Nastavnice, mogu li da se javim na telefon, mama me zove?

Ovo nije tako retka rečenica koja se može čuti u našim školama tokom časova.

Ideja da se od ove školske godine zabrani donošenje i upotreba mobilih telefona u škole, sve je prisutnija kako kod nastavnika, tako i kod roditelja. Da bismo promislili dobro i doneli dobre odluke, nastavnici, ali i roditelji, svakako bi trebalo da detaljno odrede cilj i svrhu oduzimanja ili trajnog nenošenja mobilnih telefona u obrazovne institucije. Ovde se postavlja više od jednog pitanja, (koji je cilj ukidanja mobilnih telefona, kome to najviše koristi, koji su benefiti korišćenja mobilnih telefona i sl.) Ali, evo, kako to „većanje“ zaista u praksi izgleda:

Prateći i čitajući dosta o tome na koji način stručna lica, profesori, nastavnici, pedagozi, defektolozi i mnogi drugi vide rešenja ove zavrzlame, shvatam da većina smatra prioritetnim da će, ako se  ukinu mobilnih telefoni, deca imati veću pažnju na časovima, da će se bolje fokusirati na predmet koji slušaju, da će im se pažnja poboljšati i da će proizvodi njihovog rada biti uspešniji i učinkovitiji. To sve možemo smatrati ciljevima unapređivanja učenja. Neki su otišli i korak dalje (sa čime sam saglasna) da bi odsustvo mobilnog telefona u rukama deteta podstaklo razvoj međuljudskih odnosa, nego što se to čini u trenucima kada je ono zadubljeno u monitor i tastaturu.

Vršene su i ankete širom sveta (oko 200 obrazovnih sistema je potpalo pod ovu vrstu anketiranja) i konstatovano je da je svaka šesta država zabranila mobilne telefone u školama, a tako nešto čak i ovekovečila zakonom ili određenim uredbama kroz pravilnik škole. Pošto se bavim predmetnom nastavnom, znam da je Francuska jos 2018. godine zabranila upotrebu mobilnih telefona u školama, kao i tableta i pametnih telefona. Dakle, oni koji zagovaraju zabranu, smatraju da deca previše i prečesto misle na telefone, dok su im oni u torbi ili na školskoj klupi i imaju sve veću potrebu da ga uključe i pogledaju „šta ima novo“ na društvenim mrežama koje prate. Na ovaj način, moglo bi se reći da narušavaju kontinuitet časa, remete sebi koncentraciju koja je bitna za nastavu, samo da bi li videli za koliku novčanu sumu im je omiljeni fudbaler prešao iz jednog tima u drugi. Primera je mnogo. I previše.

Bilo je slučajeva, a nije ni tajna, da učenici snimaju tokom nastave profesore, vršnjake ili neki vid nasilja kao, na primer, tuču tokom odmora, pa posle to postavljaju na društvene mreže kako bi „pokupili što više lajkova“. Ovakve situacije sigurno teraju nastavno osoblje, kao i roditelje, da donesu konačnu odluku da se mobilini telefoni zabrane, jer deca, nepromišljeno sigurno, ali i iz zabave, učine ovakva kažnjiva dela, zbog kojih BI TREBALO da imaju odgovarajuće, čak i rigorozne kazne. Međutim, praksa pokazuje da sve ostaje na verbalnom upozorenju. (a to detetu uđe na jedno uvo, a na drugo izađe.)

Neki smatraju da je česta upotreba mobilinih telefona zapravo porazna kod dece jer razvija zavisnost od aparata, što i nije daleko od istine. Jedna priča iz života govori da se dete, pošto su mu roditelji oduzeli telefon na duže vreme, pokušavajući da ga oslobode te zavisnosti, toliko i do te mere češalo po telu od nervoze, posebno po rukama i nogama, da je pojedina mesta i raskrvarilo. Štetnost telefona u ovom slučaju, tj. zavisnost, je ostavila posledice kako na dete, tako i na roditelje, koji su bili svedoci traume kroz koje je ono prolazilo. Evo još jednog primera: detetu je na času oduzet telefon jer je igrao igrice, ali je već na sledećem imao drugi telefon. Na pitanje odakle mu taj telefon, rekao je da je to „rezerva“ i da uvek ima dva telefona, u slučaju da mu jedan uzmu. Dakle, nekad ni mere ne „pale“, niti je onako kako želimo da bude. Deca su domišljata i mora se priznati, dovitljiva.

U stručnim tekstovima koje sam pročitala na ovu temu, jedna defektološkinja dalje objašnjava da bi se deca jako brzo navikla na ovakvu vrstu zabrane i da bi najviše za dve do tri nedelje potpuno zaboravila na upotrebu telefona. Njihova želja za komunikacijom na bilo koji način bi morala da dođe do izražaja, pa bi tako prvo počeli da razgovaraju međusobno o stvarima koje ih zanimaju, deleći svoja iskustva i doživljaje, a potom bi u potpunosti umela da organizuju svoje slobodno vreme u školi.

Ono što bi bilo zgodno da se naglasi je da bi apsolutna dostupnost mobilnom telefonu trebalo da bude dozvoljena u hitnim slučajevima, a tiče se zdravlja ili u slučajevima invaliditeta. Tada je nastavnik u obavezi (ako ništa, u moralnoj) da dozvoli detetu da se javi na telefon.

I konačno, možemo da vidimo da je u nekim školama zabrana stupila na snagu, dok su neke škole delimično zabranile njihovu upotrebu (tokom nastave su zabranjeni telefoni, osim u slučajevima kada to nastavnik dozvoli zbog teme časa, potrebe da se dođe do neke infomacije i slično, jer neke škole možda nemaju Internet, ili je slab protok, pa deca koriste svoj), a neke se još premišljaju i većaju. Jedno je sigurno: bez savremene tehnologije u životu, pa tako ni u nastavi se ne može. Stoga, oni koji odluče da telefone ukinu u potpunosti iz nastave, bi trebalo ponovo da razmisle da nije slučajno do njih: možda nisu u stanju da se izbore sa prekomernom upotrebom telefona na času, možda nisu dovojno vični da iskontrolišu izvesne situacije „na terenu“, a posebno u slučajevima kada se učenici drznu da nekoga snimaju itd. Zato bi trebalo da postoje kazne (ali „izistinske“, što bi rekla deca) koje bi bile definitivno primenjive i realizovane, pa bi se tako smanjila nedozvoljena upotreba telefona na času. (neke škole su donele uredbe i primerene kazne u zavisnosti od težine učeničke povrede.)

Iz svega navedenog, možda je nekakva zlatna sredina najoptimalnije rešenje. Tokom pauza deca mogu da virnu „kroz prozor u svet“, dok na časovima, bez dozvole nastavnika, njihova „skupa igračkica“ može da „odspava jednu turu“ u školskoj torbi. A što se tiče „da se javim mami“, topla preporuka dragim roditeljima da ne moraju da brinu i zovu svoju decu telefonom, jer u školi ipak ima ko o njima savesno i odgovorno da brine.

 

Svi za jednog, jedan za svI!

Na balkonu Skupštine Grada Beograda pre neki dan su se našli naši zlatni basketaši, košarkaši i „jedan jedini ikada.“ Povod je bio osvajanje medalja, ali i nagrada drugačije vrste, pa se tradicionalno našim sportistima priređuje svečani doček koji ne može da prođe bez velikog broja ljudi, državnih zastava i muzike. Takva vrsta dočeka je već ustaljena i obostrano blagotvorna: narod dobija malo veselja da razgali dušu, a sportisti satisfakciju za uloženi trud i rad, visoko samopouzdanje i garanciju da će ih narod uvek prigrliti svom svojom ljubavlju, ma gde god oni igrali i ma čije god klupske boje branili.

Što se naroda tiče, tu se godinama ništa ne menja, on je željan veselja, radosti, dobrih vesti, pozitivne energije, osmeha i topline, ali jedno se možda promenilo:  možda je narod  poželeo da se ponovo kroz uspeh sportista oseti i sam važan, da na neki način svetu pokaže da još u njemu ima i vedrine, ali i znanja, umeća i kvaliteta. Narod je željan da sebe oslika kroz basketaše, te divne momke koji su skromno i bez pompe otišli na Evropsko prvenstvo i po peti put zaredom postali prvaci Evrope. Željan je narod i da kroz košarkaše (koji su vicešampioni sveta, koji su ispraćeni sa više negativnih emocija nego ikada, koji su preživeli golgotu emotivnog stradanja usled borbe njihovog saigrača ya život), vrati osećaj da je nekada bio jedno i da je to jedinstvo samo malo negde odlutalo, negde zaspalo u moru netolerancije, mržnje, laži, siromaštva, pohlepe, krađa i ubistava, ali da taj isti narod, kroz „jednog jedinog ikada“, sigurno želi da ponovo postane ono što je nekada bio: dobar, blagonaklon, empatičan, veseo i pametan. Jedinstvo tih sportista kroz čitavo takmičenje, njihova sloga i zajednički cilj, dobar su motiv da i mi, narod srpski, pokažemo da to isto umemo. Nekada smo i mi, baš kao i sportisti te noći, znali da pružamo međusobne zagrljaje, nesebičnu ljubav, utehu i poštovanje. Umeli smo i mi nekada kao kada su potekle suze „najvećeg ikad“, da svi zajedno tešimo, grlimo i širimo toplinu i radost.  Baš isto smo pevali pesme i radovali se zbog uspeha drugih, ne samo sportista, već i naših komšija, rođaka, poslovnih partnera. Znali smo to jedinstvo kao nekakav nečujni talas da prenosimo jedni na druge do neslućenih razmera. Znali smo…ali sada više ne znamo. Sada se, tako emotivno osakaćeni, moralno posrnuli, kao poslednji davljenici hvatamo za sve što je iole srpsko. Ovih dana naša slamka su sportisti. Ko li će to biti sutra…možda neko drugi, a možda niko.  Zaspali i lobotomirani u svom jednoličnom životu nad kojim sve manje imamo prava i kontrolu, te noći, sa sportistima, osećali smo se ponovo rođenim. Ta slika sa balkona grada Beograda jasno je bila pokazatelj nečega što odavno nismo videli među nama, običnim narodom, a to je sloga. Na tom balkonu nismo razaznavali čije ruke koga grle, u moru zagrljaja videli smo samo spuštene glave sportista koje su se dodirivale čineći neraskidiv krug iz kog je samo isijavala emocija, suze radosnice, sreća, ponos, ali pomalo i tuga. Sve je to bilo nestvarno, davno zaboravljeno, ali na trenutak ponovo probuđeno. Slika zagrljenih sportista i njihove emocije poručivale su nam: „MI SMO JEDNO!“ Za tu emociju i taj trenutak vredelo je živeti, kao što su živeli tada naši zlatni momci.

I dok polako mrak potpuno obuzima grad, dok se sportisti pripremaju da nastave slavlje u nekom od beogradskih restorana, mi, narod, potrošismo i poslednju šibicu na želje, baš kao što ih je potrošila i onda devojčica u bajci. Vratismo se u stvarnost i surovu realnost, ali zbog sve lepote događaja i siline emocija, ipak nismo propustili da primetimo, ali sigurno ćemo da oprostimo Andrićev venac, nacionalističke pesme kojima smo bili bombardovani, a kojima tu nije bilo ni vreme ni mesto, najjadnijeg voditelja direktnog prenosa na RTS–u, nezamisliv propust što nisu pozvane i naše sportistkinje od atletičarki do odbojkašica, bahatost „jednog jedinog više nikada“ kako se razmeće sa 200000€ nagrade za osvojene buduće medalje.  Sve ćemo, mi, narod, to oprostiti, samo ako nam se bar još jednom pruži šansa da pokušamo da oživimo, da vratimo naše jedinstvo i da u narednim godinama stanemo rame uz rame uz sportiste, jer ćemo tada imati i mi čime da se pohvalimo.

 

Sve im boje lepo stoje

U jednom od onih razgovora sa sestrom, za koja izričito želim da budu ozbiljni, a koji se, ni sama ne znam kako, pretvore u neobavezna ćaskanja, dođosmo do teme „stokholmskog stila.“ Verovatno ste „na prvu“ pomislili da je greška u kucanju i da je pisac ovog teksta pomislio na „stokholmski sindrom“, ali se varate. U pitanju je zaista „stokholmski stil“, ili „sus moda“ kako je zovu u novoj „otadžbini“ moje sestre, a koja je navodno zaludela tinejdžere u severnom delu Evrope i koja će, bojim se, uskoro stići i do nas.

„To su ti klinci koji su čist fenseraj!“, reče mi sestra. „ Od Gučija i Armanija, preko svih luksuznih modnih brendova, sve sija od zlata i srebra, farmerica i pantalona u odabranim bojama, „Polo“ majica i džempera prebačenih preko ramena i vezanih rukava oko vrata. Tako su ti dečkići obučeni“, nastavi ona, „a devojčice, sređene kompletno! Frizura obavezna, nokti, veštačke trepavice, kompletna šminka. Haljinice i suknjice, torbe isključivo brendirane. I tako oni, kao sa modne piste, dolaze u škole da prate nastavu.“ zaključi sestra, spremno čekajući moju reakciju.

Iako se zdala u detaljan opis tog severnoevropskog stila, nisam videla ništa značajno u tome o čemu mi je navodno neobavezno pričala. Moda je moda, pomislila sam, različiti se trendovi velikom brzinom pojavljuju, a još munjevitije nestaju, pa tako i ovaj „stokholmski stil.“, ali onda mi je rekla da je pisano na Internetu sa dosta detalja o tom stilu oblačenja kao kada mi, prosvetni radnici, pišemo detaljnu pripremu za časove kojima se u neizbežnoj realnosti bavimo, sedeći za poluipsravnim laptopovima u svojim krpicama kupljenim kod Kineza, ni ne razmišljajući šta to nečija tuđa mladež oblači.

Kada sam videla da takva neobavezna „tema“ postaje TEMA našeg razgovora, reših da postavim što više pitanja, ali i da istražim malo o onome što je očigledno privuklo pažnju mojoj sestri (da li je to zbog bojazni da se naše mladunče, njen sin, moj sestrić, ne otisne u Guči–armanijevske vode, pa da se svi nađemo u neprilici ko će takve „ekskurzije“ da finansira, ili je to čista profesionalna deformacija koju manifestuje osoba koja radi sa tinejdžerima u školama na severu. Prizvah je svesti i rekoh joj, ako je slučajno zaboravila, (a znam da nije) da je njeno jedino čedo pre za široke majice i ležernije duksere, nego „fensi“ pantalone i farmerice. Bi nam tom spoznajom obema nekako lakše, te nastavismo dalje da ćaskamo na temu „sus mode.“

Sestra mi nadalje začini priču sa još jednim modnim stilom koga promovišu, popularno nazvani „gangsteri“, takođe mlađi tinejdžeri, koji, suprotno od Guči–Dolče Gabanovske mode, nose „farmerice, spuštene tako da im se vide gaće “ (šokantna činjenica, od koje sam ja tobož’ trebalo da se užasavam do kraja razgovora!), umesto kaiševa nose „nekakve lance“ i kačkete s metalnim znakovima spreda, ili vezenim amblemima. Dakle, ti „gangsteri“ su problematični u školi, slabo se zanimaju za učenje, ali vole da se dobrano potuku sa drugim dečkićima iz drugih škola. Posebno je zabavno bilo to što se ne tuku sa decom iz svoje škole, već svoje „veštne“ vežbaju na nepoznatim vršnjacima.

E, sada mi je već postalo zabavno! Rasplet ove modne drame se zakomplikovao, pa tako imamo sudar „good and bad guys“, sudar dva modna stila, apsolutno dijametralno suprotna. Vidim da ipak to ne brine moju sestru da bi se naše mlado ljudsko biće, budućnost naše loze obreo ni na toj problematičnoj strani tinejdžerskog „rata mode“, stoga je upitah da li bi htela da čuje šta sam na Internetu pronašla vezano za onaj malo „kulturiška i civilizovaniji“ stokholmski stil.

Nije se protivila, ali mi je napomenula da „ne širim TEMU“, (kao da nije već dovoljno „široka“), te joj rekoh da je ovaj stil odavno poznat i u Americi, da potiče iz Stokholma (logično), da je u svojoj osnovi vrlo minimalistički, skroman, ali praktičan, jer većina ljudi u Švedskoj pešači i potrebna im je praktična ali i moderna, čista odeća.

Što se boja tiče (sve im boje lepo stoje) uglavnom su osnovne, nikako blještave i navalentne. Farmerice su slobodnog kroja, suknjice uglavnom lepršave, pantalone su od platna, džemperi pleteni, tu su i bluze, kao i obavezan nakit –zlato i srebro–tako da sve to čini zapravo pomenuti „stokholmski stil“.

Složile smo se nakon ovog kratkog opisa da to i nije baš nešto specijalno, ta njihova moda, ali mene je zabrinulo to što će ta želja kod tinejdžera da što pre postanu „veliki“ po svom oblačenju, (zaključujem to na osnovu šminke i skupe garderobe koju nose) iz onih severnih krajeva doći i kod nas, kod zarobljenog i zabavljenog naroda u svom ludilu i višegodišnjoj bedi i čemeru, pa šta ako se taj „Dolče Gabana–Armani–Versaće“ sindrom dopadne našoj deci, ko će to sve da plati i održava? Koje će to drvo umesto listova da rađa novac, koji bi roditelji ubrali ne bi li njime platili i ispunili sve modne hirove njihove dece? Jedino u šta se uzdam je ova naša pamet za koju se nadam da još nije potpuno izlapela, jer ko zna, ovaj „stokholmski stil“ možda postane i sindrom, pa bi tada morali dobrano da čuvamo naše tinejdžere od ove najezde sa severa. A što se tiče onih „gangstera kojima se vide gaće“, predlažem da uopšte ne pominjemo to našoj deci.

 

 

 

Kome želiš osvetu, šalji ga u prosvetu!

Počela je još jedna školska godina, kojoj se po prvi put niko nije obradovao: ni profesori, a ni đaci (verujem ni direktori). Još jedna školska godina u kojoj smo pali na najvažnijem ispitu, onom duševnom, moralnom–razumevanju i saosećanju i onom društvenom–organizaciji i promenama koje su neophodne za sve.

U ovim duševnim lomovima, malo ko je od učenika direktan učesnik (osim ONOG kog ne želim da spomenem), a ostali i da jesu, oni su samo vrlo dobra kopija onoga što nose iz kuće i što upijaju iz društva, a što se tiče društvenih lomova, imalo bi tu mnogo što–šta da se kaže i zna se uglavnom ko je krivac.

Da krenemo od Ministarstva prosvete (TOG krivca), koje je opet ove, ali i prethodne nedelje u žiži interesovanja, ne zato što krupnim i zdravim koracima sa svojim „premudrim“ idejama grabi napred u bolju budućnost za „našu decu'“, već zbog kompletnog debakla, rasula, apsolutnog odsustva svake profesionalnosti, ali nadasve direktnog smejanja u lice i vređanja inteligencije prosvetnim radnicima, sobzirom na dopis školama o takozvanim „Smernicama“.

Ne bih se puno zadržavala i bavila svim tačkama „Smernica“ do detalja, osim što bih zastala na poneka mesta, jer ministarstvo to zaslužuje!

Ako je neko očekivao da je dolazak nove ministarke na čelo resora prosvete dobra promena, odmah ću ga razuveriti. Na tom mestu u poslednjih desetak godina niko nije bio ko je mislio o školskom sistemu, njegovom razvoju i napretku. O tome da se razmišlja o nastavnicima i učenicima apsolutno nije bilo ni u naznakama. To se pokazalo i ovoga puta sa „Smernicama“, koje je, što bi naš šaljivi narod rekao „lično i personalno“ potpisala nova ministarka čiji se gabaritet intelektualnog kapaciteta odmah može izmeriti kroz nepoznavanje pojma „jednosmenski“ već „jedno–osmenski“. (Ali dobro, čudno bi bilo da zna za pojam.) Da se ipak vratim temi i kažem da se te „Smernice“ sastoje iz sijaset naznaka o radu i o ponašanju učenika i nastavnika tokom ove školske godine, a iz kojih bih ja izdvojila dve najpoganije:

1.„Zajednički cilj Smernica jeste organizacija aktivnosti čijom će se realizacijom i aktivnim uključivanjem učenika doprineti prvenstveno razvoju pozitivnih ljudskih vrednosti kod učenika, kao i unapeđivanju odnosa zasnovanih na međusobnom poštovanju, saradnji i solidarnosti uz uvažavanje različitosti.“

Ova rečenica je citirana iz samog dopisa Ministarstva i nalazi se gotovo na samom početku. Na samom početku „učeni i prepametni“ ljudi iz Ministarstva zadaju prvi oštar udarac u lice prosvetnim radnicima, a i direktorima škola (koji misle svojom glavom), jer kada to, u kojoj eri, prosvetni radnici nisu učili svoje đake međusobnom poštovanju, moralnim vrednostima, vrlinama, empatiji, drugarstvu, poštenju, požrtvovanju? Šta to prosvetni radnici nisu radili poslednjih decenija, a da im se to u ovim spisima naglašava da treba da sprovode? Šta su to nastavnici i profesori svojim đacima pogrešno usađivali, a da striktno pored znanja nisu govorili u svako doba i na svakom mestu o dobrim osobinama koje postoje u ljudskom biću? I na kraju, šta to prosvetni radnici ubuduće neće činiti, osim što će i dalje, bez obzira na svakakvo poniženje i šamare koje primaju od svojih nadređenih, učiti decu dobrim stvarima? Svaki normalan čovek i da nije profesor, bi se zapitao upravo ovo kada bi pročitao gore navedenu rečenicu, a ja bih javno pitala i sledeće: o kakvim „pozitivnim ljudskim vrednostima“ govorite, vi gospodo iz Ministarstva, kada u našoj realnosti likuje sebičluk, otimačina i bahatost, kada se nepravda smatra uzvišenom vrlinom, a zbog pravde ljudi gube posao, kada se zbog istine, preti i priprećuje, a zbog laži iz koristi tapše po ramenu? O kakvim onda „pozitivnim ljudskim vrednostima“ da učimo decu, da nam se smeju i da nam kažu da izađemo na ulicu i vidimo kako se živi, a ne da im „pričamo bajke“? Da ih učimo vrlinama, kad vrline ne vide, da ih učimo dobroti, kad zlo hoda sa svih strana, da ih učimo pravdi, kad je godinama ne vidimo? Pa, smejaće nam se, pa misliće, gospodo, da smo s neke druge planete! Zato ja predlažem da o „pozitivnim ljudskim vrednostima“, najpre počnete VI DA UČITE!

Kako god, možda bi prosvetni radnici i prešli preko ovoga, ovakvog intelektualnog vređanja, da nije još jedne sramnije, licemernije i grozomornije rečenice u tom istom dopisu, jer onima iz Ministarstva nije prvi put da ovako sramno, javno i bez trunke stida uvrede ljude koji su stubovi ovoga društva, kako zbog svog znanja koje u sebi nose, tako i zbog nesebične želje da ga  prenose budućim generacijama. Zato citiram još jednu rečenicu iz dopisa:

2. „Direktor, nastavnici, stručni saradnici i roditelji odgovorni su za ostvarivanje ovih ciljeva kojima se obezbeđuju bezbedno i podsticajno okruženje za učenje i razvoj svi članova školske zajednice.“

Dođosmo i do toga preko čega normalna i odgovorna osoba koja radi u prosveti ne bi prešla ni po koju cenu, a to je odgovornost koja nam se prišiva pored odgovornosti koju inače imamo godinama i decenijama unazad. O kakvoj odgovornosti pričate, vi „prosvećeni i pametni“ iz Ministarstva, o odgovornosti profesorice koja opomene dete da je neprikladno obučeno i da tako ne treba da dođe u školu, pa zbog te odgovornosti dobije šamar od roditelja tog opomenutog deteta? O odgovornosti večitih napada na nastavnike zbog nepristrasnog ocenjivanja, pa za to se isti pozivaju kod direktora „na ribanje“, da se malo spusti kriterijum? O odgovornosti principijelnog stava da je znanje neprikosnoveno, bez obzira čije si dete i da je nedopustivo da se deca, pod pritiskom direktora ili nekog sa drugih, viših instanci, tretiraju drugačije jer ipak– „znaš li ti čije je to dete?“ Je l' o toj odgovornosti pričate? A kada o dogovornosti govorimo, gospodo,  GDE JE VAŠA ODGOVORNOST?! Pa, i vi ste deo školskog sistema, zar ne? Da li ste „Smernice“ izdali kao biste se pokrili, zaštitili, kako biste se sačuvali i sa sebe skinuli svaku vrstu odgovornosti za neka buduća zlodela, kriminal, ubistva, krađe, povređivanje profesora, maltretiranje đaka? Jeste li sebe ovako ušuškali u kožne fotelje, bez trunke obraza i časti, znajući da će svaki (ne daj Bože!) incident većih ili manjih razmera da ima svog krivca u profesoru, roditelju ili direktoru? To su vaše „Smernice?“ To su vaši predlozi? Kao i po običaju, na sva ova pitanja, strahove, nedoumice, nikada nema odgovora, a nama profesorima predstoji borba, ljuta borba za bolje sutra. A što se naslova članka tiče, šaljiv je, pronađen negde na portalima i više izabran da izmami poneki osmeh na naša zabrinuta lica…pa makar i gorak. 

  

 

 

 

 

 

 

Preko „rada na neodređeno vreme i rada za stalno“ do Vladušićeve „Omame“

 Još jednu nedelju smo ispratili. Bila je predvidiva na svoj način, a opet drugačija. Skupština Srbije i dalje prati isti scenario, režija (koju čine poslanici) ne odstupa ni pedalj od prostakluka, ružnih reči, omalovažavanja, nipodaštavanja i NEZNANJA. Glavni likovi (koji su takođe poslanici) koriste istu retoriku, svesno nas prisiljavajući da smanjimo ton na našim TV prijemnicima. Ne izostaju ni horor momenti, jeza za zdravu pamet i opšte obrazovanje: u moru prizemnih fraza i pijačarskog rečnika otkrivamo da Premijerka Vlade ne razlikuje „rad na određeno i rad na neodređeno vreme.“ Ako ste pomislili da to nazivam hororom i da sam možda ipak malo preterala, prevarili ste se. Gore od toga može da bude i JESTE Premijerkino apsolutno neznanje da „rad na neodređeno vreme i rad za stalno“ označavaju jednu te istu stvar. Govoreći najprostije moguće razumljivim jezikom to znači : zaposliš se na jedno radno mesto i ne mrdaš do penzije. Možda (slučajno) Premijerka ovo pročita, pa nije na odmet da nauči. Nije uredu da se zbog ovakvih stvari ispada glup u društvu.

Proteklu nedelju obeležiše i protesti, osmi po redu. Ovoga puta su nas prijatno iznenadili, jer se broj “gradova u šetnji”povećao na deset, povećao se broj građana koji su uzeli učešće na mirnim protestima i koji imaju za cilj da skrenu pažnju na nasilje koje nam se događa u društvu. I taman kad pomislismo da konačno sledi neka akcija, nešto konkretno, učinkovito, narodski „preteće“ (ako ne ispunite zahteve do tad i tad, onda će narod to i to) rezultat je sledeći: tresla se gora, rodio se miš. Od akcije koju najaviše organizatori protesta, „radikalizacije“ o kojoj su mediji brujali...ne bi ništa. Ljudi prošetali, sakrili se romantično pod kišobrane kada je rutu kojom su šetali  posetila kiša i...to je bilo to. Ipak, da ne cepidlačimo, šetalo se i prošetalo. Da se zabeleži, upamti i ponovi...zasigurno.

Od šokova koje doživesmo u „visokom narodnom Domu“, pa do romantičnih trenutaka na protestima, a u iščekivanju sledećih „biranih reči“ i visoko podignutih zastava na auto–putevima, mogli bismo ovu nedelju da započnemo– knjigom. Vremenske prilike se i dalje poigravaju sa nama, pa u kišnim, ali i jarkim, sunčanim danima možemo utočište da nađemo u dobroj knjizi. Zato predlažem da se upustite u čitanje jednog trilera, čiji je glavni lik, ni manje ni više nego Miloš Crnjanski! Da, Miloš Crnjanski, naš čuveni književnik, koji se u fikciji romana  „Omama“ Slobodana Vladušića obreo u Berlinu, između dva rata, davne 1928. godine u svojstvu atašea za kulturu. Radnja romana naizgled ima jednostavan početak: u tadašnje poslanstvo Kraljevnine Srba Hrvata i Slovenaca, dolazi jedan čovek, običan fizički radnik srpske nacionalnosti kako bi prijavio nadležnima i onima koji brinu o srpskom življu, da je jedan čovek (ispostaviće se da je dobar čovek) nestao. Taj čovek je bio njegov prijatelj i zvao se Milutin Topalović. Osim Miloša Crnjanskog, u poslanstvu nisu preterano ažurni da pronađu nestalog čoveka. Štaviše, ravnodušni su i potpuno nebrižni, znajući da fizički radnici u potrazi za poslom često menjaju mesta prebivališta i brzo napuštaju gradove u kojima su, ne bi li pronašli neko novo stanište gde bi im se garantovao posao s većom zaradom. Međutim, ovako nije razmišljao ataše za kulturu, te on, odlučan u svojoj nameri da razreši ovu misteriju, sa sobom kao pomoć u istrazi vodi vojnog savetnika u istom tom poslanstvu, izvesnog Miloša Verulovića, inače pripovedača u romanu. I tako radnja počinje…Uz mnoštvo zapleta, sporednih likova i situacija, kraj je nepredvidiv. Ostavljam ipak vama da ga otkrijete.

Evo uvodnog dela koji bi kao iskrica trebalo da vas zaintrigira da potražite knjigu u „Laguninim“ knjižarama i bacite se na čitanje. Dodala bih samo još par zanimljivih momenata u knjizi koji će sigurno ostaviti utisak na one koji je budu čitali: prvi je Berlin između dva rata, grad sa četiri ipo miliona stanovnika, uspešniji, privlačniji od drugih evropskih gradova, čak i od Pariza, sa svojim kafeima, džez barovima, kafanama, kabareima, u koje zalaze i naši junaci ne bi li doznali gde je nestao Milutin Topalović. Berlin, raskošan, velelepan, okupiran elitom koja uživa u dobrom viskiju, opijatima, obilnim zabavama, ali i umetnicima poput Frica Langa (i njegovog čuvenog „Metropolisa“), koji na svoj način obeležavaju to razdoblje. Ipak, u toj bahatosti i glamuru, vidimo i ono drugo lice Berlina: srozanog do dna, okupanog u nemaštini, bedi i beznađu. Ta dva sveta naši junaci podjednako obilaze, ne libeći se da od svakog pomalo nešto „spoznaju i nauče.“ U takvom Berlinu, naši junaci (i oni koje će sretati usput) svojim sudbinama i karakterima daju opštu sliku tadašnje Vajmarske Nemačke.

Drugi momenat ništa manje značajan je činjenica da je radnja smeštena između dva rata, pa je tako Berlin u svoj svojoj amerikanizaciji (vidi se veliki uticaj Amerike) i naizgled velikom napretku, prigrlio ratnike, borce, junake, različitih nacionalnosti, koji su na ovaj ili onaj način i dalje nekom nevidljivom silom vezani za strahote Prvog svetskog rata, što se kroz nekakve unutrašnje monologe i priče koje se prepričavaju može videti i kod naših junaka. Tako se, primera radi, Verulović, junak sa Kajmakčalana, seća istog i onoga što je tamo proživeo. Posledice su vidljive, a prošlosti se ne mogu osloboditi. I pored toga, počinje potraga za čovekom, ma ko on to bio. U tom beskrajnom lutanju i traganju, junaci knjige izgledaju kao da lebde između jave i sna, kao da u nekim situacijama ne znaju da li je ono što vide, opažaju ili čuju realnost ili je to naprosto–omama.

 

                                                              

                                                              

 

I glumci su mu krivi...

Pre više od mesec dana se dalo na znanje da se proteklih nedelja održavaju mirni protesti protiv nasilja, koji su se pre par dana, tačnije u subotu, na neki način radikalizovali i decentralizovali, pa su im se još tri veća grada u našoj zemlji zdušno pridružila, pokazujući na taj način da se svest kod ljudi podiže i da se konačno oslobađaju straha, teskobe i nepravde.

Što je više ljudi na ulicama, to je veći haos u redovima vladajuće stranke, posebno njihovog „šefa“ koji se i nakon odlaska sa mesta predsednika stranke i dalje smatra njihovim idejnim vođom, dok je za pametnije i slobodnije ljude beskrupulozni, manipulativni i vrlo opasan čovek po celu naciju.

Te proteste prate ljudi raznih profesija, jer su gotovo sve važnije branše na ovaj ili onaj način ugrožene kako ucenama, pretnjama, otkazima, tako i maltretiranjima kako verbalnim, tako i fizičkim. U tom moru tragičnih i izmrcvarenih ljudi od strane vlasti od prošle nedelje na udaru su se našli glumci samo zato što su podigli glas protvi tiranije i nasilja u društvu. Sve je počelo objavom njihovih imena i zarada u Skupštini Srbije, koje su, ispostaviće se, potpuno neistinite. Naime, jedan je „visoko cenjeni, nadasve uvaženi“ poslanik vladajuće stranke (svima dobro poznat), izneo ovakve neistine, crtajući metu na čelu najboljim i najproznatijim glumcima koje naša zemlja ima: Draganu Bjelogrliću, Marku Janketiću, Svetlani Bojković i mnogim drugima. Oni su krivi državi samo zato što rade svoj posao i što su za njega finansirani i plaćeni od strane „Telekoma“ (koji je u službi režima), pa je tako vladajuća stranka smatrala da, ako ih država hrani i poji, nemaju pravo da se bune protiv iste, te su zato postali glavni osumnjičeni za urušavanje države i državnog sistema.

Sve bi to bilo benigno, da vladajuća stranka nije otišla korak dalje i na jednoj od televizija sa nacionalnom pokrivenošću nije objavila spot u kojem se pojavljuju fotografije sa imenima oko četrdesetak glumaca koji se direktno optužuju da su neprijatelji sistema. I ne samo to, oni napade ne doživljavaju samo kao glumci, već i kao roditelji, jer se preti njihovoj deci. U svim tim slučajevima policija nije reagovala ili možda ima nameru da to učini kad, da ne čuje zlo, bude kasno.

Kada pomislite da od ovog nema gore, ipak se ispostavi da ima. Pre neki dan je osvanuo još jedan spot u kome se targetiraju Dragan Bjelogrlić, Milan Marić, kao i neki predstavnici aktuelnih stranaka, narodni poslanici u Skupštini Srbije Aleksandar Jovanović Ćuta, Radomir Lazović, Srđan Milivojević i to sve na jednoj te istoj televiziji.

Ipak, glumci ne ostaju nemi na ove progone. Zajedničkim snagama i u slozi podnose krivične prijave protiv„otrovnog“ poslanika vladajuće stranke, iako svesni činjenice da se malo šta može uraditi po pitanju optužbe i reakcija sudstva.

U ovom haosu koji pogađa sve slojeve društva, naleteh na tekst jednog poznatog bosansko–hercegovačkog glumca koji je objavljen u listu „Danas“ i koji je, verujem, sve ljude koji slobodno misle ostavio bez reči. Pružajući neizmernu podršku svojim kolegama glumcima, kao i glumicama, bezrezervno osuđujući nasilje koje se nad njima vrši, on se priseća davno odigrane predstave sa Mirom Stupicom u glavnoj ulozi, koja nosi naziv „Marija se bori s anđelima“, po tekstu Pavela Kohouta. Radnja je više nego transparentna i poučna, primerena našem vremenu i situaciji u kojoj se nalaze glumci. Naime, kada je Marija, nakon ulaska Rusa u Čehoslovačku i okupacije češkog glavnog grada, potpipsala peticiju protiv KGB–a i njegove zlostavljačke politike, taj isti KGB joj je zabranio da se bavi pozorištem i ukinuo joj dozvolu da u istom igra. Marija ne klone duhom, pronalazi neke druge mogućnosti da ostane u pozorištu, ali i tu KGB umeša prste, ne dozvoljavajući joj ni tu opciju. Nakon još jedne zabrane, ona se doseti da u sopstvenom stanu, pred onolikim brojem gledalaca koliko njen stan može da primi, izvodi pozorišne predstave. Međutim i to joj ozloglašeni KGB zabranjuje. Dijalog koji vodi sa svojim mužem Jozefom na kraju predstave, zapravo je suština njene borbe. Jozef svojoj supruzi, koja je već mentalno bila načeta usled sve te torture, kaže da nije ništa strašno ako igra samo za njega, a ne za hiljade i hiljade ljudi. Razlika je, govori on, samo u novcu.

Ovaj komad je toliko primenjiv na situaciju kroz koju prolaze glumci, koji i pored toga što doživljavaju diretkne i neskrivene pretnje i dalje stameno stoje pred svojom pubilkom na daskama koje život znače, da niko, poput Marije iz komada, ne odustaje od svoje prave i jedine ljubavi–glume. Te pretnje ih mogu samo osnažiti i naterati da budu još istrajniji u toj borbi. Naše je da im kao njihovi gledaoci i verni pratioci, pružimo bezrezervnu i nedvosmislenu podršku, podržavajući činjenicu da oni nisu NJEMU ništa krivi i da je ta naša podrška upravo dokaz da nisu sami i da će uvek i zauvek u nama pronaći saborce i oslonac. I da se ne brinu...uskoro će „šef“ nakon još jednog u nizu poraza koji će sigurno uslediti, potražiti novu žrtvu. Samo ne sme da zaboravi da će ga u tim napadima dočekati ti isti glumci i taj isti narod braneći novoizabranu žrtvu nad kojom se obrušio. I tako će to biti sve do konačne pobede.

 

Ima li tamo nekoga iz prosvete?

Poštovani „sedači i ništa–ne–radeći–i–ne–poznavajući–materiju“ članovi Ministarstva prosvete, gospodine v.d. ministre, zamislite da je ovo jedno pismo koje vam upućuje jedna obična „smrtnica“ prosvetna radnica, koja razmišlja svojom glavom i koja vaše odluke vezane za završetak školske godine smatra potpuno promašenim i besmislenim.

Taman kada sam pomislila da se tenzije u vezi sa prosvetom smiruju, došao nam je največi šok za ceo prosvetni sistem– vi, gospodo iz Ministarstva prosvete objavljujete, tačnije, donosite odluku uz pomoć Vlade Srbije da se školska godina 2022/23 završi 6. juna kad joj vreme nije. Iz dopisa koji smo dobili u osnovnim i srednjim školama, a za koji se vaši podanici direktori drže kao pijani plota, navode se razlozi koji su i više nego smešni, apsurdni i lišeni svakog prosvetnog iskustva. Jedan se, međutim, posebno ističe: „Osnovnim i srednjim školama je data mogućnost odstupanja od utvrđenog broja nastavnih dana do 5%“, što narodskim jezikom znači, kada nam se ćefne, nama „prosvetarima“  možemo kraj školske godine da proglašavamo ubuduće kad god želimo, jer 5% ne mora nikad da bude odrađeno! Je l' je to vaša ideja, gospodo? Da li je vaša ideja da se klincima usadi u svest da sledeće godine pitaju, da li škola traje do 20. juna ili ćemo ranije na raspust? Da li je vaša „pakleno“ glupa zamisao da potpuno obesmislite školu, kako nama radnicima, tako i deci? Bilo bi pošteno da to priznate, možda bi vas zbog te kratkominutne čestitosti neko i malo poštovao.

Dalje, u toj odluci gospodo iz Ministarstva opet saopštavate nešto što je apsurd. Naime, ako se završava školska godina, s njom se završavaju sve aktivnosti koje su predviđene planom i programom, to znači da se dopunska i dodatna nastava takođe završava. NEMA RADA SA DECOM, da li to shvatate, ako „zatvarate“ škole?  Međutim, vi prepodobni i mirotočivi „misleći umovi“ iz Ministarstva smatrate da od 7. juna tekuće godine treba da se, pored aktivnosti priprema za prijemni ispit (što je sasvim logično da se održavaju), radi i na dopunskoj i dodatnoj nastavi, što je potpuno besmisleno, jer ako se zaključi ocena, to znači da je ona trajno doneta i legitimna od strane nastavničkog Veća, a to opet znači da nema potrebe da odlični đaci idu na dodatnu nastavu, oni su zadovoljili kriterijume nastave, (imaju petice i četvorke), niti slabi đaci da odrađuju dopunsku nastavu, čim imaju prelaznu ocenu (nemaju jedinice, nisu došli do kraja školske godine, a da ništa nisu naučili) i oni su zadovoljili kriterijume nastave. Stoga, te nelogičnosti mogu da progutaju samo oni koji nisu pažljivo pročitali vaš dopis ili ljudi koji slabo mare za prosvetu! Za vaše gluposti nema glupog čoveka koji ovo ne bi shvatio!

Mogu da se osvrnem i na onaj deo gde pišete o ocenjivanju i zaključnim ocenama, koji slobodno mogu da nazovem– „PIŠITE, PIŠITE I SAMO PIŠITE, VI, NASTAVNICI“ dok potpuno ne izgubite smisao onoga zbog čega ste tu i koji je vaš primarni zadatak–da obrazujete i vaspitavate mlade ljude i decu. Naime, Vi nam neznalice iz Ministarstva predlažete da uradimo postupak u vezi sa zaključnim ocenama–unatraške: umesto da zaključimo ocenu, verifikujemo je na Veću, vi smatrate da treba prvo da predložimo zaključne ocene mamama, tatama, bakama, dekama, ujnama, strinama, komšinicama, prodavačicama obuće, sladoledžijama, koji će nama koji smo završili škole upravo za ocenjivanje dati jedno „amin“ da dobre ocene planiramo da zaključimo vašoj deci, a da pri tom, uz dužno poštovanje, svi gorepomenuti ne potiču iz prosvetne branše (ne kažem da ih nema, ali taj procenat sigurno nije visok) Da ipak uprostim zaključke: prodavačica cipela će nama, prosvetnim radnicima, da dozvoli da zaključimo predloženu ocenu detetu! (čitajte, mame i tate..) Ako je to neko u svetu video, neka me odmah demantuje! Ovo je najveća nenormalnost koju sam pročitala, u to sam sigurna, kao i u dalji nastavak ove besmislenosti.

Dakle, kada nam „stručna“ lica „aminuju“ ocene, koje smo pre toga izneli pismenim putem (dakle, ispisalo se 200, 300, 500 izveštaja sa obrazloženjem ocena za svakog učenika ponaosob!), onda moramo uzeti u obzir, kada ocenjujemo, detetovu angažovanost i u drugim sferama, pa tako, kad mu naša koleginica engleskog, na primer, bude zaključivala ocenu, ona će uzeti u obzir kakav je on drug, kao se ponaša u školi, kakav je na geografiji, fiskulturi ili da li kaže starijima na ulici „dobar dan“! (u prevodu–dajte mu veću ocenu! A zašto, kad je on za svoj trud dobio zasluženu ocenu??) Evo još jedne kompletne idiotarije! Profesori i nastavnici nisu dobre vile, oni su na svojim radnim mestima, kao i svi drugi ljudi koji rade, njihova je moralna i etička dužnost da se bave obrazovanjem i vaspitanjem, a ne onim odlukama koje sokak donese i predloži.  Uzgred, samo jedno malo, sitno zapažanje o vašoj „stručnosti“: kako to zaključnu ocenu dete može da popravi, ako je zaključna? To vam je neki vic?

I na kraju bih da upitam članove Ministarstva prosvete i v.d. ministra prosvete (koji je očigledno ovde debeeeelo zalutao), da li vi shvatate šta pojam „završetak drugog polugodišta“ rednovne nastave znači? Ako ne znate, objasniću vam. Sobzirom da školska godina traje do 31. avgusta, logično je pitanje šta ćemo s danima i vremenom koji postoji od danas do 31. avgusta kada se u tom periodu, posebno avgustovskom, održavaju neki popravni ispiti, vanredni ispiti i slično? Znači li to da tog perioda nema? Znači li to da ste ovim dopisom ZAVRŠILI i školsku godinu, pa samim tim nema ni potrebe da se u avgustu okupljamo, održavamo sednice, delimo odeljenja, zaduženja, obaveze? Znači li to, konačno, da ste sve što ste mogli u prosveti ugušili, udavili bespovratno, ne razmišljajući o posledicama? Da li vam je jedino bitno da se zataška tema nasilja, da se umire roditelji i da se deca raduju (kao i sve gdeneracije godinama unazad, jer su to deca!) što je škola završena?

Ostaje mi da vas u ovom zamišljenom pismu upitam samo jedno: ima li u tom Ministarstvu prosvete NEKOG IZ PROSVETE? Sigruna sam da bi vaš čestit i pošten odgovor (bar na tren čestit i pošten) bio DA NEMA!

I za kraj, naučite nešto do čika Ršuma, da baš ne biste bili u svemu neznalice.

Ljubivoje Ršumović – Au što je škola zgodna (Tekst)

https://www.youtube.com/watch?v=6S8fVbuDO-U