„Jer im se može...“

Od kada pišem i javno iznosim svoja razmišljanja o svakodnevici koja nas okružuje i aktuelnostima koje su po svojoj prirodi sve mračnije, po prvi put na neku vest osećam gađenje i zgražavanje, mučninu i bes. Sigurno se pitate šta još može u čoveku da proizvede bes i mučninu, ako to već nije ona kobna sreda u kojoj nas je tragedija neviđenih razmera potresla i zakovala. Ali kako to biva, od zla uvek ima gore, pa i vest koja se ovih dana doslovno provukla, a na koju smo vrlo malo ili gotovo nikako obratili pažnju. Radi se o stravičnom činu pedofilije koji se desio u vrtiću u Odžacima gde je mladić od 26 godina fotografisao decu bez dozvole roditelja, staru između tri i četiri godine. Do sada se zvanično govori o 15–oro dece, među njima i dete jedne vaspitačice.

Taj mladić, to neljudsko biće radi u vrtiću kao pedagoški asistent, pa je stoga često dolazio u kontakt s decom, jer se naprosto po prirodi posla njima morao da bavi. Uspevao je deci da proturi svima dobro znanu rečenicu da to što on radi–fotografiše ih–je „samo njihova tajna“ i da deca to ne treba nikome da govore, a svi znamo koliko deca vole i pričice i tajne. Tako je ova mentalno izobličena kreatura bespravno, gotovo bolesno, ali sasvim svesno i nesumnjivo sa uživanjem zlostavljala najčistija i najnevinija bića. Ostajao bi sam, kako se to logički da predpostaviti, i onda bi činio nepočinstva nad malom decom. Sigurno te zverske radnje ne bi ugledale svetlost dana, da nisu reagovali roditelji koji su prijavili ovu vrstu nasilja. Na njihove prijave reagovalo se odmah: od direktorice, preko vaspitača, do stručne službe, ali sve je to sada prekasno...zlo je učinjeno zauvek.

O tome koji su njegovi motivi i uzroci, šta su učinili roditelji i kao se osećaju mališani, ja ne bih pisala, jer se ne osećam dovoljno kompetentnom da iznosim prognoze, sudove i presude. Zna se koje to službe rade. Pitanje je samo kako će i da li će dobro da odrade sve što je neophodno da se ovakav zlikovac pravično osudi u odnosu na delo  koje je počinio i da se deci, kao i roditeljima pruži maksimalna pomoć psiholoških službi.

Vest o ovom gnusnom delu pročitala sam na jednom od portala na kojma se realnost još ne krije, ali je ta vest nekako netragom nestala. I sve bi to ostalo na tome da sinoć nije bilo „Utiska nedelje“ u kojoj je jedan od gostiju rekao da mladić koji je počinio ovo zlo zapravo nije bio zaposlen na osnovu kvalifikacija i stručne spreme, nego na osnovu partijske knjižice. Nestručan, ali partijski podoban. Neobrazovan, ali koristan. Bahat, ali služi svrsi. Nedovoljno lud, ali po njihovoj meri i kriterijumima dovoljno „normalan“da dobije službu u vrtiću.

I kao što to uvek radim kada pročitam ili saznam za ovakve odvratne radnje, zapitam se koliko je to dno još duboko i koliko će se desiti u budućnosti ovakvih slučajeva koji postaju i ostaju samo bledi odjek u javnosti? Ima li ikoga da nas prizove pameti da ne treba da trpimo više i da ne treba da gledamo uništavanje i skrnavljenje naših naraštaja koji čine budućnost ove zemlje? Hoćemo li za života doživeti da struka ponovo postane važnija od bilo koje ideologije ili će i naši potomci jedino moći da postavljaju pitanja i budu nemoćni kao i mi da ovo zlo prekinu? Očigledno je da ću i ovoga puta ostati bez odgovora.

Međutim, dovoljno smo svesni da možemo da uvidimo da se u vrtlogu pitanja jedno ipak nameće kao neizbežno: dokle „im se može?“ Dokle se ovoj vlasti „može“ da zapošljava nestručna lica u školama, dokle im „se može“ da vlasnike pečenjara, keramičare, konobare i njima slične zapošljava na pozicijama koje zahtevaju veliku odgovornost i stručnost? Dokle im „se može“ da se rugaju mirnoj i civilizovanoj šetnji, dok su potpuno lišeni svakog dodira sa stvarnošću? Dokle im „se može“ da ne čuju roditeljske vapaje za svojom decom? Dokle im „se može...“ Ima tu mnoštvo činjenja za koje bi mi trebalo večnost da ih sve pobrojim gde im „se sve može“, ali za sada ništa ne može da urodi plodom da se nečoveštvo zameni čoveštvom, da se pravda izdigne iznad nepravde, da se bahatost saseče skromnošću. I tako će biti dok ono dno koje spomenuh, ma koliko duboko bilo, ne dotaknemo svi. Čojstvo i junaštvo zameniše neljudi i kukavice, jer im „se može.“  I u tom beskraju „može im se“ stradaju naša deca i niko ne snosi odgovornost, zlostavljaju se naša deca i opet niko ne snosi odgovornost.

Da se vratim na početak priče i kažem da je ovoga puta ipak epilog malo drugačiji od svih prethodnih. Direktorica vrtića je odlučila da se povuče i na taj način snosi odgovornost. Podnela je ostavku iz „duboko ličnih razloga“, što je ispravan moralni čin i to treba pozdraviti. Ovo je presedan, retkost, gotovo anomalija, da vladajuća partija dozvoli sebi ovakav krah. Podsetimo se njihove duboko ukorenjene mantre: mi ne priznajemo poraz. Mi ne dajemo ostavke, mi ne padamo. Mi smo svemoćni.

A što se tiče direktorice, možda je i za nju ovo bilo previše. Možda je shvatila da je „može im se“ ipak otišlo predaleko...

„Nešto je trulo u državi Srpskoj…“

O nemilim događajima koji su se desili prethodne nedelje kada su deca stradala od dečije ruke, ne bih naširoko da pišem, ne zato što nemam šta da kažem, već iz razloga što je o tome teško govoriti, a da vam ruka ne zadrhti, ne poteku suze i srce ne zalupa brže.

Zato svoje pisanje počinjem definicijom izraza „Nešto je trulo u državi Danskoj“ koji je preuzet iz drame „Hamlet“ Vilijema Šekspira, koji sam pronašla negde na društvenim mrežama na jednom od sajtova, a koja kaže: „Ovaj izraz ima širok spektar upotrebe, koristi se u književnosti, politici, medijima i svakodnevnom životu posebno kada se govori o prljavoj politici, korumpiranoj administraciji, lideru, vladaru ili političkoj partiji u jednoj zemlji. Može se primeniti na svaku vrstu korupcije koja se dešava ne samo u politici, nego i u porodici, preduzećima ili čak i u ljubavi i znači nešto pogrešno.“ To „nešto pogrešno“ i „trulo“ ima i u našoj prosveti u kojoj odavno par stvari „smrdi“ i nagriza naše društvo kao kancer utrobu, kao žive rane meso, kao dečija smrt dušu.

Mi mir u nemirno doba nemamo. On je ozbiljno narušen i sada nas ništa ne može vratiti nazad. Naša barka ozbiljno tone, sunce je na trenutak nestalo, dok su nas obavili tuga, bol, žalost, suze, neverica i šok, ali i bes, očaj, nemoć, strah i jad. U tom raskoraku snažnih osećanja negde smo zagubili empatiju, predusretljivost i međusobnu pomoć kad zatreba. U ponoru u kome smo ostali živi, bez radosti i živosti ugašenih dečijih duša, gde pronaći svetlost? Šta će nas voditi dalje? Šta nam preostaje? U proteklim preteškim, očajnim i uznemirujućim danima, niko ne spava. „Ko je kriv?“, zapitaćemo se–KO JE KRIV? Na to imam samo jedan, ali precizan odgovor–svi smo krivi–i ne bih volela da iko ikada to zaboravi dokle god je živ! Pogodili su nas ovi događaji poput groma. Narodu je dosta, nastavnicima je dosta, deci je dosta, Srbiji je dosta! Dosta je priča, naklapanja, trućkanja, gubljenja vremena. Željni smo konkretnijih mera, promena na bolje, nečemu što će nas ponovo vratiti na pravi put, što će nastavnicima vratiti dostojanstvo, deci bezbrižnost, a Srbiji čast i ponos što ima takve građane. Hoćemo li još više da tonemo ili da podignemo glave, skupimo snagu i borimo se za SVU NAŠU DECU koja su ovu strahotu preživela, za svu onu koja su tu uz nas i za svu onu koja će doći. I zato, evo nekih ključnih koraka koje mogu promeniti sistem školstva (isključivo pišem o kaznama, to jedino kod nas „pali“) :

Prvi se korak odnosi na Ministra prosvete i direktore škola–ako su izabrani „znamovećkako“, ako direktori javno ne kriju nepotizam, slepo izvršavaju naredbe, ako im ni ovo stradanje dece ne pobuđuje empatiju, već osećaj da im se klati stolica (i direktori i Ministar), jer im je važno da što duže ostanu na poziciji na kojoj jesu, onda bi trebalo da im se ubuduće ne progleda kroz prste, onda bi trebalo DA SE RAZREŠE DUŽNOSTI I NIKADA VIŠE NE RADE U PROSVETI, kada u škole prime osuđivane kriminalce, kada njihovim nastavnicima izmiču stolice, kada im padaju deca sa spratova vrtića, kada im učenici udaraju profesore, kada im decu ubijaju deca. Bahatost direktora i slepo praćenje zadataka koji stižu sa vrha je postala transparentna i svima vidljiva. Zato predlažem da direktori odgovaraju i za najmanju pogrešku, počev od novčanih kazni, disciplinskih mera do razrešenja s mesta direktora, oduzimanjem licence s nemogućnošću daljeg bavljenja radom u prosveti. Za Ministra nema „sitnih“ kazni, postoji samo jedna opcija–OSTAVKA!

Nastavnici–važan subjekat u sistemu školstva. Bez nas i našeg angažovanja školski sistem praktično ne bi ni postojao, ali su proteklih godina zabeležene mnoge nepravilnosti i neodgovornosti koje smo počinili, zato predlažem da nam se ukine BESPOTREBNA, GLUPA AMINISTRACIJA, da se smanji na najmanji mogući nivo, da se posvetimo što više obrazovanju i vaspitanju dece, da svaki naš propust bude KAŽNJEN DISCIPLINSKIM POSTUPKOM, NOVČANOM KAZNOM, SUSPENZIJOM, ODUZIMANJEM LICENCE I OTKAZOM (sve zavisi od težine povrede), ako nesavesno obavljamo posao razrednog starešine, ako bilo ko od nas ne prijavi uočene promene ponašanja kod učenika i ne reaguje u tim situacijama, ako svesno utičemo na urušavanje škole našom nebrigom i nepoštovanjem propisa i zakona koji se tiču obrazovanja u školi, ako se ne držimo svoga predmeta, ako ne predajemo savesno, ako vređamo učenike (nazivamo ih pogrdnim imenima. Ima i toga, nažalost). 

Roditelji–jedna od najvažnijih karika od koje zavisi budućnost naše dece. U neraskidivom odnosu sa nastavnicima koji je godinama narušavan i sada pretvoren u toksičan odnos robovi–robovlasnici (čitajte nastavnici–roditelji) sve mora da se menja. „Ko si ti da daš jedinicu mom detetu ?!“, „Moje dete je divno, ne znam zašto si ga kaznio?“, „Je l’ ti, BRE (najprimitivniji oblik obraćanja nekome) znaš ko sam ja?!“, su samo neke od rečenica koje se šire od strane roditelja po školama poput otrova. Ako nastavnik ukaže roditelju na činjenicu da je dete načinilo prekršaj, razbilo nos drugom detetu, da se potuklo, roditelj sve predložene mere od strane nastavnika treba da usvoji i primeni kako bi se ponašanje tog deteta popravilo, u protivnom, ako se to ponovi, roditelj ODMAH, BEZ POGOVORA IDE NA PSIHIČKU PROCENU da se sazna da li je dalje sposoban da vodi računa o detetu. U nekim blažim situacijama, roditelj za svako „pametovanje“ i nesprovođenje onoga što nastavnik kaže treba da plati debelu novčanu kaznu. Tri ovakve kazne u Srbiji sigurno zaustavljaju svako bahaćenje roditelja. Ništa teže Srbinu ne pada nego javno sramoćenje i „udaranje po džepu“.

Deca–najvažniji, najlepši, najmoćniji, najsvetiji, najdragoceniji deo društva, a u isto vreme i najosetljiviji. S našom decom treba DA SE DANONOĆNO RADI na njihovom vaspitanju i obrazovanju. NE ŽELIMO OSAKAĆENU DECU, ŽELIMO ZDRAVU DECU! Ovaj sistem ih truje, postaju deo nenormalnosti koja je postala normalna u Srbiji. Dok im mediji umesto nastavnika i roditelja utiču na moral, etiku i odnos prema dobrom i lošem, mi ništa ne činimo da ih odvojimo od toga. Ukinimo sve medije koji šire nasilje, bes, kriminal, ponudimo deci bogate sadržaje, vodimo ih u pozorišta, bioskope, na izlete (koliko finansijski možemo.) Nastavnici, osluškujte vaše učenike, roditelji, provodite više vremena s vašom decom, oni će porasti, otići svojim putem, iskoristite momente da ih grlite, mazite, volite…U protivnom, desiće se ovo što se desilo. Zato, za svaki prekršaj, pa i najmanji, DECA MORAJU DA SNOSE POSLEDICE. Tu su kazne–smanjene ocene iz vladanja, ukor Veća, ukor direktora, IZBACIVANJE IZ ŠKOLE. Zadatak nastavnika i roditelja je da se potrude da se to ne desi.

Psiholozi i pedagozi–neophodni u svakoj obrazovnoj instituciji. Prenatrpani papirima, godišnjim planovima, izveštajima (poneki rade i posao direktora, da se zna!), oni moraju da budu rasterećeni, da se maksimalno posvete radu sa decom, u protivnom, ako ne reaguju na probleme, ako ne obavljaju razgovore i ne pomažu deci u savladavanju poteškoća TREBA DA SE KAZNE, poput nastavnika, u najgorim slučajevima i OTKAZOM. Oštre kazne prema svakome ko ne radi svoj posao kako treba.

I dok ove redove pišem, večeras je narod u Novom Sadu bacao cveće u Dunav. To je simboličan gest kojim odaju počast stradaloj deci, ali nadajmo se i simbol pročišćenja i spiranja svega trulog u truloj državi Srbiji.

 

 

Svima treba „8 sati rada, 8 sati odmora i 8 sati kulturnog uzdizanja.“…osim Srbima.

 

Znamo da je 1.maj, međunarodni praznik rada, jedan od najomiljenijih praznika kod nas, ne zato što Srbi vole da izađu na ulice i štajkuju boreći se za svoja radnička prava, (što je i bio povod obespravljenih radnika davne 1886. godine u Čikagu) nego što dva dana neće ići na posao! Dok svet i dalje suštinski neguje osnovnu ideju ovog praznika, a to je borba za što bolji položaj radnika u sve više obespravljenom društvu, Srbi ne planiraju da se bore za sebe i svoj krajnje jadan položaj, već da odmaraju u prirodi, uz pivo, roštilj i muziku.

Kako god bilo, mogli bi malo da saznamo ko je i zašto „ustoličio“ ovaj međunarodni praznik.

Davne 1886. godine u Čikagu je tadašnja radnička klasa prvog i drugog maja izašla na ulice demonstrirajući i tražeći osmočasovno radno vreme. Čuvena je i krilatica koja je najbolje oslikavala borbu za radnička prava– „8 sati rada, 8 sati odmora i 8 sati kulturnog uzdizanja.“ Kraj devetnaestog veka nije istorijski bio za primer što se tiče položaja čoveka u društvu. Radnici su imali jako male nadnice, radili su između 12 i 18 sati, većina njih je bila na ivici siromaštva i bede. Ovo, a i mnogo više od toga, ih je nateralo da krenu širom kontinenta u organizovane štrajkove za što bolji položaj u društvu, veće nadnice, bolje uslove za rad i život koji bi bili dostojni ljudskog bića. Sve je to kulminiralo u Čikagu gde je ulice preplavilo gotovo 40000 radnika koji su bili na ovaj ili onaj način pripadnici radničkog pokreta.  Međutim, retko koji štrajk se izvede mirnim putem, pa je tako i ovaj na početku prerastao u sukob radnika koji su bili pripadnici sindikata i onih koji to nisu. Na ovaj sukob reagovala je i policija koja je takođe umešala prste, pa je tako bilo i ubijenih, ali i ranjenih. Petoro vođa štrajka je vlast osudila na smrt, a trojica su poslata na višegodišnju robiju.

Međutim, borba za radnička prava nije tu prestala. Očigledno ovakvi gubici nisu mogli radnike da zaustave, niti njihovu želju da se konačno izbore za svoja prava. Tako je 1889. godine održan prvi kongres Druge internacionale gde je većina donela odluku da će se svakoga prvog dana u mesecu maju održavati demonstracije sve dok se radnici ne izbore za svoja prava, na dostojanstven rad i pristojan život. Tako se od sledeće godine ovaj dan počeo slaviti kao međunarodni dan radnika, njihove solidarnosti i prava. 

Prvi maj se nije samo duboko ukorenio u svetu, on je kao takav postao priznat i prihvaćen i u našoj zemlji gde se slavio po prvi put davne 1905. godine kada je na ulice Beograda izašlo između 5000 i 6000 radnika. Međutim, nakon drugog svetskog rata ovaj praznik postaje kod nas državni. Organizuju se razne parade gde su učestvovali radnici, ali i omladina kao i vojnici. Naravno, ništa nije moglo da prođe bez druga Tita.

I evo danas, kada se i dalje u svetu ljudi na ovaj dan bore za svoja prava, izlaze na ulice i štrajkuju, kod nas ovaj praznik gotovo i da nema veze s osnovnim postulatima, težnjama i željom da naši radnici budu u boljem položaju nego ranije, već se ovaj datum vezuje za odmor, opuštanje, razonodu i razbibrigu. To uopšte ne čudi, jer očigledno nama odgovara ovakav način života: mi živimo u izobilju, blagostanju i naša je budućnost kao i budućnost naših potomaka svetla.

Prvi maj, kao i naredni dan su neradni i državni praznici. To znači da radnici koji rade u državnim firmama kao i privatnici koji sebi to mogu da priušte, provode ove praznične trenutke sa svojom porodicom uz roštilj, muziku, alkohol i zabavu. Rešeni svih muka i problema, srpski narod je odlučio da nakon Uskršnjih praznika još odmara, sobzirom da direktori po firmama „mnogo rade“, oni ispod njih su po partijskoj liniji takođe „jako umorni“, a radnici…njima je draže prasence i pad u zaborav trenutni načina života, nego očajan položaj koji imaju na svojim radnim mestima i u društvu.

Tako je većina Srba odlučila da ode na Frušku Goru, u Deliblatsku peščaru, u Košutnjak, a poneki s „dubokim džepom“ i van zemlje, gde zaboravljaju na sve nedaće, prividno stvarajući sliku da se nigde ne živi bolje nego kod nas, dok će „levičari“ u Nemačkoj na ulice kao i Francuzi zbog nedavno donešenog zakona o pomeranju starosne granice za odlazak u penziju. (Dakle, neko će da štrajkuje, a neki ćemo da ne štrajkujemo!) Ipak će se, da budem objektivna, održati i ponegde pokoji sindikalni skup po trgovima i ulicama glavnog grada gde će se nedvosmisleno izraziti neodustajanje od borbe za bolji život radnika i građana, za veće plate i bolje kolektivne ugovore.

Možda je to samo uteha i privid, jer zapravo Srbiji treba masovno okupljanje, ne uz pivo i roštilj, već uz „kuku i motiku“. O onom gorepomenutom–„8 sati rada, 8 sati odmora i 8 sati kulturnog uzdizanja.“–u nas nema ni reči, posebno ne o 8 sati kulturnog uzdizanja. Odavno smo shvatili da se kultura izgubila negde između odmora i rada, s tim da je i odmor izgubio svoj smisao u vremenima u kojima živimo. Ostadosmo tako na 8 sati rada koji se pretvorio u 12 sati eksploatacije, „crnčenja“, mučenja, izrabljivanja. Ali, kako to kod nas biva, mi sve podnosimo…uz pivce i presence. A svet…nek štrajkuje kad je lud!

 

 

„Ovo nema nigde“...

 

Kada sam ovih dana razmišljala o čemu bih pisala, nisam ni slutila da ću opet, po ko zna koji put za kratko vreme, da pričam „priču iz života“ prosvete. Očigledno je mojoj branši vrlo primamljivo da ima što veću minutažu (i to u negativnom kontekstu) u javnom prostoru, gde postaje tako predmet različitih portala, novina i televizije.

Verujem da je svima već poznat najnoviji skandal koji se desio na Kanarevom brdu u OŠ „Đura Jakšić“, gde su se dve žene, jedna glumica, a druga direktorica, dogovorile da jedna hip-hop grupa slobodno kroči u đačke prostorije i snimi nekakav dušebrižan spot, kojim bi tobož' izvrgnuli poruzi neke društvene vrednosti. To ništa ne bi bilo sporno da se u jednom trenutku u prostorije škole, pa i u samoj učionici, nije pojavio osuđivani i poznati kriminalac iz devedesetih, koji je, navodno, glumio profesora u spotu.

Da bi zlo bilo veće, direktorica škole je odmah po učinjenoj šteti opravdala svoj postupak činjenicama da nije imala sve infomacije o snimanju spota, kao i da nije znala da će „persona non grata“ biti prisutna u školi. Da bi zlo bilo najveće, toj „neželjenoj osobi“ su prilazila deca, izražavajući želju da se slikaju i da dobiju autogram. Na svu neprijatnost koja je zadesila školu, direktorica je, dolivajući ulje na vatru, izjavila kako niko od gostiju nije bio ni nepristojan ni nekulturan, smatrajući verovatno da je to dovoljan razlog što takvi gosti mogu da uđu u ovakvu vrstu institucije koja bi trebalo da počiva na temeljima morala, etike, poštovanja, obrazovanja i vaspitanja. Nije bilo potrebno mnogo vremena da, pre svega, normalni, ali besni i ogorčeni roditelji održe protest, kojim su tražili da se direktorica smeni.

Tako se, zapravo, završila ova nemila priča o školi, ali svoj nastavak ima na društvenim mrežama, portalima, dnevnim novinama i televiziji, a razlozi zbog kojih sam se ja kao nastavnik i profesor zabavila ovom temom, jeste stid koji osećam i koji je beskonačan, kao što je i beskonačna glupost gospođe glumice i gospođice/gospođe direktorice koje su se dogovorile da se snimi spot, kao da je to njihov privatni objekat, mesto gde kafenišu, čuvaju decu, pozivaju prijatelje i zezaju se. Koliko je slobode i prava sebi dala ta glumica, te se osokolila da pita za školski prostor za tamo neki bend koga (zamislite!) vole deca, koji je popularan i koji bi snimio kvalitetan spot o tome kako se neke vrednosti krše u našem društvu? Ko je ta direktorica da zaboravi da je škola institucija, da postoje određeni protokoli koji se moraju poštovati da bi se održale ovakve „ekskurzije“ u školi. Zašto nije obavestila savet roditelja i školski odbor (možda) ili Ministarstvo prosvete (obavezno!) o planovima koje kuje sa svojom drugaricom glumicom? Zašto nije prikupila dovoljan broj informacija o tome šta se snima, ko snima, ko glumi, koga glume? Zašto se nije do sitnih detalja raspitala kod gospođe glumice ko je taj bend, ko su članovi benda, ko su im roditelji, iz kakvih socijalnih struktura potiču, koga oni dovode kao svoje goste, ko su ta deca koja će biti u spotu? Da li je uopšte bila svesna da je na ovaj način s polu–informacijama srozala ugled i moral škole, da je dolaskom kriminalca koji je obeležio devedesete godine prošlog veka kojih se ja dobrano sećam, vratila na pozornicu kriminal i odsustvo svake čestite misli i dobrog ponašanja?

Gde je Ministarstvo prosvete u svemu ovome? Kao profesor, znam da nemamo nikakav zvanični dopis, obaveštenje, zakon, dopunu zakona, štagod i kakogod to nazvali, kojim se korak po korak objašnjava kada direktor škole može i na koji način da iskoristi autonomno pravo škole da ustupi prostorije u komercijalne svrhe? Njemu je, tom istom Ministarstvu, najlakše da okrivi „glavu kuće“, u ovom slučaju direktoricu i da tako zataška još jedan skandal koji mu „drma kavez“.

Razmišlja li iko o moralu, o etici, o školi i njenoj svrsi ili smo zaista prešli tu crvenu liniju gde se nenormalno favorizuje i postaje sve više normalno? Da li je iko od ove cenjene gospode svestan da se ovakvo ponašanje „pejstuje“ na decu, da oni posetu jednog kriminalca smatraju normalnom, jer to država i društvo dozvoljavaju i prikazuju kao normalno? Na kraju krajeva, hoće li bar neko da bude pošten i da se stvarno pozabavi decom koja su sve više izložena izopačenim medijima na kojima se prikazuju naopake vrednosti? Da li ima nekoga u ovoj zemlji ko bi pokazao borbu da se zabrane mediji sa nacionalnom pokrivenošću koji propagiraju nemoral, kriminal, moralno posrnuće, jer je to ono što truje našu decu? Kada je i da li je došao opet taj trenutak da kriminalci i kriminal postanu popularni i cenjeni? Ima li živog bića u ovoj napaćenoj državi na Balkanu koji bi glasno povikao da ne želi scenario iz devedesetih, nove „dizelaše“ i „krimose“ koji bi bili slika i prilika ondašnjeg društva?

I najzad, gde smo mi, nastavnici i roditelji, (pri tom ne mislim na šačicu nastavnika i roditelja koji iskazuju svoje nezadovljstvo) da podignemo na desetine hiljada glasova protiv moralnog unakažavanja naše dece, urušavanja škole kako institucije, prvog i poslednjeg bedema u očuvanju zdravog razuma ili ćemo i mi da jurišamo na društvene mreže, sablažnjavamo se i šokiramo onim što vidimo i onim čime uništavaju naše društvo? Zar ne bi trebalo da jednom, evo možda baš sada, kažemo da nam je svega dosta, da ne želimo više da se u nas upire prstom jer smo reprezent sistema koji je u živom blatu i kome niko ne želi da pruži ruku spasa? 

Priznajem, osećam sram i bes u isto vreme što ne mogu više da se borim, osim pukim batrganjem i koprcanjem svojim slovcima iskucanim na „hartiji“ na računaru, protiv ovakvih razvratnih događaja. Shvatam zasita da „ovo nema nigde“ i da će ubrzo umesto nas, ako se ne dozovemo pameti, za našim katedrama sedeti ljudi s „belim čarapama, žutom kravatom i šimikama.“ I da ne zaboravimo, kao i sve u ovoj državi, i ova će priča trajati tri dana i onda će joj se zamesti trag. Nema odgovornih, niko nije kažnjen, sve će se nastaviti po starom....do sledećeg skandala.

 

 

„Instagram, Fejsbuk, Snepčet“...a gde je tu reč?“

Današnje savremeno, moderno društvo počiva isključivo na brzoj komunikaciji i jasnim porukama. Vreme je vrlo dragoceno, pažnja je minimalna i sve se dešava u par sekundi. Bez obzira da li nekome pišemo poruku, pa koristimo skraćenice po principu „što manje piši, a što više kaži“, ili se ta komunikacija obavlja na jednoj od društvenih mreža koje su sve više uzele maha ne samo kod mlađe već i kod starije populacije, ovi vidovi komunikacije prete da postanu osnovno sredstvo izražavanja, ako to već i nisu.

Juče na jednom od lokalnih portala čitam o uticaju „Instagrama“, „Fejsbuka“, „Snepčeta“ i drigih mnogobrojnih mreža na mlade ljude. Kako se u tekstu kaže , po prvi put se pojavljuje podatak da mladi ljudi žele da izbegnu sve veću kontrolu svojih roditelja koji to rade zahvaljujući „Fejsbuku“, pa se iz tog razloga prebacuju na druge mreže, gde mogu da komuniciraju daleko od njihovih pogleda, što rasterećenije i što lakše.

Roditelji su opet, u brzom tempu života koji nameće i vreme i razvoj tehnologije, nekako uspeli da pronađu način (ako ne uživo), da prate svoju decu i da duboko urone u njihov svet interesovanja zahvaljujući najpre „Fejsbuku“ koji se razvio do te mere da njega ne koriste samo mladi ljudi, već i stariji, primera radi, ljudi preko 60 godina koji su takođe vrlo aktivni korisnici ove mreže.

Ali, da se vratim na mlađu populaciju koja je i većinski korisnik društenih mreža. Shvativši da ih roditelji mogu kontrolisati  gotovo neprekidno, mladi su rešili da napuste „Fejsbuk“ i doslovno „pobegnu“ od svojih roditelja, prvo na „Instagram“, pa na „Snepčet“, gde mogu da, uz razne video klipove kao i fotografije, međusobno komuniciraju i razmenjuju mišljenja unutar svoje manje ili veće zajednice koju stvore zahvaljujući vrlo strogim odabirom pratilaca koje nameću same društvene mreže. Zahaljujući tome, oni su daleko od svojih roditelja koji sve sporije mogu da prate tehnološki galop društvenih mreža koje se iz minuta u minut menjaju, zahvaljujući dobrom odabiru ciljane grupe kojoj se žele sve moderne mreže prilagoditi. Tako je sada aktivan „Instagram“ gde deca, tinejdžeri i malo starija populacija do 39 godina, mogu da biraju pratioce i da oni prate nekoga.

Tinejdžeri, a i malo mlađa populacija, često na ovoj mreži prate svoje idole, pevače, glumce, svirače. Ulaze na njihove profile i gledaju slike sa koncerata, predstava, filmova...Na taj način se sažive sa njima i kopiraju ih u nekim delovima svog života.

Međutim, ono što je mene podstaklo da o ovoj temi pišem nisu zapravo društvene mreže same po sebi, već njihov uticaj na nemogućnost razvoja jezičkih sposobnosti mladih ljudi da se što temeljnije izraze i što tačnije oblikuju svoje misli kako bi ona druga strana koja prima informaciju ili neko novo saznanje mogla u potpunosti da ih razume. Nažalost, mlađa generacija ljudi je izabrala da ne komunicira verbalno, da zanemari poruke koje iziskuju vreme, tačnu formulaciju, izbegavanje dvosmislenosti, već da prenosi poruke putem video–klipova i fotografija, mimova i emotikona. Ovo umnogome dovodi do toga da se verbalna komunikacija svodi samo na osnovno i vrlo kratko opštenje sa sagovornicima, što zapravo predstavlja ne samo nekakvu vrstu „oštećenja“ jezika kao takvog, već utiče na način da se jezik tako menja da poneke reči počinju da se zaboravljaju ili bivaju zamenjene stranim rečima. Po viđenju naših mladih sugrađana, „slika govori više od reči“, te se oni toga doslovno pridržavaju.

Moramo ipak priznati da današnja omladina nije za to kriva. Za decu koja su rođena nakon 2005. godine može se slobodno reći da su odrastala uz video–igrice, tablete i kompjutere, a da ne govorimo o pojavi društvenih mreža u njihovim životima od momenta kada su mogli stabilno da drže ove tehnološke uređaje u svojim rukama.

Međutim, ono što je jednim delom pogodilo ljude iz moje branše, mislim na prosvetne radnike, koji ceo svoj radni vek posvećuju deci i bave se njihovom verbalnom ekspresivnošću, posebno profesori maternjeg i stranog jezika, jeste pojava emotikona koji zamenjuju pravo izražavanje emocija kod dece, njihovu radost, tugu, bes, žalost, euforiju, apatiju... Nisu česti pismeni zadaci u kojima ne osvane poneki „smajli“ ili „tužić“ kao vrsta neverbalne komunikacije sa profesorom uz obrazloženje „ne umem lepo da se izrazim, pa evo smajli.“

Neretko vidimo poruku do svega dve–tri reči sa raznim emotikonima koji je prate i koji se pojavljuju zauzimajući i po tri–četiri reda, izražavajući na taj način trenutnu misao i osećaj mladog čoveka koji poruku šalje. To se može videti gotovo ispod svake slike na „Instagramu“, recimo, gde se rubrika sa komentarima usijala emotikonima prepunim srca, poljubaca, visoko podignutog palca ili narandžasto namrgođenog emotikona koji nam jasno šalje poruku da je pošiljalac iz nekog razloga vrlo ljut ili možda čak i besan.

Kao posledica svega toga, mi, malo stariji, koji se nikada nismo toliko vezali za ovakvu vrstu komunikacije, smo zašli u jedan svet bez reči, zasnovan na pokretu, slici ili sličicama koje iskazuju naša osećanja. Kako se izboriti za više prostora žive komunikacije? Kako okrenuti taj točak „nesreće“ koji preti da banalizuje komunikaciju „in vivo“? Na koji način stimulisati mlade da se ne odreknu reči, glasova i njihovih boja? Šta im ponuditi kao alternativu, da, uprkos begu od roditelja i stvarnosti koju im kontrolišu, ipak ne zaborave da je živa reč ono što se najviše broji. Bez jezika smo zapravo bez sopstva.

I zato, umesto slike koja vredi „hiljadu reči“, postavimo deci u centar pažnje „reč koja i gvozdena vrata otvara“ i istrajmo u nameri da ih učimo da što više govore i da se izražavaju jasno i glasno, jer jedino reč ima tu moć da ih doveka spaja.

Poetry: "Funeral Blues" by W.H. Auden (read by Tom Hiddleston)

 https://www.youtube.com/watch?v=CMK4mDtl8pQ

 

I ja želim da znam, upitam i iznesem svoj stav…

 

Kada čovek otkrije sasvim spontano neke od svojih talenata u zrelim godinama, jer se mladost nije pobrinula da učini to ranije, onda poželi da što više koristi to što mu je „bogomdano“, da nadoknadi propuštene trenutke stvaralaštva koje je preskočio u svojim mladalačkim godinama kada je bio pun snage i elana da otkriva sebe i svet u kome je.

Možda ste pomislili da sam imala sreće i svoj raskošni talenat za pisanjem razvila još u tinejdžerskim danima, ali sam bila suviše stidljiva da to iskažem javno, moram vam priznati da ste potpuno pogrešili! Na svoje lično iznenađenje, upoznajem sebe tek sada i otkrivam da, pored pisanja, imam i još poneki dar. Ipak, na moju malenkost ne bih više trošila vreme, jer ima toliko tema koje okupiraju moje misli da grabim svaku priliku da što više pišem i iskažem sve ono što sam propustila ovih proteklih godina.

Ipak, život nije uvek onakav kakvim ga zamišljamo i ne ide onom linijom koju mi zacrtamo u želji da je pratimo, već sebe upoznajemo onda kada se za to rodi trenutak i kada počinjemo da dajemo najbolje od sebe. Kada sam shvatila da je malkice „kasno Marko na Kosovo stigao“ i tek sada mi otvorio spisateljske vidike, rešila sam ipak da ugrabim date mi ove godine života i potpuno se predam pisanju. I da, naravno, najviše sam poželela da pišem o prosveti kojom se bavim, jer je to najbolje što umem da radim.

Oduvek sam želela da „kažem svetu“ šta mislim o našem prosvetnom sistemu, ali se nikada nije pružila prilika sve do ovih proteklih meseci, kada sam se snažno sudarila sa „svojih pet minuta slave“ i odmah iskoristila taj „umetnički trenutak“ da konačno javno, bez zadrške i potpuno iskreno pišem o onome što me već godinama unazad muči u poslu i što mislim da bi trebalo pod hitno da se za to pronađe rešenje.

Mnogo je tu „krivih Drina“, koje valja ispraviti, ali ovoga puta ću se pozabaviti jednom „krivom“, po meni vrlo značajnom za naše obrazovanje.

Naime, upravo ovih dana intenzivno pratim seminar za stručno usavršavanje nastavnika u osnovnim i srednjim školama. Da su seminari zanimljiva stvar svako bi ih slušao i pohađao bezbroj puta tokom godine, a pošto u načelu nisu, ni ovaj koji sam pratila i koji i dalje pratim, jer ga čini nekoliko delova, je krajnje nefunkcionalan i nimalo praktičan za uslove pod kojima radim ja, ali i moje kolege. Štaviše, beskrajno je dosadan i umarajući.

Tema seminara se odnosi na inkluzivno obrazovanje u nastavi i procesu učenja, upravo ono o čemu sam htela potanko da pišem. To u prevodu za ljude koji se ne bave ovim poslom znači: „obrazovanje za decu sa smetnjama u razvoju ili drugim rečima za decu sa posebnim potrebama, koji podražumevaju izvesna ograničenja kako fizička, tako i psihička.“

Oni koji rade u prosveti znaju koliko je inkluzivno obrazovanje sada zastupljeno na svim nivoima i to je jedna od rak rana našeg sistema, jer se odnosi na decu za koje se piše poseban, individualni program, koji se u manjoj ili većoj meri razlikuje od programa koji prate prosečna ili darovita deca. Kako raznorazne definicije kojima nas zatupljuju zvuče jezivo i izopačeno, svaki prosvetni radnik bi vam sa sigurnošću rekao da su nam sva deca draga bez obzira na njihova postignuća i to je apsolutno tačno, a da bismo mi mogli i ovoj deci da pružimo minimum znanja i maksimum pažnje, moramo i mi da budemo obučeni za takvu vrstu posla. Konačno sada dolazimo do problema. Sistem u našoj državi ne podrazumeva da jedan profesor, predmetni profesor, recimo srpskog jezika i književnosti, biologije ili hemije, tokom studija uči i obrazuje se za rad sa decom sa posebnim potrebama, što znači da mi u školi nismo adekvatno obučeni da pružimo znanje toj deci, već tumaramo u mraku, nagađamo i nabadamo kao čačkalicom, naslepo otkrivamo šta je ono što oni vole, za šta su sposobni i koliki im je kapacitet. Da bi to dete dobilo potrebno obrazovanje, potrebne su posebne pripreme, planovi i programi, poseban način učenja, veći utrošak vremena. Sve bi to možda i bilo divno, bajno i sjajno da ne postoje i druga deca, koja spadaju u grupu prosečne ili nadarene dece, pa se i njima treba posvetiti pažnja koju apsolutno zaslužuju.

Ipak, ne mogu biti neiskrena i ne priznati da povezivanje ove dve kategorije dece ima dobrih strana, prevashodno se misli na socijalizaciju gde je cilj da se deca sa posebnim potrebama na što bolji način povežu sa ostalom decom. Prihvatnje različitosti je još jedno od glavnih ciljeva obrazovanja. Uspostavljanjem veze između ove dve kategorije dece stekla bi se i mogućnost razvijanja empatije, posebno kod prosečne dece, njihovo saosećanje sa onom drugom decom u određenim trenucima, očekivanje pomoći ili jednostavno podrške. Sve je to dobro, tu ima druženja, međusobnog prihvatanja, empatije, socijalizacije, ali apsolutnog savladavanja znanja i gradiva za obe kategorije dece nema, a pokazaću vam i kako:

Probajte, dragi čitaoci, da zamislite rad u učionici ograničenog vremenskog trajanja (45 minuta), gde nastavnik, primera radi, predaje novu lekciju većini dece, objašnjava nove pojmove, stvari, pojave, događaje. Iza toga slede pitanja učenika, diskusija na temu, podpitanja, „zdravi“ sukobi mišljenja, spontani razvoj neke druge teme, povezane indirektno sa glavnom.

„A gde je predavanje za decu s posebnim potrebama?“–verujem da biste se već dosad to upitali ili ako bismo krenuli obrnutim redom, postavili biste isto pitanje o prosečnoj, nadarenoj ili talentovanoj deci.

U tome i jeste suština! Nema se vremena za obe kategorije dece! Ako želite da održite dobar čas, vremena nažalost nema za sve. Ovde su svi na gubitku: profesor koji ne može da napravi „dva u jedan“ uz sav svoj trud i napor, učenici koji moraju da budu prekinuti napola usred debate i razgovora o temi koju su obrađivali, jer i ona druga deca zaslužuju nešto da nauče, i konačno ta deca, deca sa posebnim potrebama takođe ispaštaju, jer im opravdano treba više vremena, temeljniji pristup radu, više puta da se nešto objasni. I oni žele da znaju, imaju pitanja i potrebu da iznesu svoj stav.

I onda kada vreme istekne i čas se završi, i kada mi, prosvetni radnici, ostanemo sami u kabinetu i shvatimo da nismo ništa postigli, da smo na gubitku, da su naši đaci na gubitku i da, kojim slučajem stignemo da se pozabavimo obema kategorijama, opet nismo uradili to kvalitetno. Tako skrušeni i ponovo izigrani sistemom koji nam ne dopušta da radimo svoj posao i da se bavimo decom za koju smo obučeni, osećamo se…slomljeni i utučeni, je im nismo pružili sve, jer NIKOME nismo pružili sve. I onda kada dođemo kući, poraženi po milioniti put na sopstvenom terenu, ostaje nam samo da se zapitamo ZAŠTO niko neće da se istinski pobrine za decu sa posebnim potrebama? Zašto se umesto stadiona ne grade specijalne škole, ne školuje i ne zapošljava veći broj stručnjaka počev od psihologa, pedagoga, preko logopeda do defektologa? (informacije radi, većina naših škola nema sve četiri kategorije pomoći učenicima, uglavnom je to jedna do dve) Zašto nas primoravaju da pratimo glupe, dosadne, besmislene i nikome korisne seminare kako bi se tobož’ obučili za rad sa decom sa posebnim potrebama kada se time najbezočnije krši pravo da svako dete dobije maksimalno znanje i pažnju koju zaslužuje? U našem školskom sistemu, ako već nemamo normalan sistem, uz ovakvu decu, bar za sada, bi trebalo da budu (i jesu tu) asistenti, ALI jedan asistent na jedno dete, a ne jedan asistent na jednu grupu dece sa različitim vrstama i težinom ometenosti! Sada jasno može da se uoči koliko asistenti mogu, kao i profesori, da se posvete radu sa tom decom. Želim zapravo reći da NE MOGU! Ne mogu, jer je isti obrazac za sve. Niko tu nije obučen za rad sa tom decom, ma koliko nas oni zamajavali seminarima i ostalim nekakvim izmišljenim aktivnostima gde mi KAO profesori napredujemo u radu sa tom decom.

Ja i dalje nastavljam da se pitam zbog čega se insistira na tome da se stvaraju „multitasking“ profesori koji će da rade stotinu poslova u isto vreme i nijedan neće odraditi kako treba, ne zato što to oni ne žele, već zato što ih na to primorava sistem? I konačno, šta se time dobija? Prosečno i nadareno dete stagnira u učenju i znanju, a dete s posebnim potrebama ne može da pokaže za šta je sposobno i koje sposobnosti krije u sebi, jer svako dete, ali SVAKO dete u sebi ima malu riznicu nečeg svojeg, unikatnog i jedinstvenog, samo je potrebno da se ta riznica pronađe i da se otkriva na pravi način. Tako će prosečna, nadarena i talentovana deca dati svoj maksimum, kao i deca sa posebnim potrebama, a za to nam je potrebno više stručnjaka, specijalizovanih škola i malo mira da mi radimo posao za koji smo zaista školovani.

Zato mi ništa drugo ne preostaje nego da upitam Ministarstvo prosvete (ko zna, možda će neko od njih i nabasati na ovo moje pisanije): koja je to granica do koje možete ići u narušavanju dečijih prava na apsolutno sticanje znanja na osnovu njihovih sposobnosti, mentalnih i fizičkih kapaciteta, inteligencije koju poseduju kao i talenate i umeća koja otkrivaju upravo s nama, njihovim profesorima? Kada će sva deca postati prioritet ove države, kada će ovakva deca dobiti adekvatno obrazovanje, kadar koji bi sa njima radio i uslove u kojima bi se nesmetano razvijali? Kada će znanje, ma sa koje god stane dolazilo, postati neprikosnoveni stub jednog društva i konačno, kada ćemo mi, prosvetni radnici, jednom ovakvom nakaradnom sistemu reći DOSTA?!

Volim „Partizan“, ali ona je obožavala „Zvezdu!“

 „Ritual predstavlja sistem pravila koja određuju ponašanje pojedinaca. Često su praćeni rečima ili gestovima, a delovanje se odvija na izvesnim mestima i u određeno vreme, koji nose tek simbolično značenje.“ Ovako kaže Vikipedija, a ako ste se zapitali šta to pojam rituala povezuje sa nazivom teksta, rada sam da vam odmah dam odgovor–apsolutno ništa!–osim da je pesma „Da volim crno–bele“, koju pevaju navijači KK „Partizan“, proteklih par jutara postala moj neizbežni ritual, jer sam je pevala svaki put kada bih otvorila oči. Ipak, ovo neće biti priča o „Partizanu“, ni o košarci, ovo će biti priča o mojoj majci i fudbalu.

Podstaknuta velikom borbom naših timova na međunarodnoj sceni, tačnije takmičenju u Euroligi koju pratim s velikom pažnjom i navijam za oba naša predstavnika (samo kad igraju van zemlje), prisetila sam se svoga detinjstva i onih fudbalskih dana kada je igrala „Zvezda“. Neću pisati o „Partizanu“, o mojoj ljubavi u sportu, već o strasti, nadahnutosti, sreći i obožavanju koje je uvek umelo da preplavi moju roditeljsku kuću svaki put kada su igrali „crveno–beli“.

Razlozi zašto je igranje i gledanje „Zvezde“ toliko bilo važno u mojoj porodici, niko nije umeo razložno i razumno da objasni od nas četvoro, ali smo svi nekako u dubini duše znali da je to bilo javko važno našoj majci i voljenoj supruzi, a želja da ponovo osetim to uzbuđenje i ustreptalost toga dana u našem domu kad se očekuje „Zvezdina“ utakmica je ovoga trenutka za mene neprocenjiva. Zato se mislima vraćam u detinjstvo i sve stavljam na papir.

Od kada znam za sebe, u našoj kući se oduvek negovala ljubav prema sportu, iako se ni od sestre ni od mene nije izrodio sportista, čak ni onaj amaterski, imali smo tu žar i navijačku strast, koja je duboko usađena u nama dvema od malih nogu i koja je stvorena zahvaljujući našoj majci koja je bila vatreni navijač „Crvene Zvezde.“ Godinama je ona brižljivo i svelikom ljubavlju „ubrizgavala“ u nas tu pasiju prema sportu. Isprva, moja sestra i ja tu njenu ljubav prema sportu kao da joj je još jedno dete nismo baš u potpunosti razumele, jer smo bile suviše male da bismo shvatile zašto naša majka nekim danima u godini, (ni same nismo znale zašto baš određenim danima), otkazuje svakome posete i vrlo pristojno moli svakoga da posetu našoj kući odloži. Bilo nam je zabavno da je pratimo kako od ranog jutra sprema, usisava, briše prašinu, sklanja stvari po kući, kuva ručak, sprema čak i obrok koji se planira u večernjim satima. Kada smo jednom upitale tatu o čemu je reč i zašto je mama tako „ubrzala“, samo se nasmešio i kratko odgovorio: „Igra „Zvezda“ danas.“ Naravno da smo znale ko su „Zvezda“ i „Partizan“ i da treba da se danas navija, ali i dalje nam nije sasvim bilo jasno zašto majka sve sređuje po kući kao da treba da se selimo na stadion i kuću ostavimo nekim ljudima na čuvanje. Ipak, volela bih da napomenem da se u našem veselom domu pratilo sve: od boksa, karatea, hokeja, preko košarke, odbojke, pa sve do plivanja i pretpostavljate, majčinog najomiljenijeg sporta–fudbala. Ta suluda, bezuslovna ljubav prema sportu je toliko bila jaka da joj nije bilo teško da ustaje u sitne sate, nekad i pred zoru, ne bi li pratila Mate Parlova, ili uživala u US OPEN–u, a onda bi se spremila i otišla na posao, vedra i nasmejana, kao da je spavala čitavu večnost.

Ipak, kako to biva, godine su prolazile, mi smo stasavale, postajale devojke, a u našoj kući je stanje i dalje bilo nepromenjeno „tih dana“. Doduše, bilo je nekih sitnih izmena kada je igrala „Zvezda“, posebno kada je bio derbi. Onda bi sve stalo. Novina je bila ta što je izostajao ručak ponekad, veš bio napola raširen, a smeće bilo na čekanju. Stalo bi i vreme, samo je postojala „Zvezda“. Nas dve bismo se spremale za večernje izlaske, popodnevne šetnje, jutarnje ispijanje kafa po kafićima sa drugaricama, u zavisnosti od doba dana, a tata bi uobičajio da dremka na svojoj fotelji, navodno pomno prateći utakmicu, iako tako ušuškan u svoje polusnove i nije bio neko društvo majci. Međutim, to njoj nije smetalo uopšte. Sve dok je televizor bio pojačan „na najjače“ kako bi se stvorila što vernija atmosfera sa stadiona i ta energija prenela na naš stan, posebno na našu majku, mi joj nismo bili briga.

A onda bi otkucalo naznačeno vreme za početak utakmice i ona bi sela vrlo blizu ispred televizora, jer su je oči izdavale, na krilo bi stavila pepeljaru, kraj sebe cigarete i bila spremna da navija. Nije se javljala na telefon, nije odgovarala na komšijske pozive na kafu, nije se javljala strini kojoj je trebalo društvo, za nju je postojala samo „Zvezda“. Onda bi glasno navijala, psovala promašeni penal, vikala na igrače, beskrupulozna bila prema sudijama. Naša kuća se orila kao da ih je bilo desetorica. Onda bi došlo poluvreme, ustala bi, pokrila oca nekim ćebencetom da „ne nazebe“, ne želeći da ga budi, na kratko laganim koracima odšetala do kuhinje po čašu vode, pogledala da li nam je mačak živ, budući da se sklonio u kupatilo, bežeći od sve te buke i ponovo se vratila pred televizor da odgleda i drugo poluvreme agonije na stadionu „Delija“ ili „Grobara.“ Ritual je bio isti: tih preostalih četrdeset i pet minuta su proticali u grču, stezanju kutije cigareta, paljenju istih na svakih pet minuta, što od strasne navike za pušenjem, što od nervoze, navijačkim psovkama, galami, grdnji, povicima, sugestijama za sve i svakoga kako da se igra, a pao bi i poneki savet za sudiju.

Sve je to moja božanstvena majka izgovarala i činila, baš kao na stadionu, kojoj se ceo kvat divio na dobrom, čak odličnom poznavanju fudbala za jednu damu kakva je ona bila. Bila je vatreni navijač kakav je mogao da poželi svaki klub, bila je vatrenija od mojih drugara „Delija“ koji nisu krili oduševljenje kada su je videli jednom prilikom u našoj kući sa koliko žara prati svaki minut utakmice. Čak su jednom prilikom izrazili želju da bi je poveli na „večiti derbi“. Tome sam se ja jako protivila, kao i ostatak moje male komune. Jedino je majka pokušavala da nas ubedi kako će biti sigurna i kako je to idealna prilika da se nađe na stadionu svog kluba za kog je kao navijač živela. Priznajem svima, jedva smo je uspeli odagnati od takve sulude ideje! Na kraju je morala da se pomiri s činjenicom da će svoj klub zauvek da prati preko malih ekrana...

Ipak, danas je malo takvih utakmica, čestitih, poštenih i pobeda na trud zarađenih. Danas je vrtoglavo vreme, ono što je čoveku predstavljalo zadovoljstvo i draž, danas je puno rezignacije i političke konotacije. Ono što je moju majku podizalo, ta ljubav i žar, danas je pretvoreno u bes i revolt. Fudbalski stadioni su prepuni ružnih i bespotrebnih poruka. Sve je to daleko, daleko od sporta..Ali, ipak ja sam rešila da ublažim tu sumornu sliku današnjice, prisećajući se divnih, razdraganih i bezbrižnih dana moga detinjstva i devojaštva deleći život sa strasnim navijačem, te tako sada osećam neizmernu blagost i toplinu, mislima daleko od ove gradske vreve, životnih nedaća i muka. Mada...ostala mi je jedna i jedina muka za života...Da sam znala da će tako brzo otići daleko od mene na neko srećnije mesto, među oblake i Bogove, majčinu bih želju da uživo navija za tim koji je volela najvećom ljubavlju jednog navijača, ispunila bezbroj puta.