analiziraju bezbednost škole, njenu opremljenost (što se opremljenosti tiče, bolje da pitaju, na primer, Premijerku–ona zna kako smo (ne) opremljeni). Naravno, ne može da se izostavi bar ono–„minimum“ iće i piće–red je u zemlji koja je ekonomski tigar. Kada sve to lepo obave, „kontrolori“ odu i u roku od šezdeset dana su u obavezi da pošalju izveštaj o radu škole kao i ocenu koju škola po njihovoj proceni zaslužuje.

A dok nam ne zakucaju na vrata, mi, prosvetni radnici, se spremamo da ih dočekamo široko raširenih ruku, kao pravi domaćini, jer kako drugačije da „istripimo“ sopstveni mazohizam (očigledno to volimo), nego da se poradujemo onima koji nam taj mazohizam priređuju, pa ćemo tako da im za tu „ekskurziju“ pripremimo (doduše, tokom godine, sve ovo manje–više imamo) plan časa, godišnji plan rada, nastavne jedinice, operativni plan, pedagošku svesku, naš portfolio, portfolio učenika, pripremu za čas za većinu učenika u kojoj moramo da svrstamo i aktivnosti za decu sa posebnim potrebama–reč je o IOP–u 1 i 2, kao i IOP–u 3, ako škola ima nadarene učenike, što znači da u jednoj pripremi imamo detaljan opis za maksimalno četiri kategorije dece! To je zaista prava sitnica, ionako možemo da budemo u školi od sumraka do svitanja da sve to pripremamo i štampamo, jer nam je škola sve na svetu! Kod kuće nikome ne treba naša ljubav, pažnja, briga ili vaspitanje.

Zarobljeni u papirima do guše, krećemo u pripreme. Što se tiče papira, prisetićemo se da je država preko gorepomenute Premijerke insistirala na digitalizaciji, što je značilo da se sve informacije ubace u računare kako bi nam se olakšao rad, a onda dođu prosvetni savetnici i isključivo traže da sve bude štampano! Svi jasno mogu da uoče dokle seže to ludilo! Sve u računaru, ali i ištampano! (ne brinite, imamo mi u školi par tona papira za štampanje sve te dokumentacije za sve profesore pojedinačno, nije to problem , ako se pitate, jer smo prebogata zemlja i može nam se!),  nego i administracija mora da pripremi svoje (i tu ide još par tona papira) : godišnji plan rada, plan samovrednovanja, kompletno sređenu pedagošku dokumentaciju. Neće ni direktore da poštede, koji takođe  moraju svoje realizovane i planirane aktivnosti da prilože! (pogađate već gde).

Sve bi to bilo normalno, da smo mi normalna država. Neki kažu – da se  škole odmere, da vide gde su. Možemo ili ne možemo biti saglasni s tom izjavom, jedino kada bi škole imale svoju autonomiju. Ovako sve dok nas spopadaju sa svih strana, kontrolišu izvana kao i iznutra, promatraju, „vrednuju“, procenjuju, ocenjuju i  to oni koje vlast „ljubi“, oni koje niko nikada vrednovao nije, oni koji su očigledno kosmičkom greškom, a i našim „ludilom“ tu gde jesu, oni koji šalju svoje „kontrolore“ iz naših redova da nam spočitavaju kako da „unapredimo prosvetni sistem“, dok ga oni svojim nagomilavanjem „svačega–ničega“ uništavaju, „kontrolisanje“ našeg rada je potpuno suludo!

I na kraju, kada vam ipak dođu nezvani gosti, koji više–manje jedu iz istog lonca kao i mi, samo se malo prave važni, jednostavno vam ne preostaje ništa drugo nego kao u Skupštini da pripremite par desetina kilograma papira na kojima će biti rezultati i aktivnosti vaše „firme“, pa gospoda neka čitaju. A vi se molite da dobijete dvojku kad svi izveštaji pred Ministarstvo dođu, čisto da se ne osramotite pred onima koji za sram ne znaju.  

 

 

 

 

 

Želim razvod!

„Želim razvod!“, mirno je rekla mužu dok je skidala kaput u hodniku.

„Šta si rekla, ne čujem?“, odgovorio joj je iz dnevne sobe.

„Kažem, želim razvod.“, rekla je sada već naslonjena na ragasto u dnevnoj sobi.

„Molim? Zašto? Odakle ti sad to?“, zapitao je iznenađeno.

„Nije „odakle ti sad to“, nego hoću razvod, čoveče!“, povikala je razdraženo, podstaknuta njegovom ležernošću.

„U redu je...Polako, smiri se. Hajde prvo da ručamo, pa ćemo onda da razgovaramo. “, rekao joj je sasvim mirno.

„Ne želim da ručam, ne trudi se, ne idi u kuhinju i nemoj ništa da mi spremaš! Jednostavno, neću da jedem, hoću da ovo rešim što pre! Hoću i da se iseliš iz stana, takođe što pre!“, zvučala je preozbiljno, sada kada je sela na kožni trosed kraj njega.

„Šta te je, ženo, spopalo?! Ušla si u kuću, ni zdravo nisi rekla, već si mi s vrata saopštila tako jednu–ma, ne znam ni odakle ti to–rečenicu, da sam zaista zatečen? 'Ajde reci, šta te je spopalo?“, rekao je sada i on nervozno.

„Prevario si me! Eto to me je spopalo!“, poskočila je sa troseda šireći ruke bespomoćno.

„Prevario?! Odakle ti ta debilna ideja da sam te prevario?“, rekao je smejući se i klimajući glavom, ne verujući šta je upravo čuo.

„Pa...gledam te već danima...Ne dolaziš kući odmah s posla, šalješ mi poruke, umesto da me pozoveš. Kad te ja zovem na posao, tvoja sekretarica mi kaže da nisi tu, da si negde otišao. Šta mi je drugo preostalo, nego da pomislim da si me prevario, u stvari da me još varaš!“, rekla je brzo dok je gotovo bila na ivici suza.

„Ha, ha!“, gromoglasno se nasmejao, a na licu mu se videla neka vrsta olakšanja. „Ludice moja, pa stvarno ne znam kako si to mogla tako da zaključiš kad znaš da smo u braku tek par godina i da sam u tebe zaljubljen kao i prvi put kad sam te video u bioskopu! Volim te od prvog dana, kao da to ne znaš i bio bih mnogo glup kada bih se igrao svojim tek svežim brakom, a i tobom!“, dodao je veselim glasom, sada već raspoloženiji.

„I dalje ti ne verujem!“, rekla je kratko. „Ako je tako kako ti kažeš, objasni mi onda, molim te,  kakva je ovo poruka  sa nepoznatog broja koju sam danas dobila?  To potvrđuje sve moje sumnje!“, dodala je opet nervozno, kao da se ponovo prisetila svojih reči od malopre.

„Koja poruka? Daj da vidim! Ko ti je to poslao?“, upitao je ozbiljno.

„Evo, ova poruka. Gledaj!“, rekla je kratko dok mu je pružala telefon.

„Dušanka,  gde ti ide muž posle posla?  Ja bi' se pomalo brinula.“ , pročitao je poruku s njenog telefona i rekao:

„I ti si iz ove poruke, sa nepoznatog broja, od neke ŽENE, zaključila da te ja varam? Ooooo, gospode Bože! Pa, ti si stvarno...Ne znam šta da kažem! Vidiš da se nije ni predstavila! Ovo je neka budala koja hoće samo da te iznervira i koja je ljubomorna!“, rekao je iznervirano jer nije mogao da veruje da se na osnovu ove poruke njegova Duša odlučila da se razvede od njega i da ga zauvek napusti.

„Zaključila sam, pa šta? Hoćeš da kažeš da nisam u pravu?!“, povikala je.

„'Ajde, daj mi broj da nazovem tu ŽENU, da vidimo ko se to zajebava s nama!“, rekao je odlučno, čekujući da mu izdiktira broj.

„Evo ti, zovi! Ali da znaš, ti si me prevario i ja želim razvod i tačka!“, uzviknula je.

„Ma, idi ženo bestraga! Sad neću iz inata da zovem jer si nerazumna! Ne dam ti razvod! I TAČKA! Saznaću ko je to pisao, pa ću mu ja presuditi! Idem napolje da se izluftiram...Kad se smiriš, lepo ćemo da porazgovaramo, ali da znaš, NIKAD te ne bih prevario! NIKADA!“, urlao je dok je obuvao patike i oblačio jaknu u hodniku, a onda je otvorio vrata i izašao, zalupivši ih tako snažno da su se i prozori zatresli. Ona je ostala sama nasred dnevne sobe s telefonom u ruci.

Nakon par minuta, istipkala je broj na displeju i rekla: „Hej, ja sam...Pokušala sam...Nije naseo. Molim? Ma, jesaaaaam! Sve sam uradila kako si mi rekao: napala sam ga, vikala, pokazala mu poruku... Navodno je hteo da te zove, ali se predomislio...Šta da radim?? Dobro, pokušaću večeras...Skinuću mu je sa prsta i sakriti...Probaću da ga optužim da je izgubio burmu i da me definitivno vara i da je sada stvarno kraj. Važi, čujemo se..volim te.“

Prekinula je vezu i spokojno sela na trosed.

 

 

 

 

            

Čekajući Herkula Puaroa

„I šta kažete, Herkul Puaro prolazi baš ovuda?“, upita mlada žena držeći jednu ruku na pozamašnom stomaku, dok je drugom pokušavala da uhvati svog nestašnog sinčića koji je jurcao po čekaonici.

„Da, daaaa! Jedinstvena prilika! Čuveni Puaro u Jorkširu!“, rekao je mladi gospodin, elegantno odeven.

„A odakle Vi to znate, gospodine?“, pokušao je tu informaciju da dozna prodavac karata, provukavši glavu kroz prozor šaltera.

„Ma, priča besmislice, ovaj gospodin! Herkul Puaro je izmišeljeni lik one čuvene spisateljice Agate Krispi!“, umešao se odjednom čovek sa koga su visili izbledela košulja i isflekane pantalone. Videlo se da nije tako bogat i moderan kao gospodin koga kritikuje.

„Pre svega, ja sam, gospodin Rajan Keli, jedan od potomaka grofa od Dizeldorfa, sin jedinac grofa Majkla Kelija od Dizeldorfa. I uzgred, ona se preziva Kristi, a ne Krispi!“, nadobudno je odgovorio tek predstavljeni grof, čije je držanje bilo zaista gospodstveno, potpuno nalik jedino ljudima iz visokog društva.

„Dobro, gospodine Keli...Kristi, Krispi, koga briga? Nije sada to važno!“, nadovezala se gospođa mlada mama, konačno uspevši da savlada svog nemirnog sina. „Važno je da mi vidimo kako Vi to možete nama da dokažete?“, upitala je sva važna, kao da je to pitanje bilo nešto epohalno.

„Pa, gospodo, ako niste informisani, taj dotični detektiv je zapravo jedan bogati čovek koji živi u Nju Hempširu i uopšte nije izmišljeni lik! Ne bavi se ubistvima, ali je čuven po tome što uzgaja ovce širom Engleske i poseduje nebrojene pašnjake! On je bio stvarna inspiracija čuvenoj Agati da napiše poznate knjige o detektivu Puarou.

„Baš je to zanimljivo...“, reče onaj čovek sa šaltera koji je u tom trenutku otvorio vrata i izašao u čekaonicu, želeći da bude direktan učesnik ove neobične debate. „Nama u stanici niko ništa nije javio! Trebalo je, ipak...Pripremio bih stanicu...Očistio bih perone, ako ništa drugo!“, reče on nekako snuždeno.

„Pošto ste vi sumnjičavi i mislite da ne govorim istinu, ja u džepu imam jedan novinski članak u kome se navodi kad i gde dolazi poznati uzgajivač, to jest, Agatin detektiv. Mogu to i da vam pokažem ako želite!“, rekao je grof zavlačeći ruku u svoj kaput od kašmira, vidno pokušavajući da iz džepa izvadi pomenuti članak.

Dok je grof zavlačio ruku u džep, čovek skromnog izgleda je primetio skupoceni zlatni lanac koji mu je visio na grudima za koji je bio privezan ništa manje vredni džepni sat. Oči mu se zacakliše, isto onako tajanstveno kao kada nekom lopovu padne paklena ideja na pamet.

„Evo dokaza u lokalnim vestima.“, reče grof i poče da čita članak, koji je upravo izvadio iz džepa: „Poznati uzgajivač ovaca, a detektiv iz knjiga Agate Kristi, nenadmašni Herkul Puaro će dana 13.12.1921. godine prolaziti putničkim vozom kroz Jorkšir, te ga svi putnici na stanici mogu pozdraviti! Njegov prolazak kroz stanicu očekuje se tačno u petnaest časova i sedam minuta! Dođite da pozdravimo slavnog Engleza!“

„Gle! Stvarno to piše!“, virnula je u članak mlada mama. „Pa, to je divno! Stiže Herkul Puaro! Ali...Koliko je sad sati?“, uzbuđeno će gospođa mlada mama, dok je pogledom tražila zidni sat po čekaonici.

„Sada je tačno petnaest časova i pet minuta. Uskoro stiže voz!“, nekako nadahnuto reče čovek sa šaltera gledajući na svoj ručni sat.

„Možemo li da ostavimo ovde naše torbice sa kartom i novcem, kao i naše kofere, dok izađemo napolje da pozdravimo detektiva?“, upitao je grof, spremajući se da svoje stvari ostavi u ugao čekaonice, dok je u isto vreme virio kroz zaprljani prozor, ne bi li možda video i čuo voz koji svi željno očekuju.

„Ako želite, ali ja ne odgovaram za njih! Mada, biće u redu...to je samo dva minuta, dok se promene putnici.“, rekao je prodavac karata.

Utom se začu voz koji je svojim hukanjem oglasio ulazak u stanicu. U tom trenutku svi putnici, osim grofa, nagrnuše ka vratima i izleteše na peron ne bi li dočekali junaka iz romana, njihovog zemljaka, engleskog uzgajivača ovaca. Mlada mama, njen sinčić, skromni čovek i prodavac karata stali su jedan kraj drugoga, uzbuđeno iščekujući da se na jednom od prozora pojavi čovek o kome pišu novine. Mlada trudnica je cupkala ushićeno, čovek sa šaltera je trljao ruke, kao da očekuje neki novac, a ne „Krispinog“ Herkula, dok se čovek isflekanih pantalona okretao oko sebe, tražeći nekoga pogledom. Međutim, prošlo je par minuta, voz je dao znak da kreće iz stanice, a čuvenog Herkula malena grupa iz čekaonice nije videla! Nju hempširski bogataš se nije pojavio! Voz je napustio stanicu, a  dobro nam znani putnici su se razočarani vratili u čekaonicu u kojoj su zatekli svoje stvari razbacane po podu. Šokirani i zabezeknuti od užasa, pojuriše do svojih torbica sa novcem, koje su prazne pronašli. One su samo nemo zjapile kao otvorena čeljust! Utom shvatiše da je s novcem netragom nestao i grof, „ČUVENI GROF“ od Dizeldorfa, koji nije ni izašao napolje da dočeka Puaroa. Pognute glave i potpuno nasamareni, sabraše dva i dva i spoznaše da su grofa sve ispitali i sve proverili o čuvenom Herkulu Puarou, osim što njegovo „grofovstvo“ nisu ispitali i proverili ko je, odakle dolazi i da li je ono bio zlatan sat...

Čovek sa šaltera uđe u šalter kabinu, podiže telefonsku slušalicu i  pozva policiju.