Želim razvod!

„Želim razvod!“, mirno je rekla mužu dok je skidala kaput u hodniku.

„Šta si rekla, ne čujem?“, odgovorio joj je iz dnevne sobe.

„Kažem, želim razvod.“, rekla je sada već naslonjena na ragasto u dnevnoj sobi.

„Molim? Zašto? Odakle ti sad to?“, zapitao je iznenađeno.

„Nije „odakle ti sad to“, nego hoću razvod, čoveče!“, povikala je razdraženo, podstaknuta njegovom ležernošću.

„U redu je...Polako, smiri se. Hajde prvo da ručamo, pa ćemo onda da razgovaramo. “, rekao joj je sasvim mirno.

„Ne želim da ručam, ne trudi se, ne idi u kuhinju i nemoj ništa da mi spremaš! Jednostavno, neću da jedem, hoću da ovo rešim što pre! Hoću i da se iseliš iz stana, takođe što pre!“, zvučala je preozbiljno, sada kada je sela na kožni trosed kraj njega.

„Šta te je, ženo, spopalo?! Ušla si u kuću, ni zdravo nisi rekla, već si mi s vrata saopštila tako jednu–ma, ne znam ni odakle ti to–rečenicu, da sam zaista zatečen? 'Ajde reci, šta te je spopalo?“, rekao je sada i on nervozno.

„Prevario si me! Eto to me je spopalo!“, poskočila je sa troseda šireći ruke bespomoćno.

„Prevario?! Odakle ti ta debilna ideja da sam te prevario?“, rekao je smejući se i klimajući glavom, ne verujući šta je upravo čuo.

„Pa...gledam te već danima...Ne dolaziš kući odmah s posla, šalješ mi poruke, umesto da me pozoveš. Kad te ja zovem na posao, tvoja sekretarica mi kaže da nisi tu, da si negde otišao. Šta mi je drugo preostalo, nego da pomislim da si me prevario, u stvari da me još varaš!“, rekla je brzo dok je gotovo bila na ivici suza.

„Ha, ha!“, gromoglasno se nasmejao, a na licu mu se videla neka vrsta olakšanja. „Ludice moja, pa stvarno ne znam kako si to mogla tako da zaključiš kad znaš da smo u braku tek par godina i da sam u tebe zaljubljen kao i prvi put kad sam te video u bioskopu! Volim te od prvog dana, kao da to ne znaš i bio bih mnogo glup kada bih se igrao svojim tek svežim brakom, a i tobom!“, dodao je veselim glasom, sada već raspoloženiji.

„I dalje ti ne verujem!“, rekla je kratko. „Ako je tako kako ti kažeš, objasni mi onda, molim te,  kakva je ovo poruka  sa nepoznatog broja koju sam danas dobila?  To potvrđuje sve moje sumnje!“, dodala je opet nervozno, kao da se ponovo prisetila svojih reči od malopre.

„Koja poruka? Daj da vidim! Ko ti je to poslao?“, upitao je ozbiljno.

„Evo, ova poruka. Gledaj!“, rekla je kratko dok mu je pružala telefon.

„Dušanka,  gde ti ide muž posle posla?  Ja bi' se pomalo brinula.“ , pročitao je poruku s njenog telefona i rekao:

„I ti si iz ove poruke, sa nepoznatog broja, od neke ŽENE, zaključila da te ja varam? Ooooo, gospode Bože! Pa, ti si stvarno...Ne znam šta da kažem! Vidiš da se nije ni predstavila! Ovo je neka budala koja hoće samo da te iznervira i koja je ljubomorna!“, rekao je iznervirano jer nije mogao da veruje da se na osnovu ove poruke njegova Duša odlučila da se razvede od njega i da ga zauvek napusti.

„Zaključila sam, pa šta? Hoćeš da kažeš da nisam u pravu?!“, povikala je.

„'Ajde, daj mi broj da nazovem tu ŽENU, da vidimo ko se to zajebava s nama!“, rekao je odlučno, čekujući da mu izdiktira broj.

„Evo ti, zovi! Ali da znaš, ti si me prevario i ja želim razvod i tačka!“, uzviknula je.

„Ma, idi ženo bestraga! Sad neću iz inata da zovem jer si nerazumna! Ne dam ti razvod! I TAČKA! Saznaću ko je to pisao, pa ću mu ja presuditi! Idem napolje da se izluftiram...Kad se smiriš, lepo ćemo da porazgovaramo, ali da znaš, NIKAD te ne bih prevario! NIKADA!“, urlao je dok je obuvao patike i oblačio jaknu u hodniku, a onda je otvorio vrata i izašao, zalupivši ih tako snažno da su se i prozori zatresli. Ona je ostala sama nasred dnevne sobe s telefonom u ruci.

Nakon par minuta, istipkala je broj na displeju i rekla: „Hej, ja sam...Pokušala sam...Nije naseo. Molim? Ma, jesaaaaam! Sve sam uradila kako si mi rekao: napala sam ga, vikala, pokazala mu poruku... Navodno je hteo da te zove, ali se predomislio...Šta da radim?? Dobro, pokušaću večeras...Skinuću mu je sa prsta i sakriti...Probaću da ga optužim da je izgubio burmu i da me definitivno vara i da je sada stvarno kraj. Važi, čujemo se..volim te.“

Prekinula je vezu i spokojno sela na trosed.

 

 

 

 

            

Čekajući Herkula Puaroa

„I šta kažete, Herkul Puaro prolazi baš ovuda?“, upita mlada žena držeći jednu ruku na pozamašnom stomaku, dok je drugom pokušavala da uhvati svog nestašnog sinčića koji je jurcao po čekaonici.

„Da, daaaa! Jedinstvena prilika! Čuveni Puaro u Jorkširu!“, rekao je mladi gospodin, elegantno odeven.

„A odakle Vi to znate, gospodine?“, pokušao je tu informaciju da dozna prodavac karata, provukavši glavu kroz prozor šaltera.

„Ma, priča besmislice, ovaj gospodin! Herkul Puaro je izmišeljeni lik one čuvene spisateljice Agate Krispi!“, umešao se odjednom čovek sa koga su visili izbledela košulja i isflekane pantalone. Videlo se da nije tako bogat i moderan kao gospodin koga kritikuje.

„Pre svega, ja sam, gospodin Rajan Keli, jedan od potomaka grofa od Dizeldorfa, sin jedinac grofa Majkla Kelija od Dizeldorfa. I uzgred, ona se preziva Kristi, a ne Krispi!“, nadobudno je odgovorio tek predstavljeni grof, čije je držanje bilo zaista gospodstveno, potpuno nalik jedino ljudima iz visokog društva.

„Dobro, gospodine Keli...Kristi, Krispi, koga briga? Nije sada to važno!“, nadovezala se gospođa mlada mama, konačno uspevši da savlada svog nemirnog sina. „Važno je da mi vidimo kako Vi to možete nama da dokažete?“, upitala je sva važna, kao da je to pitanje bilo nešto epohalno.

„Pa, gospodo, ako niste informisani, taj dotični detektiv je zapravo jedan bogati čovek koji živi u Nju Hempširu i uopšte nije izmišljeni lik! Ne bavi se ubistvima, ali je čuven po tome što uzgaja ovce širom Engleske i poseduje nebrojene pašnjake! On je bio stvarna inspiracija čuvenoj Agati da napiše poznate knjige o detektivu Puarou.

„Baš je to zanimljivo...“, reče onaj čovek sa šaltera koji je u tom trenutku otvorio vrata i izašao u čekaonicu, želeći da bude direktan učesnik ove neobične debate. „Nama u stanici niko ništa nije javio! Trebalo je, ipak...Pripremio bih stanicu...Očistio bih perone, ako ništa drugo!“, reče on nekako snuždeno.

„Pošto ste vi sumnjičavi i mislite da ne govorim istinu, ja u džepu imam jedan novinski članak u kome se navodi kad i gde dolazi poznati uzgajivač, to jest, Agatin detektiv. Mogu to i da vam pokažem ako želite!“, rekao je grof zavlačeći ruku u svoj kaput od kašmira, vidno pokušavajući da iz džepa izvadi pomenuti članak.

Dok je grof zavlačio ruku u džep, čovek skromnog izgleda je primetio skupoceni zlatni lanac koji mu je visio na grudima za koji je bio privezan ništa manje vredni džepni sat. Oči mu se zacakliše, isto onako tajanstveno kao kada nekom lopovu padne paklena ideja na pamet.

„Evo dokaza u lokalnim vestima.“, reče grof i poče da čita članak, koji je upravo izvadio iz džepa: „Poznati uzgajivač ovaca, a detektiv iz knjiga Agate Kristi, nenadmašni Herkul Puaro će dana 13.12.1921. godine prolaziti putničkim vozom kroz Jorkšir, te ga svi putnici na stanici mogu pozdraviti! Njegov prolazak kroz stanicu očekuje se tačno u petnaest časova i sedam minuta! Dođite da pozdravimo slavnog Engleza!“

„Gle! Stvarno to piše!“, virnula je u članak mlada mama. „Pa, to je divno! Stiže Herkul Puaro! Ali...Koliko je sad sati?“, uzbuđeno će gospođa mlada mama, dok je pogledom tražila zidni sat po čekaonici.

„Sada je tačno petnaest časova i pet minuta. Uskoro stiže voz!“, nekako nadahnuto reče čovek sa šaltera gledajući na svoj ručni sat.

„Možemo li da ostavimo ovde naše torbice sa kartom i novcem, kao i naše kofere, dok izađemo napolje da pozdravimo detektiva?“, upitao je grof, spremajući se da svoje stvari ostavi u ugao čekaonice, dok je u isto vreme virio kroz zaprljani prozor, ne bi li možda video i čuo voz koji svi željno očekuju.

„Ako želite, ali ja ne odgovaram za njih! Mada, biće u redu...to je samo dva minuta, dok se promene putnici.“, rekao je prodavac karata.

Utom se začu voz koji je svojim hukanjem oglasio ulazak u stanicu. U tom trenutku svi putnici, osim grofa, nagrnuše ka vratima i izleteše na peron ne bi li dočekali junaka iz romana, njihovog zemljaka, engleskog uzgajivača ovaca. Mlada mama, njen sinčić, skromni čovek i prodavac karata stali su jedan kraj drugoga, uzbuđeno iščekujući da se na jednom od prozora pojavi čovek o kome pišu novine. Mlada trudnica je cupkala ushićeno, čovek sa šaltera je trljao ruke, kao da očekuje neki novac, a ne „Krispinog“ Herkula, dok se čovek isflekanih pantalona okretao oko sebe, tražeći nekoga pogledom. Međutim, prošlo je par minuta, voz je dao znak da kreće iz stanice, a čuvenog Herkula malena grupa iz čekaonice nije videla! Nju hempširski bogataš se nije pojavio! Voz je napustio stanicu, a  dobro nam znani putnici su se razočarani vratili u čekaonicu u kojoj su zatekli svoje stvari razbacane po podu. Šokirani i zabezeknuti od užasa, pojuriše do svojih torbica sa novcem, koje su prazne pronašli. One su samo nemo zjapile kao otvorena čeljust! Utom shvatiše da je s novcem netragom nestao i grof, „ČUVENI GROF“ od Dizeldorfa, koji nije ni izašao napolje da dočeka Puaroa. Pognute glave i potpuno nasamareni, sabraše dva i dva i spoznaše da su grofa sve ispitali i sve proverili o čuvenom Herkulu Puarou, osim što njegovo „grofovstvo“ nisu ispitali i proverili ko je, odakle dolazi i da li je ono bio zlatan sat...

Čovek sa šaltera uđe u šalter kabinu, podiže telefonsku slušalicu i  pozva policiju.

 

 

Četiri dana škole–kako to (ne) realno zvuči!

Ovih dana je na društvenim mrežama osvanula peticija koju je na inicijativu jednog učenika ( i dalje se ne zna osoba koja je pokrenula peticiju) potpisalo više od 45000 učenika da se radna nedelja u školama sa pet dana skrati na četiri.

Brojni su razlozi zbog kojih su đaci pokrenuli ovakav vid „poziva u pomoć,“ akciju kojom su želeli da skrenu pažnju na svoje probleme, ali i odlučnost da ih neko čuje u ovom gluvom društvu.

Svemu se ovome, naravno, pridružuju i roditelji, kako i prosvetni radnici, svako sa svojim stavovima i gledištima vezanim za aktuelnu problematiku.

Iz perspektive učenika, najveći problem predstavlja to što previše vremena provode u školi, što nemaju prostora za sebe i neke svoje hobije i zanimacije, što su preopterećeni gradivom koje moraju temeljno da nauče i da kod kuće uče za odgovaranje, za pismene provere i zadatke, a poneki i za prezentacije, pa tako nisu u mogućnosti da se više posvete svojoj porodici ili prijateljima, ali i sportu, plesu, kao i da uče jezike, na primer. Neki učenici nemaju vremena da više rade na sebi i svom talentu, niti mogu do kraja sprovesti sve ono što škola od njih zahteva. Iz tih razloga smatraju da bi im taj dan doneo malo više vremena za sebe, za one aktivnosti bez obaveza, iz zadovoljstva. 

Što se roditelja tiče, tu su podeljena mišljenja: dok neki od njih smatraju da deca vremenski dugo ostaju u školama, (ako je dvosmenski rad, na primer, ponekad dolaze i po noći iz škole), nemaju kada da se druže, izlaze sa drugarima i provode vreme uz sesetre i braću, drugi, opet, smatraju da ne treba skraćivati radnu nedelju u školi jer im je ona potrebna radi socijalizacije. Neki, pak, vide u ovoj ideji samo izgovor da deca što manje uče, jer kako kažu, i taj slobodan dan bi provodili za računarom ili telefonom.

Ništa manje nisu izneli svoje stavove ni profesori, pedagozi i ostala stručna lica, koja smatraju da je gradivo preobimno, da se mnogo uči i da su deca ionako preopretećena, pa bi se skraćivanjem radne nedelje još više izvršio pritisak na njih da sada u kraćem roku savladaju svo predviđeno gradivo, koje nastavnici mojaju da im predaju. S druge strane, neki smatraju da bi možda najoptimalnije bilo da se pojedini predmeti više ne uče i da se na taj način ne skraćuje radna nedelja, već da bi bilo manji broj časova.

Ni Ministarstvo prosvete nije ostalo „gluvo“ na ovaj apel tinejdžera da im se pruži malo više slobode, pa tako gospođa ministarka smatra da je svakako predviđena (opet) reforma školstva do 2030. godine i da se tim promenama podrazumeva da bi fond časova bio manji, kao i da bi učenici učili kroz igru, da  bi zapravo na ovakav način sticali znanje.

Bilo kako bilo, u moru raznih predloga kako i da li izaći u susret deci, da li je to nerealna ideja ili možda ima smisla, nije nebitno da napomenemo da je najavljeni štrajk* prosvetnih radnika takođe važna stavka, jer ako se već predlaže da se učenicima „ispunjavaju želje“ moglo bi malo i nama, „prosvetarima“ da se skrate muke sa administracijom na koju smo osuđeni sada već intenzivno i nedvosmisleno, pa kad deca pišu peticije, nek’ i nama jednu „skroje“, možda će ministarka isto tako da se i s našim problemom pozabavi, pošto do sada to nije činila, jer je nismo uopšte zanimali. Do tada, neće biti ni manje administracije, ni škole u četiri dana nedeljno. Sve što nam ostaje, nama prosvetnim radnicima i deci, je da se držimo jedni drugih i u tom iščekivanju navijamo jedni za druge u daljoj borbi s vetrenjačama od ministarstva i Vlade.

*Ovaj tekst je pisan kada su i dalje predstavnici Sindikata bili u pregovorima sa ministarstvom i Vladom Republike Srbije o razlozima, ali i rezultatima štrajka.

 

A sad adio, „Alane Forde“! (iako si još kod nas veoma živ!)

 

Došao je i taj dan kada će se generacije rođene sedamdesetih godina prošlog veka, pa i one malo mlađe, oprostiti od jednog od najboljih stripova ikada na prostorima bivše Jugoslavije. Nakon 51 godine od objavljivanja prvog broja u izdanju hrvatskog „Vjesnika“, strip „Alan Ford“, koji je obeležio živote mnogim generacijama, zatvoriće korice i zauvek „uspavati“ svoje junake.

Nastao u Italiji, u „režiji“ Maksa Bunkera i Magnusa, ovaj strip je nekada važio za najsatiričniji strip svih vremena na ovim prostorima, čak je imao i veću popularnost, nego što ju je imao u Italiji.

O „Alanu Fordu“ i njegovoj čuvenoj grupi TNT, nema šta mnogo da se priča (to će vam reći starije generacije), osim nekoliko stvari koje nije loše da spomenemo zbog mlađih generacija: u centru pažnje nalazi se mladi, šarmantni, lepuškasti, ali i naivni Alan Ford, koji je nekako zabunom postao tajni agent TNT grupe, koja se okupljala u „Cvjećarnici“ (koja je, uzgred budi rečeno, bez cveća), tajnom njujorškom skrovištu ove grupe, u kojoj su junaci smišljali i sprovodili svoje „genijalne“ ideje. TNT grupu su činili besmrtni i najoriginalniji Broj 1 (koji neodoljivo podseća na čuvenog Maksimilijana Topalovića iz kultnog filma „Maratonci trče počasni krug“) , Bob Rok, pomalo iskompleksiran, ali vrlo simpatičan lik s velikim nosem, Sir Oliver, inače kleptoman, a naizgled fini gospodin. Tu je i Grunf, čikica kome ne možemo čestito da vidimo oči zbog pilotksih naočara koje nikada ne skida i koji važi za  vrsnog pronalazača. Hipohondra Jeremiju nema ko nije zapamtio s „lenonkama“ na očima, (naći ćemo ga s toplomerom u ustima i ćebencetom kojim je ogrnut) i konačno debeli, ali previše lenj Šef. Ova šestočlana ekipa, smišlja genijalne ideje kako bi spasila svet od onih koji su gori od njih samih. Kao što to biva, TNT–ovci imaju i neprijatelje, a jedan od njih je čuveni Superhik.

Iako ovo zvuči kao uvod u film predstavljanjem glavnih likova, moja osnovna ideja nije bila da se bavim radnjom do sada izašlih brojeva. U ovim likovima se krije i više od onoga što smo na stranicama stripa mogli da pročitamo. Nakon 51 godine i dalje se svi junaci mogu povezati sa sadašnjim momentumom, u kojem oni, „starci“, vrlo dobro oslikavaju okruženje u kojem živimo kao i karakter ljudi.

Ne samo što obiluje satirom, ovaj strip je fantastično snažna kritika tadašnjoj političkoj sceni sedamdesetih, osamdesetih godina prošlog veka, kritika komunizmu, kapitalizmu, ali i rasizmu, a što se današnjice tiče i nema baš nikakve razlike, pola veka kasnije, osim „malih“ izmena: kapitalizam je sada jedino lice sveta na prostorima Evrope, a i šire, rasizam je sve izraženiji (u nekim zemljama je čak među ljudima prikriven). Jedino je komunizam nestao, kao gumicom obrisan, ostavljajući za sobom na ovim prostorima potpuno novu geo–političku sliku.

Kada pomenuh političke prilike, nekadašnji junaci moga detinjstva, karikaturalni likovi danas su još više bliži našoj realnosti. Može se lako uspostaviti veza između glavnih likova, sa ljudima današnjice. Pa je tako Alan Ford, jedini svetao lik, dobrica, koji kod čitalaca može da razvije empatiju jer potiče iz siromašnog sloja društva, čija je želja da bude srećan, da ima novca, ali sasvim slučajno upada u TNT grupu, te mu takva vrsta želje može samo ostati i ostaje neostvareni san. Običnih judi sa ovakvim karakternim osobinama kod nas je najviše.

Bob Rok predstavlja oličenje gneva. Večito u besu, gnevan na sve, on je ipak čitaocima najsimpatičniji lik, prvenstveno zbog njegovih urnebesnih replika. Njegova borba za pravednost nikad ne jenjava, pa ipak, autori su ga predstavili kao sićušnog čovečuljka velikog nosa, što opet na metaforičan način oslikava nekoga ko je sitničav, ko zapravo ništa drugo ne može i ne ume da ostavi iza sebe, osim srdžbe.

Sir Oliver zapravo predstavlja ono što je najuže vezano za političke prilike. Naizgled plemić, doduše siromašni, kleptoman po vokaciji, personifikacija je za krađu na svim nivoima. Kad god i gde god mu se ukaže prlika on je sposoban da ukrade. Mora mu se priznati da to radi vrlo perfidno i zaista–plemićki. Bez stida i srama, u svom pohabanom odelu, krade bez pardona.

Grunf, naprotiv, predstavlja oličenje jednog „intelektualca“, koji je posvećen razvoju tehnoloških izuma, smatrajući da u tome leži budućnost koja će menjati svet. Čitalac shvata da njegovi izumi ne vode ničemu suštinski, pa ga možempo povezati danas sa tehnologijom koja nije u službi dobrog, već zlog, kao što vidimo u ovim poganim ratovima.

Debeli Šef je zapravo personifikacija lenjosti i velike ljubavi prema vlasti. Rođen da planduje i ne radi ništa, Šef voli da su tu drugi i da se oni stave u njegovu službu, dok će on da odmara i uživa. Jedini je od junaka koji ima samo titulu, nikako i ime. Njegova želja za vlašću je toliko velika da je jednom hteo da izda TNT samo da bi se domogao položaja na kome bi mogao da vlada.

Jeremija je predstavnik samosažljivog čoveka, koga i danas u savremenom dobu možemo često naći na društvenim mrežama, televizijama, novinama, čiji je jedini zadatak da u svojoj beživotnosti sam sebe oplakuje zbog svoje zle sudbine, nemoćan da ikoga voli, poštuje i ceni.

I konačno–Broj 1–najstariji među njima, koji izaziva oprečna mišljenja. On je u isto vreme vanvremenski dekica koji ispreda svakojake priče, koji je simaptičan i nimalo dementan za jednog starca. S druge stane, ume da bude opasno beskrupulozan, čak i ucenjivački nastrojen. Ponekad je hladan i lukav. Ipak, bez obzira na sve to, super–dekica će izazvati simpatiju, ali nikako odbojnost.

I tako danas s ovim junacima dođosmo do čiste dobrote, gneva, krađa, kvazi inteligencije, lenjosti i vlastoljublja, samosažaljenja, simaptija i podsmeha. Sve poznato, zar ne? I dok se lagano gasi strip moje mladosti, ovih dana kod nas, u jeku govorkanja o raspisivanju izbora, u duhu tog istog stripa, mogli bismo predložiti srpskom Broju 1 (a može biti i Grunfu, Jeremiji, Sir Oliveru…birajte!), dok još nije kasno, da formira stranku koju bi nazvao po jednom od citata čiji original glasi: „Mi ništa ne obećavamo i to ispunjavamo–stranka istine“. Doduše, za naše prilike istinitije će biti: „Mi sve obećavamo i ništa ne ispunjavamo–stranka neistine.”

Nastavnice, mogu li da se javim na telefon, mama me zove?

Ovo nije tako retka rečenica koja se može čuti u našim školama tokom časova.

Ideja da se od ove školske godine zabrani donošenje i upotreba mobilih telefona u škole, sve je prisutnija kako kod nastavnika, tako i kod roditelja. Da bismo promislili dobro i doneli dobre odluke, nastavnici, ali i roditelji, svakako bi trebalo da detaljno odrede cilj i svrhu oduzimanja ili trajnog nenošenja mobilnih telefona u obrazovne institucije. Ovde se postavlja više od jednog pitanja, (koji je cilj ukidanja mobilnih telefona, kome to najviše koristi, koji su benefiti korišćenja mobilnih telefona i sl.) Ali, evo, kako to „većanje“ zaista u praksi izgleda:

Prateći i čitajući dosta o tome na koji način stručna lica, profesori, nastavnici, pedagozi, defektolozi i mnogi drugi vide rešenja ove zavrzlame, shvatam da većina smatra prioritetnim da će, ako se  ukinu mobilnih telefoni, deca imati veću pažnju na časovima, da će se bolje fokusirati na predmet koji slušaju, da će im se pažnja poboljšati i da će proizvodi njihovog rada biti uspešniji i učinkovitiji. To sve možemo smatrati ciljevima unapređivanja učenja. Neki su otišli i korak dalje (sa čime sam saglasna) da bi odsustvo mobilnog telefona u rukama deteta podstaklo razvoj međuljudskih odnosa, nego što se to čini u trenucima kada je ono zadubljeno u monitor i tastaturu.

Vršene su i ankete širom sveta (oko 200 obrazovnih sistema je potpalo pod ovu vrstu anketiranja) i konstatovano je da je svaka šesta država zabranila mobilne telefone u školama, a tako nešto čak i ovekovečila zakonom ili određenim uredbama kroz pravilnik škole. Pošto se bavim predmetnom nastavnom, znam da je Francuska jos 2018. godine zabranila upotrebu mobilnih telefona u školama, kao i tableta i pametnih telefona. Dakle, oni koji zagovaraju zabranu, smatraju da deca previše i prečesto misle na telefone, dok su im oni u torbi ili na školskoj klupi i imaju sve veću potrebu da ga uključe i pogledaju „šta ima novo“ na društvenim mrežama koje prate. Na ovaj način, moglo bi se reći da narušavaju kontinuitet časa, remete sebi koncentraciju koja je bitna za nastavu, samo da bi li videli za koliku novčanu sumu im je omiljeni fudbaler prešao iz jednog tima u drugi. Primera je mnogo. I previše.

Bilo je slučajeva, a nije ni tajna, da učenici snimaju tokom nastave profesore, vršnjake ili neki vid nasilja kao, na primer, tuču tokom odmora, pa posle to postavljaju na društvene mreže kako bi „pokupili što više lajkova“. Ovakve situacije sigurno teraju nastavno osoblje, kao i roditelje, da donesu konačnu odluku da se mobilini telefoni zabrane, jer deca, nepromišljeno sigurno, ali i iz zabave, učine ovakva kažnjiva dela, zbog kojih BI TREBALO da imaju odgovarajuće, čak i rigorozne kazne. Međutim, praksa pokazuje da sve ostaje na verbalnom upozorenju. (a to detetu uđe na jedno uvo, a na drugo izađe.)

Neki smatraju da je česta upotreba mobilinih telefona zapravo porazna kod dece jer razvija zavisnost od aparata, što i nije daleko od istine. Jedna priča iz života govori da se dete, pošto su mu roditelji oduzeli telefon na duže vreme, pokušavajući da ga oslobode te zavisnosti, toliko i do te mere češalo po telu od nervoze, posebno po rukama i nogama, da je pojedina mesta i raskrvarilo. Štetnost telefona u ovom slučaju, tj. zavisnost, je ostavila posledice kako na dete, tako i na roditelje, koji su bili svedoci traume kroz koje je ono prolazilo. Evo još jednog primera: detetu je na času oduzet telefon jer je igrao igrice, ali je već na sledećem imao drugi telefon. Na pitanje odakle mu taj telefon, rekao je da je to „rezerva“ i da uvek ima dva telefona, u slučaju da mu jedan uzmu. Dakle, nekad ni mere ne „pale“, niti je onako kako želimo da bude. Deca su domišljata i mora se priznati, dovitljiva.

U stručnim tekstovima koje sam pročitala na ovu temu, jedna defektološkinja dalje objašnjava da bi se deca jako brzo navikla na ovakvu vrstu zabrane i da bi najviše za dve do tri nedelje potpuno zaboravila na upotrebu telefona. Njihova želja za komunikacijom na bilo koji način bi morala da dođe do izražaja, pa bi tako prvo počeli da razgovaraju međusobno o stvarima koje ih zanimaju, deleći svoja iskustva i doživljaje, a potom bi u potpunosti umela da organizuju svoje slobodno vreme u školi.

Ono što bi bilo zgodno da se naglasi je da bi apsolutna dostupnost mobilnom telefonu trebalo da bude dozvoljena u hitnim slučajevima, a tiče se zdravlja ili u slučajevima invaliditeta. Tada je nastavnik u obavezi (ako ništa, u moralnoj) da dozvoli detetu da se javi na telefon.

I konačno, možemo da vidimo da je u nekim školama zabrana stupila na snagu, dok su neke škole delimično zabranile njihovu upotrebu (tokom nastave su zabranjeni telefoni, osim u slučajevima kada to nastavnik dozvoli zbog teme časa, potrebe da se dođe do neke infomacije i slično, jer neke škole možda nemaju Internet, ili je slab protok, pa deca koriste svoj), a neke se još premišljaju i većaju. Jedno je sigurno: bez savremene tehnologije u životu, pa tako ni u nastavi se ne može. Stoga, oni koji odluče da telefone ukinu u potpunosti iz nastave, bi trebalo ponovo da razmisle da nije slučajno do njih: možda nisu u stanju da se izbore sa prekomernom upotrebom telefona na času, možda nisu dovojno vični da iskontrolišu izvesne situacije „na terenu“, a posebno u slučajevima kada se učenici drznu da nekoga snimaju itd. Zato bi trebalo da postoje kazne (ali „izistinske“, što bi rekla deca) koje bi bile definitivno primenjive i realizovane, pa bi se tako smanjila nedozvoljena upotreba telefona na času. (neke škole su donele uredbe i primerene kazne u zavisnosti od težine učeničke povrede.)

Iz svega navedenog, možda je nekakva zlatna sredina najoptimalnije rešenje. Tokom pauza deca mogu da virnu „kroz prozor u svet“, dok na časovima, bez dozvole nastavnika, njihova „skupa igračkica“ može da „odspava jednu turu“ u školskoj torbi. A što se tiče „da se javim mami“, topla preporuka dragim roditeljima da ne moraju da brinu i zovu svoju decu telefonom, jer u školi ipak ima ko o njima savesno i odgovorno da brine.

 

Svi za jednog, jedan za svI!

Na balkonu Skupštine Grada Beograda pre neki dan su se našli naši zlatni basketaši, košarkaši i „jedan jedini ikada.“ Povod je bio osvajanje medalja, ali i nagrada drugačije vrste, pa se tradicionalno našim sportistima priređuje svečani doček koji ne može da prođe bez velikog broja ljudi, državnih zastava i muzike. Takva vrsta dočeka je već ustaljena i obostrano blagotvorna: narod dobija malo veselja da razgali dušu, a sportisti satisfakciju za uloženi trud i rad, visoko samopouzdanje i garanciju da će ih narod uvek prigrliti svom svojom ljubavlju, ma gde god oni igrali i ma čije god klupske boje branili.

Što se naroda tiče, tu se godinama ništa ne menja, on je željan veselja, radosti, dobrih vesti, pozitivne energije, osmeha i topline, ali jedno se možda promenilo:  možda je narod  poželeo da se ponovo kroz uspeh sportista oseti i sam važan, da na neki način svetu pokaže da još u njemu ima i vedrine, ali i znanja, umeća i kvaliteta. Narod je željan da sebe oslika kroz basketaše, te divne momke koji su skromno i bez pompe otišli na Evropsko prvenstvo i po peti put zaredom postali prvaci Evrope. Željan je narod i da kroz košarkaše (koji su vicešampioni sveta, koji su ispraćeni sa više negativnih emocija nego ikada, koji su preživeli golgotu emotivnog stradanja usled borbe njihovog saigrača ya život), vrati osećaj da je nekada bio jedno i da je to jedinstvo samo malo negde odlutalo, negde zaspalo u moru netolerancije, mržnje, laži, siromaštva, pohlepe, krađa i ubistava, ali da taj isti narod, kroz „jednog jedinog ikada“, sigurno želi da ponovo postane ono što je nekada bio: dobar, blagonaklon, empatičan, veseo i pametan. Jedinstvo tih sportista kroz čitavo takmičenje, njihova sloga i zajednički cilj, dobar su motiv da i mi, narod srpski, pokažemo da to isto umemo. Nekada smo i mi, baš kao i sportisti te noći, znali da pružamo međusobne zagrljaje, nesebičnu ljubav, utehu i poštovanje. Umeli smo i mi nekada kao kada su potekle suze „najvećeg ikad“, da svi zajedno tešimo, grlimo i širimo toplinu i radost.  Baš isto smo pevali pesme i radovali se zbog uspeha drugih, ne samo sportista, već i naših komšija, rođaka, poslovnih partnera. Znali smo to jedinstvo kao nekakav nečujni talas da prenosimo jedni na druge do neslućenih razmera. Znali smo…ali sada više ne znamo. Sada se, tako emotivno osakaćeni, moralno posrnuli, kao poslednji davljenici hvatamo za sve što je iole srpsko. Ovih dana naša slamka su sportisti. Ko li će to biti sutra…možda neko drugi, a možda niko.  Zaspali i lobotomirani u svom jednoličnom životu nad kojim sve manje imamo prava i kontrolu, te noći, sa sportistima, osećali smo se ponovo rođenim. Ta slika sa balkona grada Beograda jasno je bila pokazatelj nečega što odavno nismo videli među nama, običnim narodom, a to je sloga. Na tom balkonu nismo razaznavali čije ruke koga grle, u moru zagrljaja videli smo samo spuštene glave sportista koje su se dodirivale čineći neraskidiv krug iz kog je samo isijavala emocija, suze radosnice, sreća, ponos, ali pomalo i tuga. Sve je to bilo nestvarno, davno zaboravljeno, ali na trenutak ponovo probuđeno. Slika zagrljenih sportista i njihove emocije poručivale su nam: „MI SMO JEDNO!“ Za tu emociju i taj trenutak vredelo je živeti, kao što su živeli tada naši zlatni momci.

I dok polako mrak potpuno obuzima grad, dok se sportisti pripremaju da nastave slavlje u nekom od beogradskih restorana, mi, narod, potrošismo i poslednju šibicu na želje, baš kao što ih je potrošila i onda devojčica u bajci. Vratismo se u stvarnost i surovu realnost, ali zbog sve lepote događaja i siline emocija, ipak nismo propustili da primetimo, ali sigurno ćemo da oprostimo Andrićev venac, nacionalističke pesme kojima smo bili bombardovani, a kojima tu nije bilo ni vreme ni mesto, najjadnijeg voditelja direktnog prenosa na RTS–u, nezamisliv propust što nisu pozvane i naše sportistkinje od atletičarki do odbojkašica, bahatost „jednog jedinog više nikada“ kako se razmeće sa 200000€ nagrade za osvojene buduće medalje.  Sve ćemo, mi, narod, to oprostiti, samo ako nam se bar još jednom pruži šansa da pokušamo da oživimo, da vratimo naše jedinstvo i da u narednim godinama stanemo rame uz rame uz sportiste, jer ćemo tada imati i mi čime da se pohvalimo.

 

Sve im boje lepo stoje

U jednom od onih razgovora sa sestrom, za koja izričito želim da budu ozbiljni, a koji se, ni sama ne znam kako, pretvore u neobavezna ćaskanja, dođosmo do teme „stokholmskog stila.“ Verovatno ste „na prvu“ pomislili da je greška u kucanju i da je pisac ovog teksta pomislio na „stokholmski sindrom“, ali se varate. U pitanju je zaista „stokholmski stil“, ili „sus moda“ kako je zovu u novoj „otadžbini“ moje sestre, a koja je navodno zaludela tinejdžere u severnom delu Evrope i koja će, bojim se, uskoro stići i do nas.

„To su ti klinci koji su čist fenseraj!“, reče mi sestra. „ Od Gučija i Armanija, preko svih luksuznih modnih brendova, sve sija od zlata i srebra, farmerica i pantalona u odabranim bojama, „Polo“ majica i džempera prebačenih preko ramena i vezanih rukava oko vrata. Tako su ti dečkići obučeni“, nastavi ona, „a devojčice, sređene kompletno! Frizura obavezna, nokti, veštačke trepavice, kompletna šminka. Haljinice i suknjice, torbe isključivo brendirane. I tako oni, kao sa modne piste, dolaze u škole da prate nastavu.“ zaključi sestra, spremno čekajući moju reakciju.

Iako se zdala u detaljan opis tog severnoevropskog stila, nisam videla ništa značajno u tome o čemu mi je navodno neobavezno pričala. Moda je moda, pomislila sam, različiti se trendovi velikom brzinom pojavljuju, a još munjevitije nestaju, pa tako i ovaj „stokholmski stil.“, ali onda mi je rekla da je pisano na Internetu sa dosta detalja o tom stilu oblačenja kao kada mi, prosvetni radnici, pišemo detaljnu pripremu za časove kojima se u neizbežnoj realnosti bavimo, sedeći za poluipsravnim laptopovima u svojim krpicama kupljenim kod Kineza, ni ne razmišljajući šta to nečija tuđa mladež oblači.

Kada sam videla da takva neobavezna „tema“ postaje TEMA našeg razgovora, reših da postavim što više pitanja, ali i da istražim malo o onome što je očigledno privuklo pažnju mojoj sestri (da li je to zbog bojazni da se naše mladunče, njen sin, moj sestrić, ne otisne u Guči–armanijevske vode, pa da se svi nađemo u neprilici ko će takve „ekskurzije“ da finansira, ili je to čista profesionalna deformacija koju manifestuje osoba koja radi sa tinejdžerima u školama na severu. Prizvah je svesti i rekoh joj, ako je slučajno zaboravila, (a znam da nije) da je njeno jedino čedo pre za široke majice i ležernije duksere, nego „fensi“ pantalone i farmerice. Bi nam tom spoznajom obema nekako lakše, te nastavismo dalje da ćaskamo na temu „sus mode.“

Sestra mi nadalje začini priču sa još jednim modnim stilom koga promovišu, popularno nazvani „gangsteri“, takođe mlađi tinejdžeri, koji, suprotno od Guči–Dolče Gabanovske mode, nose „farmerice, spuštene tako da im se vide gaće “ (šokantna činjenica, od koje sam ja tobož’ trebalo da se užasavam do kraja razgovora!), umesto kaiševa nose „nekakve lance“ i kačkete s metalnim znakovima spreda, ili vezenim amblemima. Dakle, ti „gangsteri“ su problematični u školi, slabo se zanimaju za učenje, ali vole da se dobrano potuku sa drugim dečkićima iz drugih škola. Posebno je zabavno bilo to što se ne tuku sa decom iz svoje škole, već svoje „veštne“ vežbaju na nepoznatim vršnjacima.

E, sada mi je već postalo zabavno! Rasplet ove modne drame se zakomplikovao, pa tako imamo sudar „good and bad guys“, sudar dva modna stila, apsolutno dijametralno suprotna. Vidim da ipak to ne brine moju sestru da bi se naše mlado ljudsko biće, budućnost naše loze obreo ni na toj problematičnoj strani tinejdžerskog „rata mode“, stoga je upitah da li bi htela da čuje šta sam na Internetu pronašla vezano za onaj malo „kulturiška i civilizovaniji“ stokholmski stil.

Nije se protivila, ali mi je napomenula da „ne širim TEMU“, (kao da nije već dovoljno „široka“), te joj rekoh da je ovaj stil odavno poznat i u Americi, da potiče iz Stokholma (logično), da je u svojoj osnovi vrlo minimalistički, skroman, ali praktičan, jer većina ljudi u Švedskoj pešači i potrebna im je praktična ali i moderna, čista odeća.

Što se boja tiče (sve im boje lepo stoje) uglavnom su osnovne, nikako blještave i navalentne. Farmerice su slobodnog kroja, suknjice uglavnom lepršave, pantalone su od platna, džemperi pleteni, tu su i bluze, kao i obavezan nakit –zlato i srebro–tako da sve to čini zapravo pomenuti „stokholmski stil“.

Složile smo se nakon ovog kratkog opisa da to i nije baš nešto specijalno, ta njihova moda, ali mene je zabrinulo to što će ta želja kod tinejdžera da što pre postanu „veliki“ po svom oblačenju, (zaključujem to na osnovu šminke i skupe garderobe koju nose) iz onih severnih krajeva doći i kod nas, kod zarobljenog i zabavljenog naroda u svom ludilu i višegodišnjoj bedi i čemeru, pa šta ako se taj „Dolče Gabana–Armani–Versaće“ sindrom dopadne našoj deci, ko će to sve da plati i održava? Koje će to drvo umesto listova da rađa novac, koji bi roditelji ubrali ne bi li njime platili i ispunili sve modne hirove njihove dece? Jedino u šta se uzdam je ova naša pamet za koju se nadam da još nije potpuno izlapela, jer ko zna, ovaj „stokholmski stil“ možda postane i sindrom, pa bi tada morali dobrano da čuvamo naše tinejdžere od ove najezde sa severa. A što se tiče onih „gangstera kojima se vide gaće“, predlažem da uopšte ne pominjemo to našoj deci.